Јахачи апокалипсе и зле вештице

У канџама преговора

Притиснутој са свих страна да што пре призна независност самопроглашене државе Косово, Србији једино преостаје да на уцене одговори чврсто и одлучно, инсистирајући на већ постојећим међународним документима

И би „велика петорка“ у Београду и као „јахачи апокалипсе“ прођоше и оставише свој нечовечни траг. Оно што су ови злослутни гласници невоља створили пре више од две деценије, сада би да по своме уреде и овековече. У супротном, следе рат, глад, болест и смрт, баш у складу с познатим митским, библијским описом. А део тога већ живе Срби на простору Косова и Метохије. И није им ово прва посета. А после сваке следио би ред налога, претњи и покора, да би потом нестали онако како су се и појавили, ненадано и нагло, с већ познатим трагом у виду прочитаног саопштења, без гласног и директног сучељавања с лицем наше јавности.
Последњи пут „велика петорка“ у Београду је боравила у јануару и том приликом је донела три претње ако Србија не прихвати француско-немачки план: прекид европских интеграција, заустављање и повлачење инвестиција и економске и политичке мере против Србије и њеног руководства.
Изасланик ЕУ Мирослав Лајчак и његов амерички колега Габријел Ескобар, у пратњи највиших дипломата Немачке, Француске и Италије, у последњој турнеји су се састали у Приштини с косовским премијером Аљбином Куртијем, а затим су стигли у Београд. Тек нешто раније у односу на Њујорк, где се одржава седница Савета безбедности Уједињених нација посвећена Косову и Метохији, док ће у Луксембургу о ситуацији на КиМ расправљати шефови дипломатија ЕУ, а следи и самит шефова држава Европске уније у Бриселу. Наравно, сви они ће се изјашњавати у светлу догађаја у Бањској, што ће рећи уз „завртање руку“ и на штету Србије.
Лајчак је у Београду, након састанка с председником Србије Александром Вучићем, поновио да нападачи на полицију „Косова“ у Бањској морају бити изведени пред лице правде, да западне земље снажно осуђују овај напад, да се инцидент мора детаљно истражити, као и да очекују потпуну сарадњу Србије о овом питању.
Истраге се већ воде, што у Приштини, што од неких појединачних земаља са Запада, а реч и тачку на извештај о догађају у Бањској даће Кфор и Унмик, у зависности од тренутних политичких потреба. Да су се тако упрегли и упињали за све злочине почињене над Србима, када су убијани деца, жетеоци и други невини Срби, до Бањске не би ни дошло. Или је све, у ствари, био јединствен план давно зацртан.

НЕПРИМЕРЕНА БРЗИНА Сада се у непримерено убрзаном поступку инсистира на решењу до краја године (овој гарнитури ускоро истиче мандат), што подразумева спровођење договореног у Бриселу у фебруару, односно у Охриду у марту, а то значи да Србија треба на све да пристане, чак и против својих националних интереса – на признање независности „Косова“. А шта се очекује и шта се спрема изложио је специјални изасланик САД за Западни Балкан Габријел Ескобар током обраћања у америчком Конгресу јула ове године, када је нагласио да „Србија мора признати косовски интегритет, симболе, пасоше, личне карте, и да не блокира ‘Косово’ у било којој међународној организацији. ‘Косово’ мора да формира ЗСО и посвећени смо томе да обе земље буду свесне својих законских обавеза и надамо се напретку у овој години“. Овако дрску и безочну изјаву Ескобар се није усудио да изнесе и у Београду. Ту се ради иза затворених врата, што због не баш часних метода, што због очекивања која се лакше остварују без јавности и сведока.
Уста пуних деескалације и нормализације, „велика петорка“ у ствари изражава очекивање да две стране у потпуности испуне обавезе из дијалога, наглашавајући да је неприхватљиво било какво одлагање или постављање услова. То значи да оно због чега су Срби изашли из привремених институција на КиМ, пре свега повлачење приштинских специјалних снага, амнестија свих ухапшених Срба који су учествовали на барикадама или протестима, оставке албанских назовиградоначелника, више не важи. Они хоће рећи да је створена, боље рећи наметнута, нова реалност и да се даље мора ићи с те позиције.
Да би наведена брзина била одржива, служе додатни притисци, попут Европског парламента, пуни претњи, недоследности, лицемерја и отворених антисрпских теза. Европски посланици, као зле вештице, не скривајући своју омразу према Србији, и у последњој резолуцији, усвојеној убедљивом већином (само су посланици Фидеса мађарског премијера Виктора Орбана били против), сву кривицу сваљују на Србију, претећи јој казненим мерама „ако се докаже да је умешана у догађаје у Бањској или ако одбије да учествује у истрази тог догађаја“.
„Ако Милан Радоичић не буде изручен Приштини, то ће закомпликовати ионако тешке односе Србије и ‘Косова’, а потенцијалне реакције међународне заједнице могу резултирати још строжим политичким и дипломатским деловањем према Србији“, претећи је поручио хрватски политичар и посланик Европског парламента Тонино Пицула, који је и саставио текст усвојене Резолуције.
Иако ова резолуција, као и све друге резолуције ЕП, нема обавезујућу снагу, већ служи као политички притисак, она најбоље показује каква је политичка клима у заједници која је већином признала косовску независност (само пет од 27 земаља није то учинило) а понашајући се у складу с том чињеницом, унапред штити приштинску страну и дискредитује Србију и поводом Бањске. Да се зла намера нескривено износи, види се у несувислом делу резолуције ЕП којом се подржава нормализација односа између Београда и Приштине, али „на темељу начела међусобног признавања и у складу с међународним правом“. У овој шизофреној поруци под ноге се баца Повеља УН, важећа Резолуција 1244 и тражи да Србија призна другу „државу“ на својој територији, све поштујући правне норме!?

ДОСЛЕДНО НЕДОСЛЕДНИ И то није све. Доследни у својој недоследности, европски парламентарци позивају европску петорку која није признала такозвано Косово да то учини. Затим, осуђују „непримерене мере“ уведене против приштинских власти. Истовремено, наша влада се позива да опозове кампању отпризнавања, односно да се „Београд суздржи од покушаја изолације ‘Косова’ од међународне заједнице“. Од Приштине се само захтева да оснује Заједницу српских општина, али у складу с косовским уставом и пресудом тамошњег Уставног суда из 2015. године?! И нису једини.
Заједницу српских општина, једино за шта се држи српска страна у преговорима, иако се она односи само на север КиМ, а не и на остатак Космета где Срба има много више, помињу и ови емисари и њихови патрони, али не у облику у ком је потписан. Овај споразум, у изворном облику, не само да одбија Аљбин Курти већ га дезавуишу управо они који наводно посредују како би се дошло до решења (по њиховој мери и кроју). Мало-мало па ће неко од њих рећи да треба формирати ЗСО, али не онако као је пре осам година договорено, јер је, како каже амерички амбасадор у Приштини Џефри Ховенијер, српска заједница на Косову „суштински, есенцијални, интегрални део Косова“, те треба да буде у складу с косовским уставом и без извршних овлашћења.
Изгледа да су и ови „зли јахачи“ у Београд донели тајни предлог и скицу ЗСО, због чега, наводно, није ни било суочавања с новинарима већ само читање саопштење Мирослава Лајчака, чија је функција, уз ова „четири јахача“, секундарна и огледа се само у преношењу диктата и очекивања.
Дакле, Србија није добила ЗСО, али је уступила 25 државних ингеренција, међу којима су највеће: полиција, правосуђе, енергетика, телекомуникације, да не помињемо учешће Српске листе у приштинској власти. Укинута је и Цивилна заштита (формирана у мају 2006. на основу Закона о одбрани и Закона о локалној самоуправи; бројала је око 500 људи, углавном бивших војника с пребивалиштем на северу КиМ) којом је, на неки начин, испуњен члан 4 Резолуције 1244 СБ који даје право повратка српској војсци на КиМ. Чак је и Запад то прећутно толерисао јер је било у складу са Резолуцијом 1244.
Цивилна заштита је званично укинута споразумом Вучић–Мустафа из 2015. године. У тренутку укидања имала је око 1.000 људи, 800 на северу КиМ, а остале јужно од Ибра. Споразумом је предвиђено да се по хитном поступку преда и опрема Цивилне заштите сецесионистима у Приштини. Правни и други стручњаци су одавно елаборирали да до укидања Цивилне заштите РОСУ снаге нису ни помишљале да упадну на север КиМ. Након укидања Цивилне заштите РОСУ и сецесионистичка албанска полиција почеле су да упадају на север и да пребијају и хапсе Србе. Посебно понижење била је отмица, хапшење и вођење кроз Приштину директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића.
Сада је јасно зашто је Курти, под окриљем безбедносних снага НАТО-а, вукао провокативне потезе против Срба, без страха да ће Срби озбиљније одговорити.
Агенције већ пишу да западне силе желе да Приштина и Београд спроведу план од 10 тачака који је ЕУ изнела у фебруару како би, наводно, окончали вишемесечну политичку кризу. Неизоставно ће навести да су Курти и Вучић тада дали сагласност, али уз резерве које нису разрешене. Рекло би се да је проблем дефакто признање о којем је Ескобар онако безобразно говорио у Конгресу.

ВРУЋА НЕДЕЉА „Завртање и ломљење руку“ треба обавити што пре, већ ове недеље у Бриселу, да би се са очекиваним решењем изашло пре самита шефова држава ЕУ. Па ипак, не чекајући те резултате, лидери чланица ЕУ су већ усвојили закључке, односно њихов нацрт (уз могуће накнадне допуне), и пре одржавања самита, чији садржај је процурио у јавност. У њима се, уз пословичну осуду насилних инцидената на северу КиМ и позивање на хитно смиривање напетости, „Косово“ и Србија позивају да створе услове за ванредне изборе у четири општине на северу, с нагласком да је „од суштинске важности да се настави дијалог уз посредовање ЕУ који води високи представник, као и брза имплементација Споразума на путу нормализације и Анекса за примену. То подразумева оснивање Заједнице општина са српском већином“, а да ће изостанак ангажмана на смиривању и тензија „имати последице“. Ништа о узроцима тих тензија и српског незадовољства, због чега су и изашли из приштинских институција.
Може ли се с таквим посредницима и партнерима, који су нас бомбардовали и који држе оружане снаге на тлу КиМ, те који су опредељени за једну страну и излазе с тезама и унапред донетим закључцима, водити сувисли дијалог и очекивати било какав разуман и обострано задовољавајући закључак. Дипломатски преговори ипак подразумевају какав-такав степен поверења између страна. Зар није и Вучић рекао да је био преварен и да се осећа кривим што је веровао да ће западни изасланици испоштовати оно што су потписали. А то је било обећање да неће хапсити људе који су били прошле године на барикадама. Мада то није једина и последња превара.
Све наведено не значи да дијалог треба укинути. Напротив, ако ни због чега другог, онда због смиривања напетости и неиздрживе ситуације за Србе на северу КиМ, која прети да постане све гора, ако не и погубна. Међутим, све више је мишљења да су сви постојећи и нови споразуми, од Бриселског до Охридског, беспредметни ако се не испуњава Резолуција 1244 УН, као једини званични међународно-правни документ који се односи на Косово и Метохију, односно на то да је будућност КиМ у суштинској аутономији у саставу (некад) СР Југославије, а данас Србије. Није довољно ове међународне обавезе само декларативно спомињати већ и у преговорима истицати и потенцирати. Чак је и премијерка Брнабић међународно право и Резолуцију 1244 поменула на седници Савета безбедности УН – на којој се расправљало о шестомесечном извештају Унмика о КиМ – тек у последњој реченици свог прилично дугог излагања у коме је углавном наводила примере тортуре и непочинства приштинске власти. За упућене управо су ти, још увек важећи, међународни правни споразуми и резолуције црвене линије испод којих српска страна не би смела да иде.
Не буде ли то уважено, не остаје ништа друго него прогласити окупацију наше јужне покрајине, чиме у воду падају сви преговори и цела ствар се по аутоматизму враћа у УН. Тамо где јој је и место.