Алхемичар Душан и видовњак Чарли

ЧАРЛС СИМИЋ (1938–2023)

Чарлијево уживање у животу беше раблеовско, његова депресивност словенска, а стихови налик на „минијатурна унутрашња позоришта Дикинсонове“, на ноћне море из детињства после којих мајка неће ући у собу, на мирисе мрачних словеначких шума које су око њега и мајке туберкулозно дисале, док су, ноћу, илегално, са тешким коферима у рукама напуштали Југославију

Kада се после много деценија вратио у Београд, почетком двехиљадитих, замолио је преводиоца и пријатељицу Весну Рогановић да га одведе до Кондине улице. Испред је стајао дуго и ћутећи. А онда се насмејао: „Овако сам и мислио да ће бити. Прозор на подруму који сам разбио пре 1950. године, још увек није замењен…“
Имала сам срећу да Чарлса Симића сретнем једном. Радила сам с њим интервју за НИН. Био је изненађујуће висок, тих и веома господствен. Очекивала сам раблеовску фигуру и много смеха – читав низ његових есеја били су славље хедонизма – обожавао је добру храну, блуз, џез, најфинија вина… а сачекао ме је човек који је сео преко пута мене и говорио тихо о најразличитијим темама, полако, неосетно прелазећи са српског на енглески. Нисам га прекидала. Памтим то вече по његовом цитату, јер дохватила сам његову књигу чим сам стигла кући: „Јунско је вече. Шетам улицама с дрворедима пуним мрачних шапутавих стабала, у мом суседству у Београду. Улице су слабо осветљене, али по њима још има људи; збијају се једни уз друге као љубавници. Пада ми на памет да је то најсрећнији тренутак у мом животу.“
Овако се Београда сећао песник који није био ни Србин ни Американац, а писао је величанствену поезију и као и многи велики песници (Бродски, Цветајева, Мандељштам, Паз) и генијалне есеје. После Пупина, чија је књига „Од пашњака до научењака“ сада лектира у Америци, Чарлс Симић једини је Србин који је добио Пулицерову награду, уз много других. Био је озбиљан кандидат и за Нобелову. Али није марио много за признања. Када сам га питала чита ли га Бог, он је одговорио, мерећи сваку реч: „О да. Бог чита. Све. Али мој Бог није читалац, он је критичар…“ Чарлијево уживање у животу беше раблеовско, његова депресивност словенска, а стихови налик на „минијатурна унутрашња позоришта Дикинсонове“, на ноћне море из детињства после којих мајка неће ући у собу, на мирисе мрачних словеначких шума које су око њега и мајке туберкулозно дисале, док су, ноћу, илегално, са тешким коферима у рукама напуштали Југославију. Овдашња јавност песника Симића боље је упознала у тренутку када је постао лауреат КОВ-ове угледне Европске награде за поезију.
Рођен је 1938. године као Душан Симић, у београдској грађанској породици и у Београду је провео детињство и дане окупације. „Стварност, тај стари поетски плакат који све љушти“, и у то доба га је рањавала. Био је дете (а сваком детету на Балкану је изгледа досуђено да доживи бар по један рат), са породицом је ишао повремено у село, да се склоне од бомбардовања. Из тих дана носи сећања на чудне звуке из суседне њиве (касније је сазнао да су то некога клали), на боју снега у Шумадији, у зору боје индига, на тихи, претећи београдски сутон. (Да ли је чудно што читавог живота пати од несанице, зачудно је, заправо, то – како било ко од нас уопште икада заспи.) „Под ројем авиона у високом лету јели смо лубенице, док су бомбе падале на Београд. Гледали смо како се у даљини диже дим.“ У току окупације запамтио је и божански укус бурека са месом Добросава Цветковића који га је правио најбоље на свету, јер глад је, као и увек, најбољи зачин сваком јелу, а глад је тада била стварност и заувек остала латентни страх на овим просторима.
Тадашњу Југославију Симић је назвао „фабриком несреће“. Чарлсова породица емигрира. (Име Душан ће остати само део његове мејл адресе, узеће име Чарлс.) Прво је отишао отац. Затим и он бежи с мајком из земље која је „стручњак за производњу сирочади“, (како је то блиставо и Русију окарактерисала А. Ахматова). Педесетих година налази се у Паризу. У школи пада из свих предмета, осим из историје уметности, из које има прелазну оцену. Заљубљен је у глумицу Џин Тирни и гледа по два-три њена филма дневно. Шета с њом руку подруку и судара се са стубовима. Но Париз није град за сиромашне емигранте, аутсајдере, губитнике. Чарлс с породицом емигрира у Америку. Живи прво у Чикагу, а затим у Њујорку: „И стари Римљани су то знали. Не ваља имати сина песника. Зато сам предузео мере. Напустио сам родитељски дом у осамнаестој… Читаве зиме писао сам лоше песме и сликао лоша платна, све време седећи у неком подземном буџаку у тешком капуту са рукавицама.“ Зарађује продајући кравате, исправља читуље и огласе у новинама, ванредно се школује, непрестано чита, слуша божанствени црни, раскошни, аутентични блуз, („у животу све је лаж осим музике“, рече Саројан), на улици, са радија, у ноћним клубовима који су пловили некуда са звуком клавира, а у којима је било толико дима да се чинило као да горе. Док је писао адресе на налепницама и живео у соби у хотелу која је гледала на зид, спознао је „да се арома живота не осваја паметним прорачунима“. Над раскупусаним бележницама сећао се својих предака (са мајчине стране било је много попова, чак и један владика, који су њему изгледали као збирка „злочиначких фаца“) а спас је налазио и у свом увек виталном смислу за хумор, „јер, ако хумор икад изађе из употребе, људи ће остати без душе“. Страст за читањем одувек га је пратила. „Читам. Читам да бих заспао или да бих се пробудио. Читам док радим разне послове, кријући књигу међу папирима на столу или у полуотвореној фиоци. Читам све и свашта, од Платона до Микија Спилејнија. Мислим да ћу и у свом ковчегу, једног дана, држати књигу уз себе. Најприкладнија би била Тибетанска књига мртвих, али бих више волео приручник о сексу или песме Емили Дикинсон.“ Живи у Њујорку, а затим у Њу Хемпширу. „А заправо, осећао сам се као да читав живот живим у Њујорку, чак и онда када бих налетео на лисицу, тумарајући по шуми. Њујорк није могуће напустити. Дођите једном у тај град и – хопла, уловљени сте за читав живот…“
Пулицерову награду добио је 1990. за збирку песама „Свет се не завршава“ и постао члан америчке Академије уметности. За писање, волео је коверте од старих рачуна и полеђину летака који се деле на њујоршким улицама као рекламе за брзе зајмове, салоне за масажу и разне видовњаке. Писао је у кухињи док његова жена кува. Ставити га у собу с терасом која гледа на француску ривијеру, или у планинску кућу у швајцарским Алпима било би расипање новца јер га превелика природна лепота успављује. Али чим би зачуо да његова жена у кухињи гњечи бели лук или сецка першун, његова Муза би се нечујно увукла кроз полуотворени прозор. Домаће супе, гулаши, пржена шунка и кобасице на роштиљу имали су исто дејство. Лирска песма је као првокласна кухиња: захтева осетљив нос и зналачко коришћење зачина. Од мириса који су лебдели у ваздуху уста би му се напунила пљувачком, очи би му засузиле и одмах би пошао да узме оловку и нешто по чему се може писати, а и једно и друго је држао у кухињској фиоци поред велике залихе чачкалица. Онда би себи сипао чашу црног вина и сео. Било му је потребно да полако испије једну чашу или можда две. Избегавао је да попије целу флашу јер би од тога постао сентименталан и уместо да пише поезију, пожелео би да пева песме из мјузикла и италијанске оперске арије. Никада није престао да сања Београд. Поверио ми је да има ноћне море, често. „Welcome to the club, узвикнула сам, ко их нема? Тај који смирено спава проклети је издајник…“ Често је ноћу сањао исти сан: стражар на граници чизмом гази његов пасош. Фабрика сирочади никада не престаје да прогони. После смрти нас оставља на миру. Можда.