Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
ЕКСТРАДИЦИЈА АСАНЖА
Прекршајни суд у Вестминстеру (централни део Лондона) одобрио је 20. априла екстрадицију Асанжа Сједињеним Америчким Државама где ће му се судити по 18 тачака оптужнице
Примера таквог света има. Погледајмо на пример Косово, Босну или Блиски исток. Замислите само на шта би Сирија и околне земље, западно од Турске личиле да се злочести Руси 2015. године нису умешали. Вероватно би владале фракције ИСИЛ-а а читав тај појас би био расточен у међусобно супротстављене калифате. Сасвим идеалан политички пејзаж уколико сте трговац оружјем, нафтом, дрогом или робљем. Уколико случајно ту живите онда не, наравно да не. Но, то је друга прича. Некада су робове из Африке и Источне Европе одводили бродовима. Сада нема ни бродова више, како смо видели, иде се пешке. Са „паметним“ мобилним телефонима, али пешке. Ко уме, може и да плива.
ПРОКЛЕТА АВЛИЈА Асанжова агенција је објавила документарне (видео) и писане материјале који јасно указују на америчке злочине почињене у овом па и неким другим контекстима. Материјале су Викиликсу доставили узбуњивачи, људи унутар институција попут Пентагона и Владе САД. Значи, Викиликс не краде ништа већ објављује чињенице од огромног јавног значаја и интереса. То се Американцима није свидело, па су решили да Асанжа, за пример, осуде на пар стотина година робије. Британија, та претходна империјална сила, се са одобравањем клања и одрађује свој део посла.
Обратимо пажњу, аустралијски држављанин је заточен у Британији и биће испоручен Америци. А казну би могао да служи, свих пар векова, на Куби (Гвантанамо), на пример. То су четири различите земље – потпуно глобални подухват утеривања страха.
Замислите онда само шта би се десило неком српском дописнику који би се усудио да проговори о ратним злочинима Америке, Британије или неког њиховог савезника. По критеријумима америчког правосуђа, могао би да зашвајсује једно петсто година робије и то да служи у некој турској проклетој авлији (Андрић) у друштву Џем Султана („више нема, мање ми не пристоји“).
То је дакле смисао случаја Асанж. Поред огромне неправде која је нанесена, која се наноси и која ће тек бити нанесена овом човеку, ствара се преседан којим се омогућава, којим се отвара правна процедура за политички прогон неистомишљеника. Сетимо се само ко је све у прошлости прогонио неистомишљенике и како су та друштва изгледала: логори, ломаче, логори, ломаче, логори… Штићеник тих истих западних структура, украјински председник Зеленски, је утамничио вођу опозиције Медведчука који је оптужен за монструозне злочине против човечности. Изгледа, наиме, да му је В. В. Путин лично крстио кћерку. И такав један човек, тај подли Медведчук се слободно шетао земљом и бавио политиком – страшно. Требало га је много раније хапсити.
Изручење Асанжа треба да потврди и коначно одобри министарка унутрашњих послова, Прити Пател која не слови, благо речено, за великог љубитеља људских права, слободе говора и сличних трица и кучина. Прити Пател, која је управо са Руандом уговорила да се тамо сместе све избеглице које стижу у Британију (осим украјинских – белци?). А кад се обаве провере моћи ће, можда, да уђу у Британију! Очекује се, дакле, да Прити Пател потврди одлуку о изручењу.
Асанж и његов правни тим имају потом право да траже судско преиспитивање како би судија испитао правни статус оригиналне одлуке прекршајног суда у Вестминстеру. И да, добро сте прочитали – прекршајног суда (magistrate court). И то је онај судија код кога се иде за погрешно паркирање и прекорачење брзине. И тај судија сад доноси одлуку од које зависи двеста година робије!?
Сам Викиликс је одлуку о изручењу поздравио тако што је сва своја документа, а има их много, објавио на интернету. Имате ту докумената од снимка убијања ненаоружаних Ирачана на улици из хеликоптера до мејлова Хилари Клинтон и озлоглашеног Џона Подесте. За свакога по нешто.
Ова догађања око Асанжа, ма колико била од великог значаја за јавну реч па самим тим и демократске процесе, не заузимају истакнуто место у новинама, или на телевизији. Извештава се мало, околишно и невољно. Отаљава се посао. А не заборавимо, то су све колеге новинари које сутра можда чека иста судбина ако „зглајзну“. Двеста година затвора. Али можда они више и нису новинари у том старомодном смислу, да пркосе сили, политичарима, тајним службама, великим финансијским интересима, да истражују, преиспитују, питају… Ту је и неки политички коректни уредник који као кербер стоји на вратима редакције и пази да нико не „зглајзне“. Занимљиво је да италијанска мафија, она права, сицилијанска, за овакву заверу ћутања има врло прецизан термин – omerta. Ћутање.
Нови телевизијски канал Џи-Би-њуз, ради од октобра прошле године и истакао се другачијим, критичким приступом пандемији корона вируса, инјекцијама, а потом и канадским камионџијама. Укратко – осетили су да постоји критична маса грађана који сумњају у званична саопштења која им сервирају уобичајени информативни сервиси попут Би-Би-Сија, Ај-Ти-Вија, те Канала четири или Пет. Ни Џи-Би-њуз се није посебно позабавио темом Асанжа, али је увек бритки и елоквентни канадски публициста Марк Стејн, који има редовну емисију, приметио разлику између званичне верзије (било чега) и другачијег мишљења. Да ли је то уопште могуће данас у оваквом свету, у овом друштву, пита се Стејнер? Мишљење уопште, шта ли то беше? Мишљење, ставови као да нам сад долазе одозго негде. Од политичара, тих осведочених мудраца, па хуманих и хуманитарних агентура попут Твитера и Гугла.
КАКО ТАЈ СВЕТ ИЗГЛЕДА У ПРАКСИ? Енглески (родом из Нотингема) новинар Грејем Филипс већ више од осам година извештава из Донбаса у Украјини. Почео је у време државног удара у Кијеву 2014. године и од онда документује грађански рат у том региону. Да, осим што политичка номенклатура и медији овде у Британији тај сукоб не признају. Не постоји. Нико не бомбардује цивиле у Доњецку и Луганску. Ако и бомбардује, то је само мало, готово симболично, ту и тамо по нека топовска салва, ништа. Готово да је то ствар фолклора у тим дивљим степама, некада руским земљама.
И сад се Грејем нашао да интервјуише британског најамника, ратног заробљеника Ејдена Еслина. Заробљеник је сам тражио да га интервјуише британски новинар. Дао је три интервјуа. Један Грејему, један италијанском новинару Ђорђу Бјанкију и један Би-Би-Сију. Тај трећи интервју није угледао светлост дана. Снимљен је, али не и објављен што никога ко прати догађања изблиза више и не изненађује. Треба овде напоменути да и Филипс и Бјанки раде за алтернативне медије, не корпоративне, главног тока.
Филипс је свој посао обавио максимално коректно и професионално. Заробљеник је сам рекао да је тражио интервју и имао је простора да образложи своје поступке. Са Еслиновог гледишта, интервју је сигурно добра ствар, јер је доказ да је жив и у заробљеништву. Не може тек тако да нестане. То, међутим, није спречило једног британског парламентарца да денунцира Филипса у парламенту, оптужи га за ратни злочин мучења заробљеника и затражи да се новинару одузме британско држављанство. Филипс је родом из Нотингема и нема друго држављанство. Хистерија нараста до нивоа децибела неког доброг хард рок састава.
Готово истовремено, Лоун тенис клаб тениско удружење који организује турнир у Вимблдону доноси одлуку да забрани учешће руским и белоруским такмичарима. Не због тога што су ови млади људи нешто урадили или нису, или чак мисле или не мисле већ због тога што су рођени ту где су рођени. То ни Хитлер 1936. на олимпијади у Берлину није радио, али јесте Аустралија пре неколико месеци Новаку Ђоковићу, који је протеран зато што би могао, можда, некако, неком игром случаја да постане узор страшним и крволочним антиваксерима!
Принцип је дакле исти – култура поништавања. Или климаш главом у знак одобравања кад ја причам и понављаш за мном или имаш неко своје мишљење и онда си поништен. То је то. Стаљин и Мао падоше на памет. Џингис Кан, Пол Пот и Франко, Мусолини… ко зна зашто.
БОРИСОВЕ АВАНТУРЕ Да заокружимо ову слику модерне Британије да споменемо да се чују повици да Борис Џонсон смењен јер је „лажуцкао“ (mislead, није lied) у парламенту. Неће бити смењен, човек је посетио Индију да сузбије малигни руски утицај. Онда је обећао још оружја Украјини, али се кисело осврнуо, први пут, на тужну чињеницу да би ти мрски Руси овај рат можда могли и да добију. Таква могућност делује сасвим грозно пошто на основу извештаја овдашњих медија остаје потпуно нејасно како то да уопште још има живих руских војника западно од Урала. Па само је украјински пилот ког зову Дух Кијева убио неколико стотина… ове недеље.
Бритиш ервејз је у последње три недеље (ускршњи школски распуст) отказао око хиљаду летова. Други један превозник, Изи џет је отказао 62 лета првог понедељка празника. Разлог је једноставан, током пандемије су отпустили пуно радника, а међу онима који су остали многи су позитивни на корону! Како то сад решити кад изгледа да се ови што путују мање оболевају од те исте короне. Хоће да путују. Навалили.
Но ето нас опет назад до слободе говора (Асанж). Прича се много у алтернативним медијима о новом савезу Светске здравствене организације којим се предвиђа да СЗО практично има налогодавну власт над државним организацијама. Значи, кад бивши неотерориста Тедрос Гебрејесус (шеф СЗО) и његов главни финансијски спонзор Бил-Вакцинатор-Гејтс одлуче да прогласе пандемију и предложе мере, то све земље и сви становници планете морају да спроведу. Кад кажемо сви, ту нормално мислимо на све нас који немамо приватне авионе, који морамо да радимо и који живимо са другим људима а не на приватним острвима и планинским резерватима. Хоћемо ли да поведемо јавну дискусију о овим и оваквим одлукама или су и то Фејсбук и Гугл већ забранили?
И да завршимо са једним личним запажањем. Чује се с времена на време примедба како није лепо критиковати власт земље у којој живиш, тамо на Западу, јер ти они омогућавају услове за бољи живот па критика није умесна. Нешто попут не уједај руку која те храни, хоћеш ‘леба преко погаче, ћути и пливај, не таласај… … … знате већ, тај арсенал балканских мудрости.
Мораћемо овде, међутим, да дубоко разочарамо дотичну добронамерну, свакако, господу и да им кажемо да они, очигледно, нису схватили историјски ни функционални смисао ни капитализма ни демократије.
Да ли ви, драга господо и госпође, заиста мислите да се енглески краљ Хенри Осми пробудио једно јутро, пошто је дао да се другој (од шест) жени отфикари глава, пошто је прекинуо све везе са Ватиканом и Католичком црквом (због сопственог развода), пошто је укинуо све манастире и побио део властеле, да ли ви заиста мислите да се протегнуо тог јутра у краљевском кревету и одлучио да уведе демократију, да ојача улогу парламента и поданицима загарантује слободу говора, мишљења, вероисповести, кретања…?
Или је можда, на симболичном нивоу, био потребан неки Оливер Кромвел који ће сто година касније повести побуну против Чарлса Првог, поразити га и осудити на смрт због издаје тако доказујући његово човечанско, а не божанско порекло.
Да ли ви мислите да је Луј Шеснаести баш намеравао да спроведе liberté, egalité, fraternité кад су га Јакобинци заскочили, за главу скратили и прогласили републику? Да ли неко заиста мисли да су трговци робљем сами једног јутра одлучили да престану да се баве тим огавним бизнисом, па су почели да гаје бостан? Или да су се дахије и кабадахије сажалиле на Србију па решиле да се врате у Стамбол да поред шедрвана на миру једу рахатлук и пију кахву?
Да ли би британска, на пример, позиција, влада радила у корист шире заједнице да није опозиције која их у и око парламента непрестано контролише и провоцира? Можда и би, знате, али не бисмо да проверавамо. Боље је овако.
Ми у Србији смо склони да идеализујемо руску царску кућу Романових са посебним акцентом на Николаја Другог, мучки убијеног панслависту чији споменик краси једну од значајнијих београдских улица, Краља Милана. Али заборављамо ону сцену у роману Достојевског када дечак, син кмета каменом погоди у ногу властелиновог пса. Властелин, аристократа се наљути и пусти све псе да дечака растргну. То је природа свемоћи – да растрже човека.
Ако имамо било каква људска, политичка или каква друга права, у земљама на западу или на истоку, на северу или југу, то је само зато што смо се за њих сами изборили и зато што се за њих и даље боримо. Нико никада и нигде у историји човечанства није ништа, никакве слободе ни привилегије уступао нити поклањао без притиска и борбе. Ни један владар, ниједна земља и ниједна класа (Маркс).
Дакле, ако овде на западу људи још и имају каквих слобода и економског благостања то није због тога што нам то дарују Борис Џонсон, Џо Бајден, Џастин Трудо и њихови спонзори у лику финансијских, политичких, војних, информативних, индустријских и технолошких служби, већ због тога што се канадске камионџије буне, што француски жути прслуци излазе на улице, што постоје људи који критички мисле и не плаше се да своје критичко мишљење обзнане.
Много јасно изречених и артикулисаних чак и супротстављених мишљења води до општеприхватљиве „истине“ и чини срж демократије. Једна једина, „исправна“ истина је дефиниција тоталитарног терора. Мрак. Бетонска плоча наливена преко града. Брзо би се вратили на интелектуални ниво средњовековног католичког сабора који је до у детаље разматрао иначе врло корисно питање колико ђавола може да стане на врх игле.
То је прави контекст случаја Асанж. Вишегласје, па чак и какофонија легализују плурализам мишљења и воде потврђивању људских права.
Сваких педесет година дође време кад паметан човек заћути, вели Андрић. То ствара предуслове да будала проговори и да се фукара обогати.
Џулијана Асанжа – човека, може сила да закатанчи у те њихове проклете авлије негде у Охају или на Куби. Али Асанж, као симбол демократског отпора тоталитаризму не сме бити ућуткан. Никада.
[/restrict]
