SMRTNA PRESUDA ZA NOVINARSTVO

EKSTRADICIJA ASANŽA

Osnivaču Vikiliksa koji je bezmalo deceniju (od juna 2012, kada je ušao u ekvadorsku ambasadu) lišen slobode, u slučaju izručenja Americi preti čak 175 godina zatvora

Novinari širom sveta doživeli su protekle sedmice udarac koji u isti mah ugrožava i prava i slobode svih ljudi na svetu. Na pitanje da li je novinara koji je zbog razotkrivanja državnih zločina i kršenja humanitarnog prava moguće optužiti za „izdavanje vojne tajne“, i povrh svega izručiti državi koja je planirala atentat na njega, a ako smaknuće propadne, onda kidnapovanje u ambasadi Ekvadora u vreme kada mu je ta zemlja pružila azil, britanski sud u Londonu odgovorio je – potvrdno. Štaviše, isti taj sud čak nimalo ne sumnja, iako je nedavno objavljeno da je američka špijunska agencija CIA smerala da izvrši atentat na tog istog novinara, da će mu u Americi biti fer i pošteno suđeno. [restrict]

KAZNA ZBOG ISTINE Radi se o prvom primeru u istoriji da američke vlasti pokušavaju da kazne novinara jer je obelodanio istinite podatke i informacije čije je objavljivanje u javnom interesu. Uprkos tome, Džulijanu Asanžu, osnivaču Vikiliksa koji je bezmalo deceniju (od juna 2012, kada je ušao u ekvadorsku ambasadu) lišen slobode, posle izručenja SAD preti čak 175 godina zatvora.

I sve to uz prenebregavanje duge sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava koji je u sličnim slučajevima uvek presuđivao u korist novinara. U ovom slučaju bi, međutim, čak i intervencija suda u Strazburu teško mogla da spase Asanža, jer se u ovom trenutku još samo čeka da odluku o izručenju SAD potpiše kontroverzna britanska ministarska unutrašnjih poslova Priti Patel. Ona ista ministarka koju je portal Declassified UK raskrinkao da je bila politički savetnik – i čak finansirana od – desničarske lobističke grupe povezane sa CIA, a koja je čitavu deceniju napadala Asanža u britanskim medijima.

Dok se čeka odluka sporne britanske ministarke unutrašnjih poslova, jedina dobra vest je da će osnivač Vikiliksa imati mogućnost žalbe. Njegovi advokati će imati na raspolaganju četiri sedmice da dostave podneske ministarki Patel, a mogu da ulože i žalbu Višem sudu.

18 TAČAKA OPTUŽBE Iako se potkraj predsedničke karijere republikanca Donalda Trampa spekulisalo da će u moru onih koje je pomilovao (između ostalog i pripadnike vojske koji su počinili zločine u naftom bogatim prekomorskim zemljama, gde je Amerika na bajonetima donosila „demokratiju“ lokalnom stanovništvu) biti i Asanž, to se nije dogodilo. Propala su i očekivanja da će novi stanovnik Bele kuće, demokrata Džo Bajden obustaviti gonjenje Asanža.

Podsetimo, vlasti SAD optužuju novinara i osnivača Vikiliksa po 18 tačaka, sve zato što je objavio mnogobrojna poverljiva američka dokumenta (o zločinima SAD i američke vojske), što je, prema tvrdnjama Vašingtona, „dovelo u opasnost ljudske živote“.

Na stranu što o Asanžovom životu sad odlučuje britanski sudija blisko povezan s nekim od najviših političara u izvršnoj vlasti, duboko ogrezlih u vezama s američkom CIA, uz obeshrabrujuću činjenicu da je Vrhovni sud Velike Britanije već odbacio prethodnu žalbu Džulijana Asanža na odluku o njegovom izručenju SAD. Sud je obrazložio tu sramnu odluku mišljenjem da Asanžov slučaj „nije pokrenuo sporno pitanje“.

Time je jednim potezom pera opovrgao mišljenje nižih sudova da bi izručenjem SAD mogla biti narušena Asanžova ljudska prava, pa čak i život. U svetlu saznanja da su američke obaveštajne službe više godina taktizirale kako da čak i u okrilju ekvadorske ambasade u Londonu Asanža kidnapuju ili likvidiraju – nema sumnje da bi njegovo izručenje Americi bilo poput osude na smrtnu kaznu.

GROMOGLASNA TIŠINA Građanska udruženja koja se bave zaštitom ljudskih prava, kao i retke nacionalne novinarske organizacije su, nakon objavljivanja vesti da je britanski sudija odobrio izručenje Asanža, oštro kritikovale sraman potez koji krši temeljna ljudska prava i novinarske slobode. Njihov glas je, međutim, ostao gotovo nečujan, a odjeknula je zastrašujuća, možda strašnija i od odluke britanskog suda – „gromoglasna tišina“, jer su sve te informacije o Asanžovom usudu izostale u „slobodnim zapadnim medijima“.

Asanžu u zaštitu nisu stali čak ni oni mediji na Zapadu koji su se pre nekoliko godina proslavili ekskluzivno objavljujući otkrića Vikiliksa. Retki hrabri, nezavisni novinari i mediji ustali su u odbranu Asanža. Glavni urednik Vikiliksa upozorio je da je londonski sud zapravo „potpisao smrtnu kaznu Asanžu u trenutku kada je naredio njegovo izručenje SAD“. Američka nezavisna novinarka i pesnikinja Kejtlin Džonston, žestoka kritičarka američke unutrašnje i spoljne politike, oštrim rečima je prokomentarisala odluku britanskog suda da odobri izručenje osnivača Vikiliksa Džulijana Asanža Americi.

„To se događa u isto vreme kada Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo glasno traže odgovornost za navodne ratne zločine ruske vojske u Ukrajini, što je zanimljivo jer je upravo pokušaj privođenja na odgovornost onih koji su skrivili ratne zločine – razlog zašto je Džulijan Asanž u zatvoru“, istakla je Džonstonova u svojoj analizi. Ona je podsetila da je pre 12 godina Asanž objavio video-snimak „kolateralnog ubistva“ u režiji američke države – radilo se o likvidaciji civila, dece i dva novinara u Iraku od strane američkih vojnika.

ZAKON I ŠPIJUNAŽA Možda najoštriju i najpotpuniju kritiku postupanja kako sudova i britanskih i američkih vlasti, tako i zapadnih medija o pitanju Asanžove sudbine dao je Danijel Elsberg, čuven po dostavljanju tzv. Pentagonskih papira američkim novinarima, što je dobrim delom uticalo na okončanje Vijetnamskog rata. Za Elsberga je „nečuveno što je Bajden nastavio da goni Džulijana Asanža“. Taj lucidni 90-godišnjak naprosto ne može da pojmi da Asanž danas čami u londonskom zatvoru već više od 1.100 dana zbog postupka koji je u dlaku sličan onome što je i sam pre mnogo decenija učinio i za koji je Vrhovni sud SAD tada ocenio da je zakonito, a ne kriminalno postupanje. Pedeset i jednu godinu nakon objave osetljivih Pentagonskih papira američke vlasti su se namerile da Džulijanu Asanžu sude po slovu Zakona o špijunaži, baš kao što su pokušale da sude i Danijelu Elsbergu.

Elsberg je legenda, čovek izuzetnog morala i hrabrosti. Rizikovao je sopstveni život da bi razotkrio istinu. Pre više od pola veka Danijel Elsberg je provodio noći za fotokopir mašinom kako bi umnožio inkriminišuće papire Pentagona. Bilo je to 7.000 strana strogo poverljivih dokumenata koji su razotkrili kako je američka vlada lagala svoje građane o ratu u Vijetnamu i poslala hiljade mladih Amerikanaca u smrt, da ginu u ratu koji je bio beznadežan. Objavljivanje Pentagonskih papira na stranicama „Njujork tajmsa“ i „Vašington posta“ pokrenulo je važnu borbu za slobodu medija koja se vodila sve do Vrhovnog suda SAD, pošto je Niksonova administracija pokušala da blokira ta strogo poverljiva otkrića; Danijel Elsberg se suočio s optužbom da je kršio drakonski pravni akt: Zakon o špijunaži iz 1917. godine. Zarad istine je rizikovao da život skonča u zatvoru. Ali mediji su odneli pobedu – Vrhovni sud SAD presudio je da američka vlada ne može da spreči „Njujork tajms“ i „Vašington post“ da objave tajne Pentagona jer štampa uživa ustavnu zaštitu prema Prvom amandmanu.

Što se tiče Danijela Elsberga, imao je sreću: optužnica, napisana protiv njega prema slovu Zakona o špijunaži – propala je. Elsbergu je otuda nepojmljivo da pola veka kasnije SAD optužuju novinara, osnivača Vikiliksa Džulijana Asanža, za kršenje istog zakona.

I Asanž je, poput Elsberga u 70-im godinama prošlog veka, danas suočen sa opasnošću da bude do smrti zatočen; američke vlasti ne kriju da mu preti čak 175 godina zatvora. Povrh svega, to je prvi put u istoriji SAD da je novinar – a ne novinarski izvor, poput Elsberga! – optužen za kršenje Zakona o špijunaži. Ne zaboravimo i na činjenicu da Australijanac Džulijan Asanž nije američki državljanin. Da sve bude gore, i Americi podatna vlada u Kamberi nije mrdnula prstom da zaštiti svog građanina i novinara od američkog zuluma.

KRIVIČNO GONJENJE Elsberg je nedavno u jednom intervjuu objasnio kako se poklapaju njegov i slučaj Džulijana Asanža. Prisetio se kako je sam reagovao u sličnoj situaciji. Novinar je podsetio Elsberga da on u svoje vreme ipak nije završio u zatvoru, dok je Čelzi Mening (izvor Vikiliksa) provela osam godina iza rešetaka i tri puta pokušala da izvrši samoubistvo. Edvard Snouden je bio primoran da pobegne u Rusiju, a Džulijan Asanž je optužen za kršenje američkog Zakona o špijunaži i bačen u londonsku tamnicu, bez ikakve presude.

Elsberg je na pitanje da li je očekivao da će SAD prvi put u svojoj istoriji kazniti novinara za objavljivanje istinitih informacija u javnom interesu, odgovorio: „Advokati koji ovo prate u American Civil Liberties Union (ACLU) predviđali su da će Donald Tramp krivično goniti novinare. Nijedan predsednik to još nije uradio, jer je to očigledno kršenje Prvog amandmana. I očigledno neustavno, što nije usporilo Trampa, a nečuveno je što i Bajden nastavlja s progonom Asanža. Trebalo je da povuče Trampov zahtev za izručenje Džulijana u cilju krivičnog gonjenja. Bajden je mogao da odustane bilo kad, mogao bi da to uradi već sutra. Čak i u mom slučaju je progon bio neustavan: bio sam prvi ko je optužen za ’curenje’ državnih tajni, a bio sam bivši američki zvaničnik. Bio sam izvor, nisam bio novinar – a oni ne smatraju novinare za izvore. U mom slučaju bi moglo da se raspravlja da li je progon bio suprotan ustavu. Ali u Džulijanovom slučaju nema argumenta koji bi išli u prilog progoniteljima: progon Džulijana je u Americi očigledno neustavan, prema našem Prvom amandmanu. I Barak Obama je razmišljao o podizanju optužnice protiv Džulijana, ali je odustao, jer je znao da bi, ako krene na Džulijana koristeći Zakon o špijunaži, otvorio put da neko krene, na primer, na ’Njujork tajms’. Zato se nije usudio da pokrene tu lavinu, delimično i stoga jer je ’Njujork tajms’ izuzetno koristan za svaku američku administraciju. To je medij koji podržava ’imperiju’ i ne protivi se beskrajnim količinama novca koje svaka administracija arči za takozvanu odbranu. To je za američku vlast veoma korisno, iako list povremeno objavljuje i članke koji joj nisu po volji.“

Na pitanje kako objašnjava da Bajdenova administracija ne odustaje od progona Džulijana Asanža, Elsberg nema sumnji: „Bajden je, u vreme kada je bio potpredsednik SAD, na samom početku, 2010. godine, nazvao Džulijana Asanža ’visokotehnološkim teroristom’, što je apsurd. Bajden je ljuti protivnik curenja informacija, zapravo svi američki predsednici su veoma kivni na samu ideju curenja informacija, jer strepe da bi to moglo i njima da se desi i obije o glavu, ali na kraju je svaki – sve do Trampa – ustuknuo, jer je svima bilo jasno da je to očigledno neustavno. Tramp se nije libio da pokrene progon Asanža, a Bajden je trebalo da odustane, ali do sada nije. Još nije kasno da to ispravi, ali ne očekujem da hoće. On pokazuje neverovatnu netrpeljivost prema Džulijanu, zato ne očekujem da će odustati od njegovog izručenja. Usput, Bajden u domenu spoljne politike nije pokazao ništa progresivno, ni povoljno. U unutrašnjoj politici je u mnogo čemu bio bolji nego što je iko očekivao, ali njegova spoljna politika je sasvim druga priča: ista je kao Obamina, koja nije bila dobra, i prilično ista kao Trampova.“

(NE)PRAVEDNO SUĐENJE Pošto je portal „Jahu“ objavio da je CIA pokušala da otruje Džulijana Asanža, nameće se pitanje da li osnivač Vikiliksa može da očekuje pravično suđenje u SAD. Danijel Elsberg ni tu nema nikakvih iluzija: „Pravedno suđenje? Oh, on nema šansi za pravično suđenje, kao ni bilo ko od drugih ljudi optuženih po Zakonu o špijunaži, pa čak ni ja ne bih imao nikakvih šansi. Jedini sam koji se, na neki način, ’izvukao’, u smislu da me američka vlada nije strpala u zatvor doživotno ili na duže vreme, a za to je zaslužan neobičan splet događaja koji su isti kao u Džulijanovom primeru. Baš kao što su u Vašingtonu razmišljali kako da Džulijana kidnapuju u ambasadi Ekvadora, možda i ubiju prilikom pucnjave, ukoliko bi do nje došlo. U mom primeru je bilo angažovano 13 muškaraca, 12 ili 13, dovedenih iz Majamija, svi su bili iz CIA, jedan od njih je bio i agent CIA u to vreme… Svi oni su radili za CIA u Zalivu svinja. Dobili su naređenje da ’potpuno onesposobe Danijela Elsberga’. Kada sam pitao tužioca: ’Šta je to značilo? Da me ubiju?’, odgovorio mi je: ’Pa, naredba je glasila Totalno te onesposobiti!, a trebalo bi da znaš da oni koji rade za CIA nikada ne koriste reč ubiti. Mada svi oni jesu bili ubice, ti ljudi su bili uključeni u pokušaje ubistva Kastra, pa čak i Truhilja.’ Imao sam sreću, nisu me ubili. Izbegao sam zlu sudbinu, odustali su u poslednjem trenutku jer su mislili da im neko smešta da budu uhvaćeni. Međutim, niko od drugih optuženih prema Zakonu o špijunaži nije imao tu sreću, svi su osuđeni, najčešće nagodbama sa tužilaštvom, jer su im inače bile zaprećene mnogo veće kazne. Umesto doživotne kazne za izdaju ili špijunažu, prihvatali su manje optužbe, ali to je većinu i dalje osudilo na godine provedene u zatvoru.“

OSVETOLJUBIVOST Upravo zato zastareli Zakon o špijunaži, donet u SAD u vreme Prvog svetskog rata – i dalje važi. Jer nikada nijedan sudski proces, pokrenut na osnovu tog zakona, nije dospeo na najvišu sudsku instancu – na proveru američkog Vrhovnog suda. Za koji je Elsberg uveren da bi, da je sporni zakon ikada razmatrao – isti stavio ad acta. A dok se to ne dogodi, čak i oni koji pristanu da se „nagode“ sa tužilaštvom ne uspevaju da izbegnu osvetoljubivost države čije su mračne, duboko zakopane tajne – provalili. Elsberg navodi primer svog prijatelja Mordehaja Vanune, koji je u Izraelu razotkrio izraelski nuklearni program. „Bio je 17 godina u zatvoru, od toga 11 i po godina u samici, uglavnom u ćeliji veličine šest sa devet stopa, dva metra sa tri metra, pa vi zamislite kako mu je bilo. Nema sumnje da su ove vlade, poput američke ili izraelske, krajnje osvetoljubive o pitanju raksrinkavanja njihovih najgorih tajni, objavljivanja dokaza o njihovim zločinima, njihovim lažima, njihovom kršenju sporazuma… Ne žele da to procuri u javnost, jer strahuju da bi javnost mogla da napravi svakakvu pometnju oko toga.“

Sve to su razlozi zbog kojih je Elsberg uveren da nema ni zrna šansi za pravično suđenje Džulijanu Asanžu u Americi. To je, nesumnjivo, jasno i britanskim sudijama, pa ipak odlučuju upravo onako kako želi američka administracija. Čime dokazuju da je „nezavisno pravosuđe“ u zemljama Zapada u slučajevima poput Asanžovog – čista farsa.

Važno je znati još nešto, upozorava Elsberg: prema Zakonu o špijunaži, okrivljenom je uskraćena mogućnost da poroti kaže i objasni zašto je uradio to što je uradio, kakvi motivi su ga vodili ili šta se nadao da će postići, kakvu korist je očekivao da će iznete informacije imati u pogledu obaveštavanja javnosti ili da ukaže kakva je šteta zaista nastala za nacionalnu bezbednost, ili je uopšte nije ni bilo, što je najčešće i slučaj.

Sve to su razlozi zbog kojih bi „smrtna presuda“ Asanžu imala za posledicu negativan efekat i za rad praktično svih novinara i medija u svetu. Što je razlog više zašto bi mediji na Zapadu trebalo listom, prvi, da ustanu u odbranu Džulijana Asanža. Ali to ne čine. Umesto toga ćute, ili na marginama vesti prenose šture agencijske izveštaje o postupku koji vodi Asanž, kao da se radi o nekakvom nevažnom sporu koji se odvija u skladu sa svim pravilima. Nemoguće je da nisu svesni da time seku granu slobode mišljenja i izveštavanja, na kojoj sede.

[/restrict]