ПРОМИШЉАЊЕ ИДЕЈЕ ВЕШТАЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Иза слојева романа у којима се сликају карактеристике живота високог европског друштва у 18. веку, где Александар Шурбатовић с пажљивим одабиром детаља у описима ликова, од аристократије до пијанаца и лакрдијаша у крчмама, успева сасвим уверљиво да евоцира то, нама тако удаљено време, постоје прикривене, али врло јасне паралеле с нашим временом и нашим светом

Приповедач новог романа Александра Шурбатовића је један сандук из 18. века с доста унутрашњих преграда, у који је смештен компликован челични механизам а на чијем врху се налази шаховска табла. Свакаквих је било приповедача у књижевности, и бива их и сада, али овај је баш чудан – помислиће сваки читалац.

Дајући приповедачки глас аутомату за играње шаха, писац нам већ у самом оквиру свог романа поставља једну зачудну и футуристичку ситуацију иако је реч о јунаку и јунацима из 18. века. Ако би се за тренутак занемарила околност везана за „личност“ онога ко роман приповеда, све остало у погледу радње и јунака би се, напротив, могло одредити као врло реалистично. Шурбатовићев роман покреће причу о Волфгангу фон Кемпелену, инжењеру и проналазачу који је имао уважено место у високим круговима Хабзбуршке монархије и на двору Марије Терезије. Животна прича Фон Кемпелена, који је пожелео славу преко своје мере, има обрисе авантуристичких романа књижевности 18. века, а сам јунак стиче атрибуте пикарских јунака – паметних превараната који користе најразличитија средства да би опстали и успели у животу, улазећи из авантуре у авантуру. Пројектовање аутомата који може самостално да игра шах с највећим светским мајсторима представља изазов који Фон Кемпеленовом животу треба да обезбеди успех и да смисао.

[restrict]

Иза оних слојева романа у којима се сликају карактеристике живота високог европског друштва у 18. веку, где Шурбатовић с пажљивим одабиром детаља у описима ликова, од аристократије до пијанаца и лакрдијаша у крчмама, успева сасвим уверљиво да евоцира то, нама тако удаљено време, постоје прикривене, али врло јасне паралеле с нашим временом и нашим светом. Већ мотив преваре, који је у основи идеје Турчина шахисте – механизам шаховског аутомата покреће кепец сакривен у тајном претинцу сандука, а покрете звучном везом одређује врсни шахиста који игру прати иза паравана – успоставља асоцијативну везу с нашим светом глобалних маркетиншких опсена и митова. Измишљање приче, прављење мистерије и мита, што спада у главне матрице данашњих магова маркетинга, писац овог романа поставља као константу људског друштва, препознајући је у пикарским, карневалским обрасцима епохе просвећеног апсолутизма и рококоа. Можда и најуспелије делове романа представља епизода „Турчиновог“ живота с другим власником у Америци, када се та земља показује као колевка медијског спектакла и шоу бизниса у којем се немилосрдно експлоатишу и дехуманизују људи зарад стицања профита.

Централна тема овог романа усмерена је, међутим, на промишљање идеје вештачке интелигенције. Када на гостовањима шаховских представа широм Европе Фон Кемпеленова трупа почне да се распада, а шаховска игра наставља да се одиграва несметано, без скривених играча, то представља тренутак у роману када Турчин шахиста постаје антропоморфна фигура. Својеврсно осамостаљивање осамнаестовековне машинерије и стицање људских особина и осећања представља ауторову претпоставку романтичног порекла савремене роботике. Директна веза хуманизованог робота из 18. века, Турчина шахисте, и нашег времена у оквиру нарације се не успоставља, али се може препознати на основу генезе овог чудног јунака и идеје његовог настајања. Како у централном делу нарације, када заплет око распада трупе која покреће машину и њеног осамостаљивања почиње да се заоштрава, аутор прави једну фаустовску епизоду, показује се да свака прекомерна таштина и жеља за славом резултирају креацијом иза које стоји сатанска воља.

Ђаволска природа Турчина шахисте – аутомата који постаје хуманозован и аутономан у односу на свог творца – у нарацији овог романа показатељ је сржи свих потенцијалних потомака ове идеје у наредним вековима, па и у нашем. Шурбатовић све ове идеје не проповеда нити његови јунаци резонирају. Напротив, он све време задржава par excellence романескну атмосферу, посебно у окосници за мотивацију преношења ове приче где се активира мотив „нађеног рукописа“, у књижевности коришћен од средњовековне менипске сатире до постмодерне. Тиме он још успешније и уметнички уверљивије даје критичку промисао о савременој тежњи ка суживоту с вештачком интелигенцијом.

Роман попут овог може бити атрактиван савременом читаоцу, јер се може читати као забавно, авантуристичко штиво, чија истанчана иронија и хумор неминовно упућују на онај други, прикривени слој значења.

[/restrict]