Evropske razroke oči

Duga lista nesporazuma i deoba: Ni (iznuđeno) jedinstvo pretočeno u solidarnost sa Ukrajinom nije prikrilo, i pokrilo, sve uočljivije razlike u pozicijama članica evropske familije u spoljnoj politici (odnosi prema Kini, Sjedinjenim Američkim Državama, Rusiji, zemljama Globalnog juga), ali i unutrašnjim odnosima, uključujući „sveto pismo“ zajedničkih (zapadnih) vrednosti, a pre svega o krucijalnoj temi šta je i šta treba da bude Evropska unija – „superdržava“, s većim ovlašćenjima i nadležnostima, ili (samo) zajednica nacija

Uskovitlavanje medijskih i (posebno) političkih strasti povodom „jeretičkih“ izjava francuskog predsednika Emanuela Makrona posle posete Kini – da Evropa treba da „misli svojom glavom“, da ne sme slepo da sledi politiku Vašingtona i bude vazal Sjedinjenih Američkih Država – skinulo je koprenu s pogleda na jedinstvo evropske familije, postignuto (iznuđeno i makar prividno) na primeru rata u Ukrajini.
Potvrdila se, naime, stara istina: složne (uglavnom) oko monetarne politike i jedinstvenog tržišta, članice Evropske unije (EU) su u spoljnoj politici, uključujući i pitanja (nacionalne) bezbednosti, pa i kad je reč o njihovom „svetom pismu“, zajedničkim (zapadnim) vrednostima, demokratiji, pravnoj državi, poštovanju ljudskih prava i medijskih sloboda, najčešće „gledale razroko“.

NACIONALNE DRŽAVE I CENTRALIZAM „Rat“ između Brisela, s jedne strane, s Varšavom i Budimpeštom na drugoj, oko poštovanja neprikosnovenih „zajedničkih vrednosti“, ni pod teškom senkom rata u Ukrajini, ne jenjava. Naprotiv. Temperatura se sve više usijava, oko večite, a krucijalne teme šta je i šta bi uopšte trebalo da bude EU: federalna „superdržava“ ili (samo) zajednica nacionalnih država.
Ulje na (staru) vatru (opet) je „dolio“ francuski predsednik Makron, ubeđen da je upravo sada, u vreme planetarnih lomova, EU potrebno „više Evrope“. U sadejstvu sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom (što se ne događa često) lansirao je iznova svoju „viziju Evrope“ (prvi put je to učinio na početku svog prvog predsedničkog mandata), s ambicioznim reformskim idejama koje podrazumevaju efikasniji način donošenja odluka (redukovanje odlučivanja obaveznim konsenzusom i blokirajućom jednoglasnošću) i „dubinskom integracijom“ koja uključuje veća nadnacionalna ovlašćenja i nadležnosti.
Promptan i žustar „utuk“ stigao je (očekivano) iz Poljske koja se, s naglašenim aspiracijama i ambicijama, sve učestalije javlja kao glasnogovornik i lider „nove Evrope“ u obračunu sa „starom Evropom“ na više frontova. I posebno srčano kad je u pitanju odnos prema SAD. Poljski premijer Mateuš Moravjecki se, u nedavnom govoru na Univerzitetu u Hajdelbergu, oštro suprotstavio Makronovoj (i Šolcovoj) viziji jake EU, kao (pred)uslova da ostane važan „globalni igrač“. Nacionalne države, a ne centralizam čine Evropu jakom, naglasio je on i dodao: ništa u Evropi neće bolje zaštititi slobodu nacija, njihovu kulturu, njihovu socijalnu, ekonomsku i vojnu bezbednost od nacionalne države. Kazao je, takođe, da su nacionalne države u Evropi nezamenljive.
Uveren da EU „potiskuje (i poriče) nacionalne identitete (kao što to Moskva „čini prema Ukrajini“), Moravjecki smatra da će se „tome suprotstaviti evropske nacije“, jer se, po njegovom uverenju i stanovištu zvanične Varšave, za razliku od „elita EU“, „zdravlje Evrope ne može postići centralizovanom superdržavom.

POVRATAK U ŠEZDESETE Nemački politički analitičari su primetili da se Poljak, suprotstavljajući se Makronu, insistiranjem na primatu nacionalne države, „vratio u šezdesete“ i saglasio (ipak) s jednim francuskim predsednikom, ne spominjući ga. Šarl de Gol je, svojevremeno, govoreći o „Evropi otadžbina“, upozoravao da Unija (nikad) neće značiti nestanak Francuske niti dominaciju bilo koje države nad politikom Pariza.
Govoreći na nemačkom tlu (Hajdelberg), Moravjecki je iskoristio (još jednom) priliku da napadne Nemačku. U oštroj formi obnovio je zahtev da Berlin plati reparacije (više od hiljadu milijardi evra) Poljskoj za razaranja u Drugom svetskom ratu, bez čega, upozorio je, nije moguće pomirenje između dva naroda. Isto tako oštro napao je nemačku politiku prema Moskvi. Oni koji su, rekao je, godinama finansirali ruske pripreme (misli na kupovinu i plaćanje ruskih energenata, nafte i gasa), „razoružavali“ Evropu (Nemačka je uporno odbijala da izdvaja onih famoznih NATO dva odsto za odbranu, pri čemu nije bila usamljena: samo sedam članica EU su ispunjavale taj zahtev) i prisiljavali slabije države na partnerstvo s Rusijom, snose odgovornost za rat u Ukrajini.
Dugoj listi starih i poznatih nesporazuma oko kojih, i zbog kojih, „varniči“ između Berlina i Varšave, sad se dodaje i jedan novi: oko nuklearki. Dok se Nemačka oslobađa svojih nuklearnih centrala (čini se nepovratno; poslednje tri su pre neki dan skinute s mreže) – rezolutnu i radikalnu odluku donela je vlada Angele Merkel, užasnuta katastrofom u japanskoj Fukušimi – Poljska namerava, da u nemačkom susedstvu, podigne šest „Vestingshausovih“ nuklearki.

DIPLOMATSKI DESANT NA PEKING U različitom pozicioniranju članica EU, od pitanja budućih odnosa s Rusijom (jer rat će se jednom završiti, a geografija je nepromenljiva), do novog definisanja politike prema sve uticajnijim državama Globalnog juga, trenutno su, s najviše političkog naboja, u prvi plan izbili, uzročno i posledično povezani, odnosi s Kinom i SAD. Kad je reč o Kini, ta deoba ne ide samo između članica Unije (npr. baltičke zemlje i Poljska su za oštriji stav i oslobađanje od „još jedne zavisnosti“ – posle ruske od eventualne kineske) nego i unutar vladajućih koalicija, kao u slučaju Nemačke, gde su Zeleni u tome radikalniji od socijaldemokrata i liberala.
Ta deoba „ostaje na snazi“, iako je (tako se čini) u ovom trenutku prevladalo stanovište da, „uz sve rizike“, treba neizostavno nastaviti intenzivnu saradnju s Kinom. Ne samo iz ekonomskih razloga, koji su prevashodni i prioritetni. Pojedini lideri EU, a reč je o najuticajnijim, shvataju da je u strateškom pozicioniranju Evropljana Kina nezaobilazna kao partner i kad se, iz njihove vizure, ispostavlja, po socijalnom i političkom modelu, kao „sistemski rival“. Bilo bi je lakomisleno (i kad bi to bilo izvodljivo, a nije) „odbaciti“. I „prepustiti (isključivo) Rusiji, što bi tek, uvereni su, bilo opasno.
U tom kontekstu treba tumačiti i grozničavi „diplomatski desant“ evropskih lidera na Peking, započet krajem prošle godine, odlaskom nemačkog kancelara Šolca u Kinu. Posle martovske posete Si Đinpinga Putinu, kao pokušaji pariranja rusko-kineskom zbližavanju – što je u EU doživljeno kao alarm – usledili su odlazak u Peking španskog premijera Pedra Sančeza (njegov zemljak, prvi diplomata EU Žozep Borelj je od puta odustao zbog kovida) pa misija koja je izazvala najviše rasprava i političkog usijanja, poseta francuskog predsednika Emanuela Makrona Kini, u pratnji predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen.
Sama Makronova poseta, osim izvesne surevnjivosti i neskrivene zavisti (pored termina za zvanične razgovore, francuski predsednik je proveo više sati u opuštenom, privatnom i nezvaničnom razgovoru sa svojim domaćinom Si Đinpingom; retka i govorljiva privilegija), ne bi izazvala medijski i politički eruptivna reagovanja da nije bilo njegovih „jeretičkih“ izjava o pre svega odnosima prema SAD. Preciznije – o tome kakvi bi trebalo da budu odnosi Evropljana prema politici Vašingtona.
Makron je konstatovao da bi EU morala da se pozicionira kao autonoman, nezavisan akter i činilac, između dve sile, SAD i Kine. Da „misli svojom glavom“ i da ne sledi, ponizno i bespogovorno, prekomorskog saveznika, kao njegov vazal. I pogotovu: Evropa ne bi smela da srlja u konfrontacije i sukobe koji „nisu njeni“. Francuski predsednik je rekao i da se Evropljani moraju zapitati da li im je u interesu podsticanje krize oko Tajvana? Ne, bio je kategoričan Makron.

BARAŽNA PALJBA Na francuskog predsednika osuta je baražna medijska i politička paljba i gde to nije očekivao. Mogao je računati s tim da ga „na nišan“ uzmu Amerikanci i njihovi najbučniji „glasnogovornici“ Poljaci (što su oni i učinili), ali ne toliko, i ne tako žučno, i susedi s one strane Rajne, Nemci. A oni su to uradili. Medijski, posredstvom onih najuticajnijih. Politički, ipak, „drugom garniturom“. Osudili su Makronovo „opasno klečanje“ pred Kinom. I još opasnije „okretanje leđa“ SAD. I to u času kad one „pomažući Ukrajini brane Evropu“ (Norbert Retgen, jedan od demohrišćanskih, opozicionih prvaka).
Aleksandar Gerlah, uticajni intelektualac (profesor i na Oksfordu i Kembridžu), ocenio je Makronovu posetu Kini u autorskom tekstu za „Dojče vele“ kao „katastrofu“. Vratio se otuda, kaže, s pregršt unosnih porudžbina za francusku industriju, ali je, u isto vreme, „učinio medveđu uslugu EU i slobodnom svetu“. Preuzeo je, kaže Gerlah, zbog gestova gostoprimstva kojima je bio zasut, „kineski rečnik“ i svojim izjavama „povećao rizik od kineskog napada na Tajvan“: kad Francuska, jedina nuklearna sila u EU, kaže da se neće pridružiti Vašingtonu u odbrani slobode ugroženog Tajvana, u „Sijevom kabinetu otvaraju šampanjac“. Ovaj autor konstatuje i da nemački kancelar „sledi kurs koji odgovara Pekingu“, pa Đinping može izvući zaključak da dve ključne nacije Evropske unije ne predstavljaju prepreku njegovim planovima za invaziju Tajvana.
Izdaja koju „gura“ Makron ima za cilj, upozorio je poljski premijer Mateuš Moravjecki prilikom nedavne posete Vašingtonu (sastao se s potpredsednicom Haris), presecanje veza između Evrope i SAD. On se tome energično protivi. Ne vidim, rekao je, alternativu SAD. Mi smo ovde na istim talasnim dužinama: za izgradnju još snažnijeg savezništva s Amerikom.
Ako zemlje zapadno od Poljske ne razumeju da je na istoku „ponovo rođena imperija zla“ (reči koje je svojevremeno koristio američki predsednik Ronald Regan za bivši SSSR), to je onda „posledica istorijskih okolnosti“. Stara Evropa je, podsetio je Moravjecki, verovala u sporazum s Rusijom. Stara Evropa više ne postoji, ali je tu „nova Evropa“, s Poljskom kao „liderom te nove Evrope“. A Varšava i Vašington, naglasio je, „govore jednim glasom“. S nadom da će i Brisel (uskoro) govoriti tim jednim i jedinstvenim glasom.