ДУЦИЈЕВО ИСТОРИЈСКО „НЕ“

Поводом актуелног Светског првенства у кошарци на Филипинима

У знак протеста што МОК и ФИБА нису адекватно санкционисали допинговање играча Порторика, наш сјајни кошаркаш Љубодраг Дуци Симоновић демонстративно је напустио Олимпијске игре у Минхену 1972, после чега више није позиван у државни тим

Две утакмице које је кошаркашка репрезентација Србије, крајем августа, одиграла против најбоље селекције Порторика – пријатељска у Београду и званична на текућем Светском првенству на Филипинима – брзо ће бити заборављене, јер су наши момци у обе остварили лаке и убедљиве победе. Има, међутим, једна утакмица с Порториканцима која ће заувек остати уписана у историју наше, прецизније – југословенске, кошарке, јер нас је тај ривал у њој – што је доказано, али не и адекватно санкционисано – победио „на кварно“, с допингованим играчем у саставу, и скренуо с победничког пута.
Памтиће се, вероватно и више, и по томе што су тај меч и та неправда били узрок прекида блиставе репрезентативне каријере Љубодрага Дуција Симоновића, кошаркаша Црвене звезде и бриљантног студента права, у том тренутку 23-годишњака са више од сто мечева у државном тиму и преко хиљаду постигнутих кошева, једног од најбољих играча Европе. Шта се догодило?

ПРИНЦИП МЛАДОГ АСА „Случај“ је са Олимпијских игара 1972. године у немачком Минхену, упамћених по нападу палестинских терориста на израелске спортисте. Југословенска репрезентација, предвођена селектором Ранком Жеравицом, у престоницу Баварске допутовала је као званични светски првак (Љубљана 1970) и вицешампион Европе (Есен 1971). Важила за једног од главних фаворита за олимпијско „злато“, уз СССР, САД, Италију, Бразил…
Није, међутим, прошла како се очекивало – Плави су на крају били тек пети – а многи, који се сећају тог времена, и данас тврде да су за то главни кривци непоштени Порториканци и недоследни челници Међународног олимпијског комитета (МОК) и Светске кошаркашке федерације (ФИБА), који нису имали снаге да непоштење, супротно духу олимпизма, брзо и заслужено казне.
У борби за полуфинале, Југословени су, неочекивано, изгубили од Порторика. Били су надиграни у самом финишу утакмице када је противник доминирао у физичком смислу и био знатно прецизнији у погађању коша. Коначан резултат био је 79:74 за Порториканце, али није било сумњи у регуларност меча, чак ни у нашим медијима. „Политика“ је, на пример, своје „нарицање“ због изненађујућег губитка почела констатацијом да се догодила „права сензација олимпијског турнира“, али је пораз светског шампиона назвала заслуженим.
Четири дана касније сазнало се, међутим, да у том важном мечу нису била „чиста посла“. Да није одигран у спортском духу. Доказ је био налаз медицинске комисије да је играч Порторика Мигел Кол против Југословена, којима је дао осам кошева, играо допингован. Важеће правило за такав прекршај било је јасно: допинговани играч се мора дисквалификовати, а његовој екипи се одузимају бодови освојени у спорној утакмици.
У нашој експедицији се чврсто веровало да ће проблем бити решен у складу с прописима, али је помињано и да екипа, деси ли се супротно, напусти такмичење. Супротно се, нажалост, ипак, догодило, а коначна пресуда дисциплинских органа је гласила: допинговани Кол се дисквалификује, али се репрезентацији Порторика не одузимају бодови. Чист пример трулог компромиса, а на штету југословенске селекције.
Неправда је озлоједила све у нашем кошаркашком штабу, па су почеле хитне консултације с политичким врхом у Београду о томе шта да се ради. Упркос исказаном гневу, превладало је уверење да ипак не треба ићи с радикалном реакцијом која би могла да поквари односе Југославије са МОК-ом и ФИБА. Није објављено да ли је консултован Тито, који тек што је био испратио важног госта, генералног секретара Уједињених нација Курта Валдхајма, ком је, као и Порториканцима с допингом у Минхену, са закашњењем обелодањено једно непочинство – нацистичка прошлост.
Председник ЈОК-а Зоран Полич написао је приговор председнику МОК-а Еверију Брендиџу, али користи од тога није било, наводно „због закашњења у контролној процедури“. Утеха нашима била је само Брендиџова оцена да су „Југословени били у праву“.
Једини у нашој репрезентацији који је, после те јавне бруке МОК-а и ФИБА и њихових покушаја да се афера заташка, знао шта треба да ради био је Дуци Симоновић, са чијим је схватањем спорта било неспојиво да на истом турниру игра са онима који се допингују. Поступио је по сопственој савести: спаковао се, напустио Олимпијско село и вратио се у Београд. Они који су боље познавали тог правдољубивог момка из Краљева нису били изненађени његовом одлуком која је постала вест дана на простору од Вардара до Триглава. За многе је та одлука била и часна и храбра, а за њега једина могућа – о храбрости није желео да говори.

КРИТИЧАР КАПИТАЛИЗМА И СПОРТСКОГ ПРОФЕСИОНАЛИЗМА Неуспех репрезентације у Минхену (пето место за светске прваке) још више је у жижу јавности истакао Дуцијев поступак, због ког га је чекала сигурна казна од Кошаркашког савеза. Он ју је чекао мирно, јер је одласком их Минхена „спасао душу“, а сатисфакција му је била и чињеница да је број оних који су подржали његов гест увелико надмашивао број оних који су га осуђивали. И једни и други су, међутим, прижељкивали благу казну за великог аса, тако потребног државном тиму.
Казна за „непослушног“ Симоновића била је временска, али се претворила у вечну: кажњен је са шест месеци неиграња за репрезентацију, али за државни тим више никада није заиграо. „Није истина да нисам желео да се вратим у репрезентацију. Желео сам да играм за своју земљу, али ме селектори нису звали“, поновио је Дуци више пута, веома разочаран и љут због тога.
Симоновић је у Црвеној звезди играо пуну деценију и био један од најзаслужнијих за њене трофеје, међу којима је био и Куп победника купова Европе. Године 1977. отишао је у немачки Бамберг, „где је подигао популарност кошарке“, а онда и у Норвешку. Уз кошарку, непрестано је учио и усавршавао се – постао је магистар права и доктор филозофије. Почео је и да пише књиге и то врло запажене. Мете његових критика као левичара, били су глобализам и империјализам, али и професионални спорт „зато што у њему владају принципи капиталистичке логике профита“.
Није штедео ни многе спортске угледнике. За Пјера де Кубертена, „оца“ модерних олимпијских игара, написао је да се „пријатељски дописивао с Хитлером“, а за ранијег председника МОК-а Хуана Антонија Самарана да је био „Франков присталица са фашистичком прошлошћу“. Посао у Норвешкој, где је радио и као предавач, изгубио је кад је јавно проговорио да је њихова предратна спортска икона, клизачица Соња Хени, „плесала са вођом Трећег рајха“. Током боравка у Немачкој сусретао се са Зораном Ђинђићем, али су њихова политичка уверења била различита.
Због своје бескомпромисне критичности према свим врстама неправди, Дуци је имао доста проблема, укључујући и материјалне. Својевремено је говорио да се његов пас храни боље од њега. Играњем кошарке није стекао капитал па му је добро дошла пензија добијена за освајање титуле првака света у Љубљани, где је био увршћен у прву петорку планете.
Кад се праве листе најбољих кошаркаша Србије и Југославије свих времена при њиховом врху је увек и име Љубодрага Дуција Симоновића. Био је „играч испред свог времена“, бек који је све знао и све могао, неумољиви стрелац. У време док није било „тројки“ Партизану је једном убацио чак 59 кошева. Могао је, говорило се, да оде у НБА, али њега живот преко „баре“ није привлачио.
Ипак, оно по чему се Дуци највише памти је његова одлука да се, због неправде, самовољно врати са Олимпијских игара у Немачкој. Никада није зажалио што је тако поступио. Зато је велики и људски и кошаркашки. Његово „не“ и Минхену сматра се историјским „не“ и нашег целокупног спорта.