RITUALNO POGUBLJENJE

EKSTRADICIJA ASANŽA

Prekršajni sud u Vestminsteru (centralni deo Londona) odobrio je 20. aprila ekstradiciju Asanža Sjedinjenim Američkim Državama gde će mu se suditi po 18 tačaka optužnice

Suština progona osnivača agencije Vikiliks i australijskog državljanina Džulijana Asanža je to što je njegova agencija svetu ukazala na ratne i druge zločine koje su Sjedinjene Države i njihova vojska počinili na Bliskom istoku. Isto su tako pokazali da ti zločini nisu slučajni („kolateralna šteta“) već u skladu sa doktrinom bivšeg američkog sekretara odbrane Donalda Ramsfelda („postoje stvari koje znamo da ne znamo i one za koje ne znamo da ih ne znamo“) i Admirala Artura Cebrovskog. U osnovi doktrine je ideja da svet treba podeliti na dva dela. Svet broj jedan kog karakteriše globalni pristup ekonomskim pitanjima i koji, pored Severne Amerike i Evrope, uključuje još i Kinu i Rusiju, i svet broj dva koji treba da bude lišen državotvornih struktura (npr. stabilna vlada, vojska, organizovana privreda) i ostavljen u stanju haosa kako bi transnacionalne kompanije iz prvog sveta (sv. 1) mogle da koriste sva njihova (sv. 2) prirodna bogatstva bez ikakvog otpora. Kako bi se ta očigledno plemenita namera ostvarila, neglobalizovani svet treba da bude izdeljen po etničkim, a povezan ideološkim principima, piše francuski geopolitički komentator Tjeri Mejsan. [restrict]

Primera takvog sveta ima. Pogledajmo na primer Kosovo, Bosnu ili Bliski istok. Zamislite samo na šta bi Sirija i okolne zemlje, zapadno od Turske ličile da se zločesti Rusi 2015. godine nisu umešali. Verovatno bi vladale frakcije ISIL-a a čitav taj pojas bi bio rastočen u međusobno suprotstavljene kalifate. Sasvim idealan politički pejzaž ukoliko ste trgovac oružjem, naftom, drogom ili robljem. Ukoliko slučajno tu živite onda ne, naravno da ne. No, to je druga priča. Nekada su robove iz Afrike i Istočne Evrope odvodili brodovima. Sada nema ni brodova više, kako smo videli, ide se peške. Sa „pametnim“ mobilnim telefonima, ali peške. Ko ume, može i da pliva.

PROKLETA AVLIJA Asanžova agencija je objavila dokumentarne (video) i pisane materijale koji jasno ukazuju na američke zločine počinjene u ovom pa i nekim drugim kontekstima. Materijale su Vikiliksu dostavili uzbunjivači, ljudi unutar institucija poput Pentagona i Vlade SAD. Znači, Vikiliks ne krade ništa već objavljuje činjenice od ogromnog javnog značaja i interesa. To se Amerikancima nije svidelo, pa su rešili da Asanža, za primer, osude na par stotina godina robije. Britanija, ta prethodna imperijalna sila, se sa odobravanjem klanja i odrađuje svoj deo posla.

Obratimo pažnju, australijski državljanin je zatočen u Britaniji i biće isporučen Americi. A kaznu bi mogao da služi, svih par vekova, na Kubi (Gvantanamo), na primer. To su četiri različite zemlje – potpuno globalni poduhvat uterivanja straha.

Zamislite onda samo šta bi se desilo nekom srpskom dopisniku koji bi se usudio da progovori o ratnim zločinima Amerike, Britanije ili nekog njihovog saveznika. Po kriterijumima američkog pravosuđa, mogao bi da zašvajsuje jedno petsto godina robije i to da služi u nekoj turskoj prokletoj avliji (Andrić) u društvu Džem Sultana („više nema, manje mi ne pristoji“).

To je dakle smisao slučaja Asanž. Pored ogromne nepravde koja je nanesena, koja se nanosi i koja će tek biti nanesena ovom čoveku, stvara se presedan kojim se omogućava, kojim se otvara pravna procedura za politički progon neistomišljenika. Setimo se samo ko je sve u prošlosti progonio neistomišljenike i kako su ta društva izgledala: logori, lomače, logori, lomače, logori… Štićenik tih istih zapadnih struktura, ukrajinski predsednik Zelenski, je utamničio vođu opozicije Medvedčuka koji je optužen za monstruozne zločine protiv čovečnosti. Izgleda, naime, da mu je V. V. Putin lično krstio kćerku. I takav jedan čovek, taj podli Medvedčuk se slobodno šetao zemljom i bavio politikom – strašno. Trebalo ga je mnogo ranije hapsiti.

Izručenje Asanža treba da potvrdi i konačno odobri ministarka unutrašnjih poslova, Priti Patel koja ne slovi, blago rečeno, za velikog ljubitelja ljudskih prava, slobode govora i sličnih trica i kučina. Priti Patel, koja je upravo sa Ruandom ugovorila da se tamo smeste sve izbeglice koje stižu u Britaniju (osim ukrajinskih – belci?).  A kad se obave provere moći će, možda, da uđu u Britaniju! Očekuje se, dakle, da Priti Patel potvrdi odluku o izručenju.

Asanž i njegov pravni tim imaju potom pravo da traže sudsko preispitivanje kako bi sudija ispitao pravni status originalne odluke prekršajnog suda u Vestminsteru. I da, dobro ste pročitali – prekršajnog suda (magistrate court). I to je onaj sudija kod koga se ide za pogrešno parkiranje i prekoračenje brzine. I taj sudija sad donosi odluku od koje zavisi dvesta godina robije!?

Sam Vikiliks je odluku o izručenju pozdravio tako što je sva svoja dokumenta, a ima ih mnogo, objavio na internetu. Imate tu dokumenata  od snimka ubijanja nenaoružanih Iračana na ulici iz helikoptera do mejlova Hilari Klinton i ozloglašenog Džona Podeste. Za svakoga po nešto.

Ova događanja oko Asanža, ma koliko bila od velikog značaja za javnu reč pa samim tim i demokratske procese, ne zauzimaju istaknuto mesto u novinama, ili na televiziji. Izveštava se malo, okolišno i nevoljno. Otaljava se posao. A ne zaboravimo, to su sve kolege novinari koje sutra možda čeka ista sudbina ako „zglajznu“. Dvesta godina zatvora. Ali možda oni više i nisu novinari u tom staromodnom smislu, da prkose sili, političarima, tajnim službama, velikim finansijskim interesima, da istražuju, preispituju, pitaju… Tu je i neki politički korektni urednik koji kao kerber stoji na vratima redakcije i pazi da niko ne „zglajzne“. Zanimljivo je da italijanska mafija, ona prava, sicilijanska, za ovakvu zaveru ćutanja ima vrlo precizan termin – omerta. Ćutanje.

Novi televizijski kanal Dži-Bi-njuz, radi od oktobra prošle godine i istakao se drugačijim, kritičkim pristupom pandemiji korona virusa, injekcijama, a potom i kanadskim kamiondžijama. Ukratko – osetili su da postoji kritična masa građana koji sumnjaju u zvanična saopštenja koja im serviraju uobičajeni informativni servisi poput Bi-Bi-Sija, Aj-Ti-Vija, te Kanala četiri ili Pet. Ni Dži-Bi-njuz se nije posebno pozabavio temom Asanža, ali je uvek britki i elokventni kanadski publicista Mark Stejn, koji ima redovnu emisiju, primetio razliku između zvanične verzije (bilo čega) i drugačijeg mišljenja. Da li je to uopšte moguće danas u ovakvom svetu, u ovom društvu, pita se Stejner? Mišljenje uopšte, šta li to beše? Mišljenje, stavovi kao da nam sad dolaze odozgo negde. Od političara, tih osvedočenih mudraca, pa humanih i humanitarnih agentura poput Tvitera i Gugla.

KAKO TAJ SVET IZGLEDA U PRAKSI? Engleski (rodom iz Notingema) novinar Grejem Filips već više od osam godina izveštava iz Donbasa u Ukrajini. Počeo je u vreme državnog udara u Kijevu 2014. godine i od onda dokumentuje građanski rat u tom regionu. Da, osim što politička nomenklatura i mediji ovde u Britaniji taj sukob ne priznaju. Ne postoji. Niko ne bombarduje civile u Donjecku i Lugansku. Ako i bombarduje, to je samo malo, gotovo simbolično, tu i tamo po neka topovska salva, ništa. Gotovo da je to stvar folklora u tim divljim stepama, nekada ruskim zemljama.

I sad se Grejem našao da intervjuiše britanskog najamnika, ratnog zarobljenika Ejdena Eslina. Zarobljenik je sam tražio da ga intervjuiše britanski novinar. Dao je tri intervjua. Jedan Grejemu, jedan italijanskom novinaru Đorđu Bjankiju i jedan Bi-Bi-Siju. Taj treći intervju nije ugledao svetlost dana. Snimljen je, ali ne i objavljen što nikoga ko prati događanja izbliza više i ne iznenađuje. Treba ovde napomenuti da i Filips i Bjanki rade za alternativne medije, ne korporativne, glavnog toka.

Filips je svoj posao obavio maksimalno korektno i profesionalno. Zarobljenik je sam rekao da je tražio intervju i imao je prostora da obrazloži svoje postupke. Sa Eslinovog gledišta, intervju je sigurno dobra stvar, jer je dokaz da je živ i u zarobljeništvu. Ne može tek tako da nestane. To, međutim, nije sprečilo jednog britanskog parlamentarca da denuncira Filipsa u parlamentu, optuži ga za ratni zločin mučenja zarobljenika i zatraži da se novinaru oduzme britansko državljanstvo. Filips je rodom iz Notingema i nema drugo državljanstvo. Histerija narasta do nivoa decibela nekog dobrog hard rok sastava.

Gotovo istovremeno, Loun tenis klab tenisko udruženje koji organizuje turnir u Vimbldonu donosi odluku da zabrani učešće ruskim i beloruskim takmičarima. Ne zbog toga što su ovi mladi ljudi nešto uradili ili nisu, ili čak misle ili ne misle već zbog toga što su rođeni tu gde su rođeni. To ni Hitler 1936. na olimpijadi u Berlinu nije radio, ali jeste Australija pre nekoliko meseci Novaku Đokoviću, koji je proteran zato što bi mogao, možda, nekako, nekom igrom slučaja da postane uzor strašnim i krvoločnim antivakserima!

Princip je dakle isti – kultura poništavanja. Ili klimaš glavom u znak odobravanja kad ja pričam i ponavljaš za mnom ili imaš neko svoje mišljenje i onda si poništen. To je to. Staljin i Mao padoše na pamet. Džingis Kan, Pol Pot i Franko, Musolini… ko zna zašto.

BORISOVE AVANTURE Da zaokružimo ovu sliku moderne Britanije da spomenemo da se čuju povici da Boris Džonson smenjen jer je „lažuckao“ (mislead, nije lied) u parlamentu. Neće biti smenjen, čovek je posetio Indiju da suzbije maligni ruski uticaj. Onda je obećao još oružja Ukrajini, ali se kiselo osvrnuo, prvi put, na tužnu činjenicu da bi ti mrski Rusi ovaj rat možda mogli i da dobiju. Takva mogućnost deluje sasvim grozno pošto na osnovu izveštaja ovdašnjih medija ostaje potpuno nejasno kako to da uopšte još ima živih ruskih vojnika zapadno od Urala. Pa samo je ukrajinski pilot kog zovu Duh Kijeva ubio nekoliko stotina… ove nedelje.

Britiš ervejz je u poslednje tri nedelje (uskršnji školski raspust) otkazao oko hiljadu letova. Drugi jedan prevoznik, Izi džet je otkazao 62 leta prvog ponedeljka praznika. Razlog je jednostavan, tokom pandemije su otpustili puno radnika, a među onima koji su ostali mnogi su pozitivni na koronu! Kako to sad rešiti kad izgleda da se ovi što putuju manje obolevaju od te iste korone. Hoće da putuju. Navalili.

No eto nas opet nazad do slobode govora (Asanž). Priča se mnogo u alternativnim medijima o novom savezu Svetske zdravstvene organizacije kojim se predviđa da SZO praktično ima nalogodavnu vlast nad državnim organizacijama. Znači, kad bivši neoterorista Tedros Gebrejesus (šef SZO) i njegov glavni finansijski sponzor Bil-Vakcinator-Gejts odluče da proglase pandemiju i predlože mere, to sve zemlje i svi stanovnici planete moraju da sprovedu. Kad kažemo svi, tu normalno mislimo na sve nas koji nemamo privatne avione, koji moramo da radimo i koji živimo sa drugim ljudima a ne na privatnim ostrvima i planinskim rezervatima. Hoćemo li da povedemo javnu diskusiju o ovim i ovakvim odlukama ili su i to Fejsbuk i Gugl već zabranili?

I da završimo sa jednim ličnim zapažanjem. Čuje se s vremena na vreme primedba kako nije lepo kritikovati vlast zemlje u kojoj živiš, tamo na Zapadu, jer ti oni omogućavaju uslove za bolji život pa kritika nije umesna. Nešto poput ne ujedaj ruku koja te hrani, hoćeš ‘leba preko pogače, ćuti i plivaj, ne talasaj… … … znate već, taj arsenal balkanskih mudrosti.

Moraćemo ovde, međutim, da duboko razočaramo dotičnu dobronamernu, svakako, gospodu i da im kažemo da oni, očigledno, nisu shvatili istorijski ni funkcionalni smisao ni kapitalizma ni demokratije.

Da li vi, draga gospodo i gospođe, zaista mislite da se engleski kralj Henri Osmi probudio jedno jutro, pošto je dao da se drugoj (od šest) ženi otfikari glava, pošto je prekinuo sve veze sa Vatikanom i Katoličkom crkvom (zbog sopstvenog razvoda), pošto je ukinuo sve manastire i pobio deo vlastele, da li vi zaista mislite da se protegnuo tog jutra u kraljevskom krevetu i odlučio da uvede demokratiju, da ojača ulogu parlamenta i podanicima zagarantuje slobodu govora, mišljenja, veroispovesti, kretanja…?

Ili je možda, na simboličnom nivou, bio potreban neki Oliver Kromvel koji će sto godina kasnije povesti pobunu protiv Čarlsa Prvog, poraziti ga i osuditi na smrt zbog izdaje tako dokazujući njegovo čovečansko, a ne božansko poreklo.

Da li vi mislite da je Luj Šesnaesti baš nameravao da sprovede liberté, egalité, fraternité kad su ga Jakobinci zaskočili, za glavu skratili i proglasili republiku? Da li neko zaista misli da su trgovci robljem sami jednog jutra odlučili da prestanu da se bave tim ogavnim biznisom, pa su počeli da gaje bostan? Ili da su se dahije i kabadahije sažalile na Srbiju pa rešile da se vrate u Stambol da pored šedrvana na miru jedu rahatluk i piju kahvu?

Da li bi britanska, na primer, pozicija, vlada radila u korist šire zajednice da nije opozicije koja ih u i oko parlamenta neprestano kontroliše i provocira? Možda i bi, znate, ali ne bismo da proveravamo. Bolje je ovako.

Mi u Srbiji smo skloni da idealizujemo rusku carsku kuću Romanovih sa posebnim akcentom na Nikolaja Drugog, mučki ubijenog panslavistu čiji spomenik krasi jednu od značajnijih beogradskih ulica, Kralja Milana. Ali zaboravljamo onu scenu u romanu Dostojevskog kada dečak, sin kmeta kamenom pogodi u nogu vlastelinovog psa. Vlastelin, aristokrata se naljuti i pusti sve pse da dečaka rastrgnu. To je priroda svemoći – da rastrže čoveka.

Ako imamo bilo kakva ljudska, politička ili kakva druga prava, u zemljama na zapadu ili na istoku, na severu ili jugu, to je samo zato što smo se za njih sami izborili i zato što se  za njih i dalje borimo. Niko nikada i nigde u istoriji čovečanstva nije ništa, nikakve slobode ni privilegije ustupao niti poklanjao bez pritiska i borbe. Ni jedan vladar, nijedna zemlja i nijedna klasa (Marks).

Dakle, ako ovde na zapadu ljudi još i imaju kakvih sloboda i ekonomskog blagostanja to nije zbog toga što nam to daruju Boris Džonson, Džo Bajden, Džastin Trudo i njihovi sponzori u liku finansijskih, političkih, vojnih, informativnih, industrijskih i tehnoloških službi, već zbog toga što se kanadske kamiondžije bune, što francuski žuti prsluci izlaze na ulice, što postoje ljudi koji kritički misle i ne plaše se da svoje kritičko mišljenje obznane.

Mnogo jasno izrečenih i artikulisanih čak i suprotstavljenih mišljenja vodi do opšteprihvatljive „istine“ i čini srž demokratije. Jedna jedina, „ispravna“ istina je definicija totalitarnog terora. Mrak. Betonska ploča nalivena preko grada. Brzo bi se vratili na intelektualni nivo srednjovekovnog katoličkog sabora koji je do u detalje razmatrao inače vrlo korisno pitanje koliko đavola može da stane na vrh igle.

To je pravi kontekst slučaja Asanž. Višeglasje, pa čak i kakofonija legalizuju pluralizam mišljenja i vode potvrđivanju ljudskih prava.

Svakih pedeset godina dođe vreme kad pametan čovek zaćuti, veli Andrić. To stvara preduslove da budala progovori i da se fukara obogati.

Džulijana Asanža – čoveka, može sila da zakatanči u te njihove proklete avlije negde u Ohaju ili na Kubi. Ali Asanž, kao simbol demokratskog otpora totalitarizmu ne sme biti ućutkan. Nikada.

[/restrict]