СМРТНА ПРЕСУДА ЗА НОВИНАРСТВО

ЕКСТРАДИЦИЈА АСАНЖА

Оснивачу Викиликса који је безмало деценију (од јуна 2012, када је ушао у еквадорску амбасаду) лишен слободе, у случају изручења Америци прети чак 175 година затвора

Новинари широм света доживели су протекле седмице ударац који у исти мах угрожава и права и слободе свих људи на свету. На питање да ли је новинара који је због разоткривања државних злочина и кршења хуманитарног права могуће оптужити за „издавање војне тајне“, и поврх свега изручити држави која је планирала атентат на њега, а ако смакнуће пропадне, онда киднаповање у амбасади Еквадора у време када му је та земља пружила азил, британски суд у Лондону одговорио је – потврдно. Штавише, исти тај суд чак нимало не сумња, иако је недавно објављено да је америчка шпијунска агенција ЦИА смерала да изврши атентат на тог истог новинара, да ће му у Америци бити фер и поштено суђено.

[restrict]

КАЗНА ЗБОГ ИСТИНЕ Ради се о првом примеру у историји да америчке власти покушавају да казне новинара јер је обелоданио истините податке и информације чије је објављивање у јавном интересу. Упркос томе, Џулијану Асанжу, оснивачу Викиликса који је безмало деценију (од јуна 2012, када је ушао у еквадорску амбасаду) лишен слободе, после изручења САД прети чак 175 година затвора.

И све то уз пренебрегавање дуге судске праксе Европског суда за људска права који је у сличним случајевима увек пресуђивао у корист новинара. У овом случају би, међутим, чак и интервенција суда у Стразбуру тешко могла да спасе Асанжа, јер се у овом тренутку још само чека да одлуку о изручењу САД потпише контроверзна британска министарска унутрашњих послова Прити Пател. Она иста министарка коју је портал Declassified UK раскринкао да је била политички саветник – и чак финансирана од – десничарске лобистичке групе повезане са ЦИА, а која је читаву деценију нападала Асанжа у британским медијима.

Док се чека одлука спорне британске министарке унутрашњих послова, једина добра вест је да ће оснивач Викиликса имати могућност жалбе. Његови адвокати ће имати на располагању четири седмице да доставе поднеске министарки Пател, а могу да уложе и жалбу Вишем суду.

18 ТАЧАКА ОПТУЖБЕ Иако се поткрај председничке каријере републиканца Доналда Трампа спекулисало да ће у мору оних које је помиловао (између осталог и припаднике војске који су починили злочине у нафтом богатим прекоморским земљама, где је Америка на бајонетима доносила „демократију“ локалном становништву) бити и Асанж, то се није догодило. Пропала су и очекивања да ће нови становник Беле куће, демократа Џо Бајден обуставити гоњење Асанжа.

Подсетимо, власти САД оптужују новинара и оснивача Викиликса по 18 тачака, све зато што је објавио многобројна поверљива америчка документа (о злочинима САД и америчке војске), што је, према тврдњама Вашингтона, „довело у опасност људске животе“.

На страну што о Асанжовом животу сад одлучује британски судија блиско повезан с неким од највиших политичара у извршној власти, дубоко огрезлих у везама с америчком ЦИА, уз обесхрабрујућу чињеницу да је Врховни суд Велике Британије већ одбацио претходну жалбу Џулијана Асанжа на одлуку о његовом изручењу САД. Суд је образложио ту срамну одлуку мишљењем да Асанжов случај „није покренуо спорно питање“.

Тиме је једним потезом пера оповргао мишљење нижих судова да би изручењем САД могла бити нарушена Асанжова људска права, па чак и живот. У светлу сазнања да су америчке обавештајне службе више година тактизирале како да чак и у окриљу еквадорске амбасаде у Лондону Асанжа киднапују или ликвидирају – нема сумње да би његово изручење Америци било попут осуде на смртну казну.

ГРОМОГЛАСНА ТИШИНА Грађанска удружења која се баве заштитом људских права, као и ретке националне новинарске организације су, након објављивања вести да је британски судија одобрио изручење Асанжа, оштро критиковале сраман потез који крши темељна људска права и новинарске слободе. Њихов глас је, међутим, остао готово нечујан, а одјекнула је застрашујућа, можда страшнија и од одлуке британског суда – „громогласна тишина“, јер су све те информације о Асанжовом усуду изостале у „слободним западним медијима“.

Асанжу у заштиту нису стали чак ни они медији на Западу који су се пре неколико година прославили ексклузивно објављујући открића Викиликса. Ретки храбри, независни новинари и медији устали су у одбрану Асанжа. Главни уредник Викиликса упозорио је да је лондонски суд заправо „потписао смртну казну Асанжу у тренутку када је наредио његово изручење САД“. Америчка независна новинарка и песникиња Кејтлин Џонстон, жестока критичарка америчке унутрашње и спољне политике, оштрим речима је прокоментарисала одлуку британског суда да одобри изручење оснивача Викиликса Џулијана Асанжа Америци.

„То се догађа у исто време када Сједињене Државе и Уједињено Краљевство гласно траже одговорност за наводне ратне злочине руске војске у Украјини, што је занимљиво јер је управо покушај привођења на одговорност оних који су скривили ратне злочине – разлог зашто је Џулијан Асанж у затвору“, истакла је Џонстонова у својој анализи. Она је подсетила да је пре 12 година Асанж објавио видео-снимак „колатералног убиства“ у режији америчке државе – радило се о ликвидацији цивила, деце и два новинара у Ираку од стране америчких војника.

ЗАКОН И ШПИЈУНАЖА Можда најоштрију и најпотпунију критику поступања како судова и британских и америчких власти, тако и западних медија о питању Асанжове судбине дао је Данијел Елсберг, чувен по достављању тзв. Пентагонских папира америчким новинарима, што је добрим делом утицало на окончање Вијетнамског рата. За Елсберга је „нечувено што је Бајден наставио да гони Џулијана Асанжа“. Тај луцидни 90-годишњак напросто не може да појми да Асанж данас чами у лондонском затвору већ више од 1.100 дана због поступка који је у длаку сличан ономе што је и сам пре много деценија учинио и за који је Врховни суд САД тада оценио да је законито, а не криминално поступање. Педесет и једну годину након објаве осетљивих Пентагонских папира америчке власти су се намериле да Џулијану Асанжу суде по слову Закона о шпијунажи, баш као што су покушале да суде и Данијелу Елсбергу.

Елсберг је легенда, човек изузетног морала и храбрости. Ризиковао је сопствени живот да би разоткрио истину. Пре више од пола века Данијел Елсберг је проводио ноћи за фотокопир машином како би умножио инкриминишуће папире Пентагона. Било је то 7.000 страна строго поверљивих докумената који су разоткрили како је америчка влада лагала своје грађане о рату у Вијетнаму и послала хиљаде младих Американаца у смрт, да гину у рату који је био безнадежан. Објављивање Пентагонских папира на страницама „Њујорк тајмса“ и „Вашингтон поста“ покренуло је важну борбу за слободу медија која се водила све до Врховног суда САД, пошто је Никсонова администрација покушала да блокира та строго поверљива открића; Данијел Елсберг се суочио с оптужбом да је кршио драконски правни акт: Закон о шпијунажи из 1917. године. Зарад истине је ризиковао да живот сконча у затвору. Али медији су однели победу – Врховни суд САД пресудио је да америчка влада не може да спречи „Њујорк тајмс“ и „Вашингтон пост“ да објаве тајне Пентагона јер штампа ужива уставну заштиту према Првом амандману.

Што се тиче Данијела Елсберга, имао је срећу: оптужница, написана против њега према слову Закона о шпијунажи – пропала је. Елсбергу је отуда непојмљиво да пола века касније САД оптужују новинара, оснивача Викиликса Џулијана Асанжа, за кршење истог закона.

И Асанж је, попут Елсберга у 70-им годинама прошлог века, данас суочен са опасношћу да буде до смрти заточен; америчке власти не крију да му прети чак 175 година затвора. Поврх свега, то је први пут у историји САД да је новинар – а не новинарски извор, попут Елсберга! – оптужен за кршење Закона о шпијунажи. Не заборавимо и на чињеницу да Аустралијанац Џулијан Асанж није амерички држављанин. Да све буде горе, и Америци податна влада у Камбери није мрднула прстом да заштити свог грађанина и новинара од америчког зулума.

КРИВИЧНО ГОЊЕЊЕ Елсберг је недавно у једном интервјуу објаснио како се поклапају његов и случај Џулијана Асанжа. Присетио се како је сам реаговао у сличној ситуацији. Новинар је подсетио Елсберга да он у своје време ипак није завршио у затвору, док је Челзи Менинг (извор Викиликса) провела осам година иза решетака и три пута покушала да изврши самоубиство. Едвард Сноуден је био приморан да побегне у Русију, а Џулијан Асанж је оптужен за кршење америчког Закона о шпијунажи и бачен у лондонску тамницу, без икакве пресуде.

Елсберг је на питање да ли је очекивао да ће САД први пут у својој историји казнити новинара за објављивање истинитих информација у јавном интересу, одговорио: „Адвокати који ово прате у American Civil Liberties Union (АЦЛУ) предвиђали су да ће Доналд Трамп кривично гонити новинаре. Ниједан председник то још није урадио, јер је то очигледно кршење Првог амандмана. И очигледно неуставно, што није успорило Трампа, а нечувено је што и Бајден наставља с прогоном Асанжа. Требало је да повуче Трампов захтев за изручење Џулијана у циљу кривичног гоњења. Бајден је могао да одустане било кад, могао би да то уради већ сутра. Чак и у мом случају је прогон био неуставан: био сам први ко је оптужен за ’цурење’ државних тајни, а био сам бивши амерички званичник. Био сам извор, нисам био новинар – а они не сматрају новинаре за изворе. У мом случају би могло да се расправља да ли је прогон био супротан уставу. Али у Џулијановом случају нема аргумента који би ишли у прилог прогонитељима: прогон Џулијана је у Америци очигледно неуставан, према нашем Првом амандману. И Барак Обама је размишљао о подизању оптужнице против Џулијана, али је одустао, јер је знао да би, ако крене на Џулијана користећи Закон о шпијунажи, отворио пут да неко крене, на пример, на ’Њујорк тајмс’. Зато се није усудио да покрене ту лавину, делимично и стога јер је ’Њујорк тајмс’ изузетно користан за сваку америчку администрацију. То је медиј који подржава ’империју’ и не противи се бескрајним количинама новца које свака администрација арчи за такозвану одбрану. То је за америчку власт веома корисно, иако лист повремено објављује и чланке који јој нису по вољи.“

На питање како објашњава да Бајденова администрација не одустаје од прогона Џулијана Асанжа, Елсберг нема сумњи: „Бајден је, у време када је био потпредседник САД, на самом почетку, 2010. године, назвао Џулијана Асанжа ’високотехнолошким терористом’, што је апсурд. Бајден је љути противник цурења информација, заправо сви амерички председници су веома кивни на саму идеју цурења информација, јер стрепе да би то могло и њима да се деси и обије о главу, али на крају је сваки – све до Трампа – устукнуо, јер је свима било јасно да је то очигледно неуставно. Трамп се није либио да покрене прогон Асанжа, а Бајден је требало да одустане, али до сада није. Још није касно да то исправи, али не очекујем да хоће. Он показује невероватну нетрпељивост према Џулијану, зато не очекујем да ће одустати од његовог изручења. Успут, Бајден у домену спољне политике није показао ништа прогресивно, ни повољно. У унутрашњој политици је у много чему био бољи него што је ико очекивао, али његова спољна политика је сасвим друга прича: иста је као Обамина, која није била добра, и прилично иста као Трампова.“

(НЕ)ПРАВЕДНО СУЂЕЊЕ Пошто је портал „Јаху“ објавио да је ЦИА покушала да отрује Џулијана Асанжа, намеће се питање да ли оснивач Викиликса може да очекује правично суђење у САД. Данијел Елсберг ни ту нема никаквих илузија: „Праведно суђење? Ох, он нема шанси за правично суђење, као ни било ко од других људи оптужених по Закону о шпијунажи, па чак ни ја не бих имао никаквих шанси. Једини сам који се, на неки начин, ’извукао’, у смислу да ме америчка влада није стрпала у затвор доживотно или на дуже време, а за то је заслужан необичан сплет догађаја који су исти као у Џулијановом примеру. Баш као што су у Вашингтону размишљали како да Џулијана киднапују у амбасади Еквадора, можда и убију приликом пуцњаве, уколико би до ње дошло. У мом примеру је било ангажовано 13 мушкараца, 12 или 13, доведених из Мајамија, сви су били из ЦИА, један од њих је био и агент ЦИА у то време… Сви они су радили за ЦИА у Заливу свиња. Добили су наређење да ’потпуно онеспособе Данијела Елсберга’. Када сам питао тужиоца: ’Шта је то значило? Да ме убију?’, одговорио ми је: ’Па, наредба је гласила Тотално те онеспособити!, а требало би да знаш да они који раде за ЦИА никада не користе реч убити. Мада сви они јесу били убице, ти људи су били укључени у покушаје убиства Кастра, па чак и Трухиља.’ Имао сам срећу, нису ме убили. Избегао сам злу судбину, одустали су у последњем тренутку јер су мислили да им неко смешта да буду ухваћени. Међутим, нико од других оптужених према Закону о шпијунажи није имао ту срећу, сви су осуђени, најчешће нагодбама са тужилаштвом, јер су им иначе биле запрећене много веће казне. Уместо доживотне казне за издају или шпијунажу, прихватали су мање оптужбе, али то је већину и даље осудило на године проведене у затвору.“

ОСВЕТОЉУБИВОСТ Управо зато застарели Закон о шпијунажи, донет у САД у време Првог светског рата – и даље важи. Јер никада ниједан судски процес, покренут на основу тог закона, није доспео на највишу судску инстанцу – на проверу америчког Врховног суда. За који је Елсберг уверен да би, да је спорни закон икада разматрао – исти ставио ad acta. А док се то не догоди, чак и они који пристану да се „нагоде“ са тужилаштвом не успевају да избегну осветољубивост државе чије су мрачне, дубоко закопане тајне – провалили. Елсберг наводи пример свог пријатеља Мордехаја Вануне, који је у Израелу разоткрио израелски нуклеарни програм. „Био је 17 година у затвору, од тога 11 и по година у самици, углавном у ћелији величине шест са девет стопа, два метра са три метра, па ви замислите како му је било. Нема сумње да су ове владе, попут америчке или израелске, крајње осветољубиве о питању раксринкавања њихових најгорих тајни, објављивања доказа о њиховим злочинима, њиховим лажима, њиховом кршењу споразума… Не желе да то процури у јавност, јер страхују да би јавност могла да направи свакакву пометњу око тога.“

Све то су разлози због којих је Елсберг уверен да нема ни зрна шанси за правично суђење Џулијану Асанжу у Америци. То је, несумњиво, јасно и британским судијама, па ипак одлучују управо онако како жели америчка администрација. Чиме доказују да је „независно правосуђе“ у земљама Запада у случајевима попут Асанжовог – чиста фарса.

Важно је знати још нешто, упозорава Елсберг: према Закону о шпијунажи, окривљеном је ускраћена могућност да пороти каже и објасни зашто је урадио то што је урадио, какви мотиви су га водили или шта се надао да ће постићи, какву корист је очекивао да ће изнете информације имати у погледу обавештавања јавности или да укаже каква је штета заиста настала за националну безбедност, или је уопште није ни било, што је најчешће и случај.

Све то су разлози због којих би „смртна пресуда“ Асанжу имала за последицу негативан ефекат и за рад практично свих новинара и медија у свету. Што је разлог више зашто би медији на Западу требало листом, први, да устану у одбрану Џулијана Асанжа. Али то не чине. Уместо тога ћуте, или на маргинама вести преносе штуре агенцијске извештаје о поступку који води Асанж, као да се ради о некаквом неважном спору који се одвија у складу са свим правилима. Немогуће је да нису свесни да тиме секу грану слободе мишљења и извештавања, на којој седе.

[/restrict]

 

Један коментар

  1. Tоплица

    О Америци смо, бар 80 процената нас, у време Тита, имали некакво позиривном мишљење. Не приврженост, не монтенегринско дупељубље рецимо, али уважавање, веру да је усмерена позитивном историјском току, то да. Онда смо видели како нас они протераше са бројних наших историјских локација и запрепастили се ! Дал’ је оно била грешка ? А за све остало претходно, наравно били смо слепи као и бројни други народи. Моћна је њихова пропаганда. А данас ? Требају ли нам икакви нови аргументи ? Зар и ови што их још увек подржавају, не чине то из чисто прагматичких разлога; – још су моћни и опасни итд., и тому подобно, али нигде нико не истиче њихово превасходство у било чему. Остао је заиста само страх од опасности. Оправдан на жалост, још увек. Он, страх, Свет спречава да се јасно искаже поводом великог Асанжа. Али дилема је ; да ли ће га пре погубити или се коначно и до краја осрамотити па ће морати од тога да одустану.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *