Graditelj mostova između kultura: Mrav koji je bio Lav!

DRAGAN MRAOVIĆ (1947–2022)

Duže od decenije trajala je veoma plodna i vredna „Pečatova“ saradnja s Draganom Mraovićem. Nedavni odlazak ovog izuzetnog stvaraoca i delatnika u srpskoj kulturi i medijima veliki je i nenadoknadivi gubitak ne samo za naš nedeljnik i brojna druga glasila s kojima je sarađivao. Uz mali izbor sećanja istaknutih aktera našeg kulturnog i javnog života koji o Draganu govore s bezrezervnim uvažavanjem, u ovom broju objavljujemo i odlomke iz tekstova ovog autora, u prilogu koji bi se uslovno mogao nazvati: Tako je govorio Dragan Mraović

U najnovijem broju „Književnih novina“, posvećenom dvojici nedavno otišlih stvaralaca Milovanu Vitezoviću i Draganu Mraoviću, Darko Tanasković piše da je ovaj potonji dobio nadimak Mrav iako po telesnoj građi i izgledu nije delovao „mravlje“: „Tek kasnije smo postali svesni koliko je taj nadimak verno i srećno odražavao Mraovićevu zadivljujuću vrednoću, trudoljubivost, radnu energiju i neumornost u predavanju svemu što je u spisateljstvu, prevodilaštvu, kulturnom i javnom delovanju preduzimao.“ Iza njega je, veli Tanasković, ostalo 185 knjiga, uglavnom prevodnih, i ko zna koliko tekstova, članaka, polemika. A on se nije hvalio, nije sebe reklamirao. Čoveštvo je smatrao jedinom univerzalnošću bez koje se ne može. I znao je šta kome pripada – tako je uglednom evropskom filosofu Dijegu Fuzaru, koga je povezao sa Srbijom i sa nedeljnikom „Pečat“, poklonio rimski novčić s našeg tla, rekavši da je to Fuzarovo nasleđe. O Mraovićevom postupku Tanasković kaže: „U tom jednostavnom gestu ogledali su se poštenje, osećanje pravičnosti i duhovna otmenost čoveka koji je svojim stalnim kretanjem između dveju sredozemnih obala, sa pregrštima kulturnih darova u rukama, na obema stekao zasluge koje se nikakvim novcem ne mogu platiti ili nedostojnim rečima osporiti.“ Prosvećeni patriota, Mrav koji je bio Lav, umeo je, kaže Tanasković, da gradi divne mostove između kultura: „Desanka Maksimović, i sama sa znatnim prevodilačkim iskustvom, zahvalila mu je na prevodima svojih pesama, rekavši da, doduše, ne zna italijanski, ali da je, ozarena, zapazila da deca u Bariju na njenu poeziju reaguju kao da je govori u Valjevu.“
Vidak Maslovarić ističe vrline Mraovićeve – „energičnost, pravičnost, mudrost, dobrota, gostoljubivost“. Nikada se nikom nije udvarao: zastavu svog stvaralaštva držao je visoko. Bajo Luković se seća: „Mrav nije bio boem od skandala, ali je umeo žučno da brani svoje stavove, svoja merila i vrednosne kriterijume, naročito kad su književnost i politika u pitanju. Najčešće smo sedeli ’kod Matijaša’ u Zemunu, u kafani poznatoj po dobroj atmosferi. Tada bismo se prisećali druženja i anegdota koje su bile pune humora, nekog neopisivog šarma čiji su akteri bili naši zajednički prijatelji.“
Ljiljana Habjanović Đurović, čija je četiri romana preveo na italijanski jezik, ističući njegove mostograditeljske vrednosti, ukazala je i na činjenicu da Mraović, zbog pizme nekih naših političara, nije dobio zasluženo odlikovanje italijanske države. Kao čovek, Mraović je bio od onih starih, od muževa koji odano vole svoje supruge, i koji je znao za, kako Ljiljana Habjanović Đurović kaže, „neizbežnu nesreću svih srećnih brakova“, upokojenje jednog od supružnika. Slutio je da će otići prvi, i da će njegovoj supruzi biti teško: „Samo muškarac koji tako voli i poštuje svoju ženu, koji je osetio koliko žena može da pruži i da znači onome ko ga voli, koji je osetio da ’snaga muža je u ženi, a ne u maču’, mogao je da napiše pesmu ’Zavidim caru Lazaru’. I da u pesmi prizna da mu ne zavidi na ratnoj slavi i večnom pamćenju. Čak ni na svetosti. Zavidi mu – na kneginji Milici.“
Italijanista, prevodilac Dantea, angažovani intelektualac, čovek koji nas je upoznao s jednim od najznačajnijih evropskih mislilaca danas Dijegom Fuzarom, sarađivao je s „Pečatom“ od 2011. Pošto za nas, kako reče Ivan V. Lalić, glasovi mrtvih nisu mrtvi glasovi, pozvali smo našeg uvaženog saradnika, koji je prešao na onu stranu, da nam se, odlomcima iz svojih tekstova objavljenih u njegovom i našem listu, obrati. Počujmo njegovu snažnu, odgovornu i doslednu reč.

Mikele Sekvencija iz Torina, penzioner Fijata U suštini, drobili su nas rigidno radno vreme, ritmovi montažne linije na kojoj se nije smelo pogrešiti, svuda smo bili praćeni, čak i u spartanskim nužnicima čija smo vrata samo dopola zatvarali, kako bi se sve obavilo za što manje sekundi da bi se izbegla neizbežna kazna. Osinjak poslovođa u belim mantilima, merači vremena i pauza, neumoljivi ljudi roboti koji su nas stalno nadzirali šetajući duž montažnih linija. Cilj je bio maksimalizovati profit i sniziti troškove do koske, izbaciti „buntovnike“, sprečiti kritike, ućutkati savesti, pretvoriti spoj mašina-čovek u jednu celinu, u „jedinu partiju“. Povećavati proizvodnju iz dana u dan, povećavati učešće na tržištu. U ono vreme ni odmori nisu postojali. Samo dva dana za Feragosto (državni praznik u Italiji, 16. avgust) i ništa više. (decembar 2011)

Američka demokratija u praksi

„Najdemokratskija“ zemlja na svetu, koja nameće „demokratske“ norme drugima, nije nimalo demokratična ni na svojoj teritoriji. Drastičan primer za to je smrtna kazna. U Evropi je više nema, osim u Belorusiji. Ali zato je ima u SAD, gde je samo u 2011. godini američki Kain pogubio čak 43 američka Avelja, a još šest osuđenika nasmrt je usmrćeno za prva dva meseca 2012. godine. Poslednji pogubljeni (29. februara) je Džordž Rivas, četrdesetjednogodišnjak iz Dalasa, pogubljen je streljanjem, na njegov zahtev, zato što nije želeo smrtonosnu injekciju. To je stvarno „veliki stepen demokratije“, jer osuđenik može i da bira kako će ga ubiti demokratska vlast. (mart 2012)

Bankokratija Pitanje banaka je odavno postalo političko pitanje. Banka Evropske unije se postavila iznad političkih organa Unije, a nadređena je nacionalnim bankama članicama Unije, tako da politika nema više odrešene ruke. Banke štite, po pravilu, interese bogatih, bez obzira na to kako su se obogatili. Političari pod pritiskom banaka donose zakone u kojima najmanje poreske obaveze imaju, srazmerno prihodu, upravo bogati, ali se zato evropske vlade stalno bore da građani „stegnu kaiš“ i da smanje penzije i plate. Banke preuzimaju političke ingerencije mimo biračkog tela i utiču na izbore i delovanje partija. (jul 2012)

Evroprevara

Globalizacija, odnosno smanjivanje broja mesta na kojima se donose političke i ekonomske odluke cilj je Novog svetskog poretka. Stožer okupljanja nisu SAD, kao takozvana najmoćnija sila, već internacionalna bankarska elita koja je prava najmoćnija sila sveta. Tome cilju služi Evropska unija. Tome cilju služi evro. I tome cilju hrli srpska vlada. Poznata je misao osnivača najmoćnije bankarske dinastije sveta, Majera Emšela Rotšilda: „Dajte mi kontrolu nad novcem u nekoj državi i nije me briga ko pravi zakone.“ (avgust 2013)

Evropska unija i Zapadni Balkan Pre svega, mantra o ulasku u Evropu je podvala, jer se ne radi o tome nego o ulasku u Evropsku uniju koja nije Evropa već njen određeni ideološki, politički, ekonomski i agresivni vojni deo. Čak i da su sve zemlje Evrope članice EU, treba uvek praviti razliku između geopolitičke odrednice EU, kao veštačke i privremene tvorevine, i evropskog kontinenta ne samo kao prirodnog i trajnog konstitutivnog dela planete Zemlje već i kao baštinika evropske civilizacije, koje je bilo i pre EU, a biće je i posle nje. Jednaka je budalaština govoriti o ulasku u Evropu, kao što je nesuvislost i kada se govori o „Zapadnom Balkanu“. Niti je EU cela Evropa, niti postoji „Zapadni Balkan“! Jesu li bar naši političari čitali Cvijića, ako za njega ne znaju razni Filei i Kacini? Zna li iko od njih da objasni koje su to zemlje „članice Zapadnog Balkana“, a koje nisu? Da li su Bugarska, Rumunija i Grčka, koje su na istoku Balkanskog poluostrva, „Zapadni Balkan“ zato što su članice EU? Ako nisu, ko je onda istočnije od njih? U suštini, skorojevićkom politikantskom floskulom „Zapadni Balkan“ daje se prezirno značenje svemu što prati pridev „istočni“, a nameće se pojam „zapadni“ kao plemeniti ideal. Zaboravlja se da se Sunce rađa na istoku i da zalazi na zapadu, a da je i evropska civilizacija nastala u istočnim delovima Evrope. (maj 2014)

Pitanje neutralnosti

Pitanje neutralnosti danas se svodi na prostu neutralnost u odnosu na Evropsku uniju i SAD, kao i njihovo zajedničko zločedo NATO. Takvim razmišljanjem ne samo da se ne ide ka neutralnosti već se dodatno potvrđuje status ovih geopolitičkih entiteta, kao nepromenljivih vrednosti, umesto da se teži ukidanju NATO štetočine, kao proizvoda „američkog zla“ (po Dragošu Kalajiću), zatim preuređenju totalitarističke EU i smirivanju globalnih apetita SAD, odnosno traženju alternativa za njihovu agresivnu politiku koja preti izazivanjem Četvrtog svetskog rata (treći je – po definiciji italijanskog filozofa Dijega Fuzara – bio Hladni rat) pri čemu Ukrajina predstavlja već inicijalnu kapislu, uz isti rukopis podvale kao i one koju je Hitler podmetnuo Poljskoj 1939. Pobornici trojnog pakta Vašington–Brisel–NATO su u stvari apologete nepromenljivosti, protivnici svake alternative, a samim tim i protivnici budućnosti. Neutralnost nije čak ni pitanje distanciranja od Rusije i SAD, jer je plodna alternativa: i Rusija i SAD, kao i: SAD sa Rusijom i obrnuto. Dihotomija koja obuhvata suprotstavljenost Rusije i SAD, pripada onim evroatlantskim paramecijumskim umovima koji pristaju na perpetuum mobile sadašnjosti utemeljen na retorici prošlosti. (jun 2014)

Dante, Srbi i Hrvati U Božanstvenoj komediji pomenuti su i Srbi – u Raju, u 19. pevanju, i Hrvati, u 31. pevanju. Iako u Raju to pominjanje nije bilo rajsko, ni po jedne, ni po druge, niko nije ni završio u Paklu, kako to mnogi misle. Ipak, postoji bitna razlika između pominjanja nas Srba i naše „istojezične braće“ Hrvata u ovoj Svetoj pesmi, jer Dante pominje Srbiju kao državu koja je kovala svoj novac, a Hrvate, kako to inače nedvosmisleno tumače italijanski komentatori, kao metaforu za „daleku i nepoznatu zemlju“, pa i kao sinonim za „divlje i nemoralne ljude“ (gente selvatica e scostumata). (…) Hrvatska je poslužila Danteu samo kao metafora za daleku i nepoznatu zemlju, no pošto je ona blizu Italije, jasno je da je smisao tog poređenja drugačiji i dublji. Naime, u Danteovo doba se za nekoga ko je bio u dronjcima i izgledao umorno, prljavo, prašnjavo, nesrećno, jednom rečju, loše i jadno, naročito posle nekog dugog puta, govorilo da izgleda kao da dolazi iz Indije. Želeći da pojača značenje u odnosu na uobičajenu metaforu sa Indijom, Dante kaže za sebe da je izgledao još gore od njih, odnosno da je izgledao „kao da dolazi iz Hrvatske“, pa je zato još jadniji. (…) Danteovi stihovi govore da su Srbi, u ranom srednjem veku, imali svog kralja, svoju teritoriju i svoj novac, zatim svoju azbuku i svoj jezik ispisane na tom novcu, što su obeležja države i visoke kulture, dok je Hrvatska bila nešto „daleko i nepoznato“, „divlje i nemoralno“. (avgust 2015)

Dijego Fuzaro kao filozof akcije

Fuzaro se može definisati i kao filozof akcije. On uviđa da ekonomski sistem u kojem živimo, za razliku od ranijih dogmatskih režima, ne pretenduje na savršenost, ali poriče mogućnost alternative. Vlast ne ističe svoje kvalitete već se razmeće svojim karakterom nepromenljivosti i nezamenljivosti. Zato Fuzaro nastoji da, kao filozof, takvom mišljenju pruži otpor ponovnim promišljanjem sveta kao istorije i kao mogućnosti da se stvore uslovi da ljudi otkriju u sebi buntovnu dimenziju, potrebnu da bi se tragalo za različitom i boljom budućnošću. U okviru tog traganja je i borba protiv fanatizma ekonomije i traganje za mestom za život čovečanstva na kojem će svako biti jednako slobodan u odnosu na druge. (maj 2016)

Nametanje engleskog u koloniji Srbija Nastoji se na amerikanizaciji naše svesti kao plodnom tlu za neoliberalni GMO korov. Zato se kvari sopstveni jezik upotrebom anglicizama do iznemoglosti, kao što su medikal tajm-aut – pauza za medicinsku pomoć, čempionšip – prvenstvo, onlajn – stalna veza, sajt – mesto… Zato je dostignut takav stepen opšte kulture i obrazovanja da je, na primer, na našim televizijama ratni plan preveden kao „ratni dizajn“, a građevinski plan zgrade kao „dizajn zgrade“. Američki ribolovci hvataju na našim televizijama „redfiše“, a ne ribu koja se zove „crvena senka“ (sciaenops ocellatus). Anglizacija srpskog jezika svela nas je na taj nivo jezičke kulture, pored koga „Parovi“ i „Farme“ nisu više jedini izraz najnižeg kulturnog nivoa i taloga kič svesti srpskih evropejaca. (jul 2016)

Vlada u senci i slobodno tržište

Velika je zabluda da postoji nekakvo slobodno tržište u koje se kune neoliberalizam i kome teže naši trilateralno-bilderberški evroatlantski poklonici. Tolika zaslepljenost čak i stručnih ljudi koji veruju u blagodat nepostojećeg slobodnog tržišta prosto liči na masovnu hipnozu. Naime, ono što se dešava nije ni proizvod slučajnosti, niti ljudski evolutivni proces. Postoji neko ko vuče konce iza kulisa i zato nema slobodnog tržišta, ali nije reč o ekonomskom mehanizmu koji upravlja politikom tako da vodi društvo ka većem blagostanju, u kome bi svaka osoba bila maksimalno zadovoljena, već se lutkari koji vuku konce mešaju u život svih građana na krajnje nedemokratski i nehuman način u cilju ostvarivanja svojih isključivo lukrativnih ciljeva. Oni su moćni planetarni establišment koji dobro zna šta želi da se desi u budućnosti. Ta svetska vlada u senci, ta Trilaterala i ta Bilderberg grupa su evroatlantski monstrum koji se polako ali sigurno izleže iz monopolarnog jajeta. (avgust 2016)

Bankari nam nude fašizam Ustavne promene u ustavima zemalja EU i kandidata nagovestila je, još 28. maja 2013, upravo finansijska korporacija JP Morgan (JP Morgan Chase & Co.), sa sedištem u Njujorku, svetski lider na planu globalnih finansijskih transakcija, na šesnaest stranica svog „izveštaja“, odnosno naloga neoliberalnim političarima u EU, pod naslovom „Ažuriranja na području evra“ („The Euro area adjustment: about halfway there“). Baš ona korporacija koja je ključni negativac u svetskoj finansijskoj i ekonomskoj krizi koja je počela 2007. i 2008. godine i koja još traje, sa neizvesnim ishodom. A Mateo Renci je upravo hteo da sprovede nalog korporacije JP Morgan kojim se nacionalne EU vlade „savetuju“ da se „što pre oslobode svojih antifašističkih ustava“, jer „postoje ograničenja političke prirode“, pošto „ustavi koji su usvojeni posle pada fašizma imaju karakteristike koje ih čine nepodobnim da olakšaju veće integracije na evropskom prostoru“. Naime, „ti ustavi sadrže veliki uticaj socijalističkih ideja i time odražavaju veliku političku snagu koju su dostigle levičarske partije posle pada fašizma“. JP Morgan grupacija smatra da se njene mere restrikcije ne mogu primenjivati zbog socijalističkih ideja u evropskim ustavima, jer „politički i ustavni sistemi imaju sledeće karakteristike: slabu izvršnu vlast u odnosu na snagu parlamenata (čitaj: treba da vladaju pojedinci, a ne narod), vlade oslabljene u odnosu na regione, veliku zaštitu prava radnika, pravo na protestovanje ako se predlože izmene stanja (čitaj: zabrana demonstracija protiv ugnjetavanja)“… Dakle, JP Morgan „savetuje“ evropske vlade da unište demokratiju i vrate se na fašizam! U tom smeru su išle i Rencijeve predložene ustavne promene. Na ukidanje suvereniteta naroda. Na još jedan korak ka apsolutnoj dominaciji briselokratije nad građanima EU, baš kako je to propovedao Adolf Hitler: „Najefikasniji metod kontrole naroda i potpune dominacije nad njima je da im se uzima komadić po komadić njihove slobode, svaki put, tako da se uruše njihova prava preko hiljada malih, skoro neprimetnih smanjenja. Na taj način, ljudi neće primetiti da su prava i sloboda ukinuti sve dok se ne pređe tačka posle koje ta prava ne mogu više biti vraćena…“ („Majn kampf“). (mart 2017)

Dogodine u Prizrenu

O pitanju Kosmeta ne mora ni biti referenduma, ako se poštuje Ustav Srbije. A umesto razgraničenja Srbije sa Srbijom treba voditi politiku „dogodine u Prizrenu!“, baš kao Jevreji, pa makar trajala i vekovima.
Naši političari uvek i jedino treba da imaju na umu da se moraju poštovati žrtve naših predaka, koje su oni podneli da bi sačuvali kolevku srpske državnosti i civilizacije, a bez kojih ni nas, ni Srbije ne bi više bilo. Kada i vlast i opozicija Srbije budu bili takvi, onda oni neće stvarati kosmetsku konfuziju kod građana Srbije. Za njih aksiom naše politike u budućnosti mora biti parola: Srbija na prvom mestu! (decembar 2018)

NVO Njihov cilj je da budu politička snaga koja deluje van institucija sistema, ali s jasnim namerama da utiču na državnu politiku legalno izabranih državnih organa, čime se one postavljaju iznad demokratske volje izbornog tela i predstavljaju tumor na telu demokratije (januar 2020)

Lažna levica danas i ovde

Levica danas je prevara, jer je „najkoherentnija ideološka glorifikacija monoteizma tržišta“. Ona je ideološka posluga neoliberalne desnice. Obistinilo se proročanstvo senatora Đanija Anjelija, bivšeg vlasnika „Fijata“, sjajnog poslovnog čoveka, ali i eksponenta ondašnje vladajuće klase. Naime, on je predvideo da će doći vreme u kome će se, za sprovođenje reformi desnice u korist kapitala, ta desnica morati poslužiti levicom. (oktobar 2020)

Srbija i kultura Srbija decenijama nema sreće sa sistemskim merama u kulturi uključujući i našminkani Zakon o kulturi, koji je u stvari prepisan zakon iz Miloševićevog vremena, ali u pogoršanoj varijanti po status umetnika. Odnos prema kulturi pokazan je i time da je sada Ministarstvo kulture prebačeno na poslednje mesto na spisku ministarstava Vlade Republike Srbije, što se nikada ranije nije dogodilo. Sledstveno tome, oni na vlasti u lokalu, kao partijski istočinioci svojih patrona u Beogradu, slede takav birokratski obrazac prema srpskoj kulturi. To važi za sve partije posle Saveza komunista, koji je jedini obavezno imao u programu poglavlje kultura. I koji je davao 3% na kulturu, a danas nema nijednog celog procenta. Odavno srpski umetnici bivaju smešteni na mesto predizborne ikebane, ponekog od njih pojedinci iz političke „elite“ nagrade ličnim stimulansom, ali sistemski i odgovoran odnos prema kulturi posle izbora ne postoji. (mart 2022)