Европске разроке очи

Дуга листа неспоразума и деоба: Ни (изнуђено) јединство преточено у солидарност са Украјином није прикрило, и покрило, све уочљивије разлике у позицијама чланица европске фамилије у спољној политици (односи према Кини, Сједињеним Америчким Државама, Русији, земљама Глобалног југа), али и унутрашњим односима, укључујући „свето писмо“ заједничких (западних) вредности, а пре свега о круцијалној теми шта је и шта треба да буде Европска унија – „супердржава“, с већим овлашћењима и надлежностима, или (само) заједница нација

Усковитлавање медијских и (посебно) политичких страсти поводом „јеретичких“ изјава француског председника Емануела Макрона после посете Кини – да Европа треба да „мисли својом главом“, да не сме слепо да следи политику Вашингтона и буде вазал Сједињених Америчких Држава – скинуло је копрену с погледа на јединство европске фамилије, постигнуто (изнуђено и макар привидно) на примеру рата у Украјини.
Потврдила се, наиме, стара истина: сложне (углавном) око монетарне политике и јединственог тржишта, чланице Европске уније (ЕУ) су у спољној политици, укључујући и питања (националне) безбедности, па и кад је реч о њиховом „светом писму“, заједничким (западним) вредностима, демократији, правној држави, поштовању људских права и медијских слобода, најчешће „гледале разроко“.

НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ И ЦЕНТРАЛИЗАМ „Рат“ између Брисела, с једне стране, с Варшавом и Будимпештом на другој, око поштовања неприкосновених „заједничких вредности“, ни под тешком сенком рата у Украјини, не јењава. Напротив. Температура се све више усијава, око вечите, а круцијалне теме шта је и шта би уопште требало да буде ЕУ: федерална „супердржава“ или (само) заједница националних држава.
Уље на (стару) ватру (опет) је „долио“ француски председник Макрон, убеђен да је управо сада, у време планетарних ломова, ЕУ потребно „више Европе“. У садејству са немачким канцеларом Олафом Шолцом (што се не догађа често) лансирао је изнова своју „визију Европе“ (први пут је то учинио на почетку свог првог председничког мандата), с амбициозним реформским идејама које подразумевају ефикаснији начин доношења одлука (редуковање одлучивања обавезним консензусом и блокирајућом једногласношћу) и „дубинском интеграцијом“ која укључује већа наднационална овлашћења и надлежности.
Промптан и жустар „утук“ стигао је (очекивано) из Пољске која се, с наглашеним аспирацијама и амбицијама, све учесталије јавља као гласноговорник и лидер „нове Европе“ у обрачуну са „старом Европом“ на више фронтова. И посебно срчано кад је у питању однос према САД. Пољски премијер Матеуш Моравјецки се, у недавном говору на Универзитету у Хајделбергу, оштро супротставио Макроновој (и Шолцовој) визији јаке ЕУ, као (пред)услова да остане важан „глобални играч“. Националне државе, а не централизам чине Европу јаком, нагласио је он и додао: ништа у Европи неће боље заштитити слободу нација, њихову културу, њихову социјалну, економску и војну безбедност од националне државе. Казао је, такође, да су националне државе у Европи незаменљиве.
Уверен да ЕУ „потискује (и пориче) националне идентитете (као што то Москва „чини према Украјини“), Моравјецки сматра да ће се „томе супротставити европске нације“, јер се, по његовом уверењу и становишту званичне Варшаве, за разлику од „елита ЕУ“, „здравље Европе не може постићи централизованом супердржавом.

ПОВРАТАК У ШЕЗДЕСЕТЕ Немачки политички аналитичари су приметили да се Пољак, супротстављајући се Макрону, инсистирањем на примату националне државе, „вратио у шездесете“ и сагласио (ипак) с једним француским председником, не спомињући га. Шарл де Гол је, својевремено, говорећи о „Европи отаџбина“, упозоравао да Унија (никад) неће значити нестанак Француске нити доминацију било које државе над политиком Париза.
Говорећи на немачком тлу (Хајделберг), Моравјецки је искористио (још једном) прилику да нападне Немачку. У оштрој форми обновио је захтев да Берлин плати репарације (више од хиљаду милијарди евра) Пољској за разарања у Другом светском рату, без чега, упозорио је, није могуће помирење између два народа. Исто тако оштро напао је немачку политику према Москви. Они који су, рекао је, годинама финансирали руске припреме (мисли на куповину и плаћање руских енергената, нафте и гаса), „разоружавали“ Европу (Немачка је упорно одбијала да издваја оних фамозних НАТО два одсто за одбрану, при чему није била усамљена: само седам чланица ЕУ су испуњавале тај захтев) и присиљавали слабије државе на партнерство с Русијом, сносе одговорност за рат у Украјини.
Дугој листи старих и познатих неспоразума око којих, и због којих, „варничи“ између Берлина и Варшаве, сад се додаје и један нови: око нуклеарки. Док се Немачка ослобађа својих нуклеарних централа (чини се неповратно; последње три су пре неки дан скинуте с мреже) – резолутну и радикалну одлуку донела је влада Ангеле Меркел, ужаснута катастрофом у јапанској Фукушими – Пољска намерава, да у немачком суседству, подигне шест „Вестингсхаусових“ нуклеарки.

ДИПЛОМАТСКИ ДЕСАНТ НА ПЕКИНГ У различитом позиционирању чланица ЕУ, од питања будућих односа с Русијом (јер рат ће се једном завршити, а географија је непроменљива), до новог дефинисања политике према све утицајнијим државама Глобалног југа, тренутно су, с највише политичког набоја, у први план избили, узрочно и последично повезани, односи с Кином и САД. Кад је реч о Кини, та деоба не иде само између чланица Уније (нпр. балтичке земље и Пољска су за оштрији став и ослобађање од „још једне зависности“ – после руске од евентуалне кинеске) него и унутар владајућих коалиција, као у случају Немачке, где су Зелени у томе радикалнији од социјалдемократа и либерала.
Та деоба „остаје на снази“, иако је (тако се чини) у овом тренутку превладало становиште да, „уз све ризике“, треба неизоставно наставити интензивну сарадњу с Кином. Не само из економских разлога, који су превасходни и приоритетни. Поједини лидери ЕУ, а реч је о најутицајнијим, схватају да је у стратешком позиционирању Европљана Кина незаобилазна као партнер и кад се, из њихове визуре, испоставља, по социјалном и политичком моделу, као „системски ривал“. Било би је лакомислено (и кад би то било изводљиво, а није) „одбацити“. И „препустити (искључиво) Русији, што би тек, уверени су, било опасно.
У том контексту треба тумачити и грозничави „дипломатски десант“ европских лидера на Пекинг, започет крајем прошле године, одласком немачког канцелара Шолца у Кину. После мартовске посете Си Ђинпинга Путину, као покушаји парирања руско-кинеском зближавању – што је у ЕУ доживљено као аларм – уследили су одлазак у Пекинг шпанског премијера Педра Санчеза (његов земљак, први дипломата ЕУ Жозеп Борељ је од пута одустао због ковида) па мисија која је изазвала највише расправа и политичког усијања, посета француског председника Емануела Макрона Кини, у пратњи председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен.
Сама Макронова посета, осим извесне суревњивости и нескривене зависти (поред термина за званичне разговоре, француски председник је провео више сати у опуштеном, приватном и незваничном разговору са својим домаћином Си Ђинпингом; ретка и говорљива привилегија), не би изазвала медијски и политички еруптивна реаговања да није било његових „јеретичких“ изјава о пре свега односима према САД. Прецизније – о томе какви би требало да буду односи Европљана према политици Вашингтона.
Макрон је констатовао да би ЕУ морала да се позиционира као аутономан, независан актер и чинилац, између две силе, САД и Кине. Да „мисли својом главом“ и да не следи, понизно и беспоговорно, прекоморског савезника, као његов вазал. И поготову: Европа не би смела да срља у конфронтације и сукобе који „нису њени“. Француски председник је рекао и да се Европљани морају запитати да ли им је у интересу подстицање кризе око Тајвана? Не, био је категоричан Макрон.

БАРАЖНА ПАЉБА На француског председника осута је баражна медијска и политичка паљба и где то није очекивао. Могао је рачунати с тим да га „на нишан“ узму Американци и њихови најбучнији „гласноговорници“ Пољаци (што су они и учинили), али не толико, и не тако жучно, и суседи с оне стране Рајне, Немци. А они су то урадили. Медијски, посредством оних најутицајнијих. Политички, ипак, „другом гарнитуром“. Осудили су Макроново „опасно клечање“ пред Кином. И још опасније „окретање леђа“ САД. И то у часу кад оне „помажући Украјини бране Европу“ (Норберт Ретген, један од демохришћанских, опозиционих првака).
Александар Герлах, утицајни интелектуалац (професор и на Оксфорду и Кембриџу), оценио је Макронову посету Кини у ауторском тексту за „Дојче веле“ као „катастрофу“. Вратио се отуда, каже, с прегршт уносних поруџбина за француску индустрију, али је, у исто време, „учинио медвеђу услугу ЕУ и слободном свету“. Преузео је, каже Герлах, због гестова гостопримства којима је био засут, „кинески речник“ и својим изјавама „повећао ризик од кинеског напада на Тајван“: кад Француска, једина нуклеарна сила у ЕУ, каже да се неће придружити Вашингтону у одбрани слободе угроженог Тајвана, у „Сијевом кабинету отварају шампањац“. Овај аутор констатује и да немачки канцелар „следи курс који одговара Пекингу“, па Ђинпинг може извући закључак да две кључне нације Европске уније не представљају препреку његовим плановима за инвазију Тајвана.
Издаја коју „гура“ Макрон има за циљ, упозорио је пољски премијер Матеуш Моравјецки приликом недавне посете Вашингтону (састао се с потпредседницом Харис), пресецање веза између Европе и САД. Он се томе енергично противи. Не видим, рекао је, алтернативу САД. Ми смо овде на истим таласним дужинама: за изградњу још снажнијег савезништва с Америком.
Ако земље западно од Пољске не разумеју да је на истоку „поново рођена империја зла“ (речи које је својевремено користио амерички председник Роналд Реган за бивши СССР), то је онда „последица историјских околности“. Стара Европа је, подсетио је Моравјецки, веровала у споразум с Русијом. Стара Европа више не постоји, али је ту „нова Европа“, с Пољском као „лидером те нове Европе“. А Варшава и Вашингтон, нагласио је, „говоре једним гласом“. С надом да ће и Брисел (ускоро) говорити тим једним и јединственим гласом.