PROMIŠLJANJE IDEJE VEŠTAČKE INTELIGENCIJE

Iza slojeva romana u kojima se slikaju karakteristike života visokog evropskog društva u 18. veku, gde Aleksandar Šurbatović s pažljivim odabirom detalja u opisima likova, od aristokratije do pijanaca i lakrdijaša u krčmama, uspeva sasvim uverljivo da evocira to, nama tako udaljeno vreme, postoje prikrivene, ali vrlo jasne paralele s našim vremenom i našim svetom

Pripovedač novog romana Aleksandra Šurbatovića je jedan sanduk iz 18. veka s dosta unutrašnjih pregrada, u koji je smešten komplikovan čelični mehanizam a na čijem vrhu se nalazi šahovska tabla. Svakakvih je bilo pripovedača u književnosti, i biva ih i sada, ali ovaj je baš čudan – pomisliće svaki čitalac.

Dajući pripovedački glas automatu za igranje šaha, pisac nam već u samom okviru svog romana postavlja jednu začudnu i futurističku situaciju iako je reč o junaku i junacima iz 18. veka. Ako bi se za trenutak zanemarila okolnost vezana za „ličnost“ onoga ko roman pripoveda, sve ostalo u pogledu radnje i junaka bi se, naprotiv, moglo odrediti kao vrlo realistično. Šurbatovićev roman pokreće priču o Volfgangu fon Kempelenu, inženjeru i pronalazaču koji je imao uvaženo mesto u visokim krugovima Habzburške monarhije i na dvoru Marije Terezije. Životna priča Fon Kempelena, koji je poželeo slavu preko svoje mere, ima obrise avanturističkih romana književnosti 18. veka, a sam junak stiče atribute pikarskih junaka – pametnih prevaranata koji koriste najrazličitija sredstva da bi opstali i uspeli u životu, ulazeći iz avanture u avanturu. Projektovanje automata koji može samostalno da igra šah s najvećim svetskim majstorima predstavlja izazov koji Fon Kempelenovom životu treba da obezbedi uspeh i da smisao.

[restrict]

Iza onih slojeva romana u kojima se slikaju karakteristike života visokog evropskog društva u 18. veku, gde Šurbatović s pažljivim odabirom detalja u opisima likova, od aristokratije do pijanaca i lakrdijaša u krčmama, uspeva sasvim uverljivo da evocira to, nama tako udaljeno vreme, postoje prikrivene, ali vrlo jasne paralele s našim vremenom i našim svetom. Već motiv prevare, koji je u osnovi ideje Turčina šahiste – mehanizam šahovskog automata pokreće kepec sakriven u tajnom pretincu sanduka, a pokrete zvučnom vezom određuje vrsni šahista koji igru prati iza paravana – uspostavlja asocijativnu vezu s našim svetom globalnih marketinških opsena i mitova. Izmišljanje priče, pravljenje misterije i mita, što spada u glavne matrice današnjih magova marketinga, pisac ovog romana postavlja kao konstantu ljudskog društva, prepoznajući je u pikarskim, karnevalskim obrascima epohe prosvećenog apsolutizma i rokokoa. Možda i najuspelije delove romana predstavlja epizoda „Turčinovog“ života s drugim vlasnikom u Americi, kada se ta zemlja pokazuje kao kolevka medijskog spektakla i šou biznisa u kojem se nemilosrdno eksploatišu i dehumanizuju ljudi zarad sticanja profita.

Centralna tema ovog romana usmerena je, međutim, na promišljanje ideje veštačke inteligencije. Kada na gostovanjima šahovskih predstava širom Evrope Fon Kempelenova trupa počne da se raspada, a šahovska igra nastavlja da se odigrava nesmetano, bez skrivenih igrača, to predstavlja trenutak u romanu kada Turčin šahista postaje antropomorfna figura. Svojevrsno osamostaljivanje osamnaestovekovne mašinerije i sticanje ljudskih osobina i osećanja predstavlja autorovu pretpostavku romantičnog porekla savremene robotike. Direktna veza humanizovanog robota iz 18. veka, Turčina šahiste, i našeg vremena u okviru naracije se ne uspostavlja, ali se može prepoznati na osnovu geneze ovog čudnog junaka i ideje njegovog nastajanja. Kako u centralnom delu naracije, kada zaplet oko raspada trupe koja pokreće mašinu i njenog osamostaljivanja počinje da se zaoštrava, autor pravi jednu faustovsku epizodu, pokazuje se da svaka prekomerna taština i želja za slavom rezultiraju kreacijom iza koje stoji satanska volja.

Đavolska priroda Turčina šahiste – automata koji postaje humanozovan i autonoman u odnosu na svog tvorca – u naraciji ovog romana pokazatelj je srži svih potencijalnih potomaka ove ideje u narednim vekovima, pa i u našem. Šurbatović sve ove ideje ne propoveda niti njegovi junaci rezoniraju. Naprotiv, on sve vreme zadržava par excellence romanesknu atmosferu, posebno u okosnici za motivaciju prenošenja ove priče gde se aktivira motiv „nađenog rukopisa“, u književnosti korišćen od srednjovekovne menipske satire do postmoderne. Time on još uspešnije i umetnički uverljivije daje kritičku promisao o savremenoj težnji ka suživotu s veštačkom inteligencijom.

Roman poput ovog može biti atraktivan savremenom čitaocu, jer se može čitati kao zabavno, avanturističko štivo, čija istančana ironija i humor neminovno upućuju na onaj drugi, prikriveni sloj značenja.

[/restrict]