ЗАПАДЊАЦИ СУ УВЕК ИМАЛИ ПРЕДРАСУДЕ ПРЕМА НАМА

МУЗИКА КОЈУ ЈЕ СЛУШАЛА ЈУГОСЛАВИЈА: ПОЛА ВЕКА РОК ГРУПЕ СМАК (3)

На самом крају друге пандемијске године, децембра 2021, навршило се пола века од оснивања музичке групе „Смак“ из Крагујевца, једног од најутицајнијих домаћих рок бендова који је оставио снажан печат у историји српске и југословенске рок музике. Поводом јубилеја који је, незаслужено, прошао у тишини и равнодушности чак и музичке сцене и њене јавности, „Печат“ ће у овом кратком серијалу подсетити на најзначајније тренутке легендарне групе коју су 1971. године основали гитариста из Чачка Радомир Михаиловић Точак, басиста Зоран Милановић из Крагујевца и бубњар Слободан Стојановић Кепа из Краљева, али и на прохујало доба и живот некадашње велике земље.

Пред читаоцима је својеврсно слојевито огледало времена прошлог, као и потврда да је рок музика увек била медиј и посредник у којем се ослобађала, одушка налазила и проговарала енергија ширих социјалних, генерацијских, политичких и других кретања у култури и уметничком стваралаштву

Пре него што су у групу дошли Борис и Лаза, ми смо већ две године радили као трио са певачем, чак и победивши на гитаријадама у Пожаревцу и Санаду“, подсећа Точак.

„Кичму наше музичке идеје, поред свирачког умећа које смо обилато нудили – Кепа на бубњевима, ја са гитаром и Зоран на басу, представљала је и специјална емотивност посебно у нумери Биска 2 која је имала у почетку и певачки део. На првом нашем наступу у Београду, 1974. године, у Хали спортова управо том нумером смо измамили аплауз на отвореној сцени пред побеснелом публиком која је сатима чекала на почетак концерта бројних група тадашње рок сцене у Југославији. Биска 2 je, иначе, A4 нумера на првом албуму Смак, али као инструментал, са Лазом Ристовским на Hammond оргуљама. Песму смо посветили Драгану Албићу Биски, који је свог ЈНА саборца Кепу наговарао да ме свакако упозна и да покушамо нешто заједно. Та његова визија се очигледно остварила. С друге стране, Кома и Зоран су такође имали визију о новом квалитетном бенду који ће пунити локалне игранке и изводити у оно време популарне обраде рок хитова страних бендова. У нумери Биска 2 чује се један нови звук који се родио у Шумадији и који су у концентричним круговима прихватили у читавој земљи јер и ови наши простори су имали традиционалну музику коју смо сви из бенда волели и хтели да је прикажемо на свој начин у великом и новом рок медију. Поучени радом наших пријатеља из Yu grupe, испоставило се да то што свирамо добро звучи. Нешто слично и још знатно раније се дешавало у Чачку када су локални састав Беле вишње свирали обраду народне песме Мој дилбере и то на Fender Stratocaster гитари коју је пре свих у Југославији имао Аца Славиковић Гуштер, легендарни чачански гитариста који је уједно био и мој велики узор, наравно поред мог учитеља Јарака. Што се тиче утицаја наше музике на данашња збивања, знам само да је све што смо тада радили веома утицало на нас саме; мењали смо се и као људи и као музичари. Схватам да је рок за мене у исти мах начин живота, али исто тако и специјална школа која ево још увек траје“, говори Точак.

[restrict]

На крилима успеха из претходне године, „смаковци“ су, потпуно оправдано, са великим амбицијама и плановима закорачили и у 1976. која је, по многима, била и једна од најуспешнијих у њиховој каријери. Имали су бројне концерте по целој земљи, тријумфовали су на BOOM фестивалу у Београду, снимили неколико тиражних синглова, боравили у Њујорку, имали сјајну турнеју по Источној Немачкој где су одржали око двадесетак успешних концерата, у исто толико градова.

Недуго после повратка у земљу, поново су се отиснули на нови пут, овога пута „преко баре“. Дестинација је био Њујорк, метропола која никада не спава, бетонска „џунгла“ солитера, са милионима људи на његовим улицама и гужвама које никада не престају…

Наиме, поводом изласка „Смаковог“ мини-албума с две сингл плоче, на којем су се нашле четири нумере – Сателит, Сликар са Пикадилија, Човече, ти си млад и Шумадијски блуз, њихова издавачка кућа РТВ Љубљана организовала је његову промоцију у оквиру специјалног лета „боингом 707“ на релацији Београд–Њујорк.

Било је то прво издање таквог типа (двоструки сингл) у домаћој дискографији са специјално дизајнираним омотом из којег је, приликом отварања, „искакао“ мали картонски сателит.

Изнад Атлантика, и облака, током лета на висини од десетак хиљада метара, „смаковци“ су приредили и мини-концерт на којем су, уз две акустичне гитаре, одсвирали неколико својих најпознатијих нумера.

Група је боравила у Великој јабуци седам дана и за то време, у режији Јована Ристића, снимљен је документарни филм о крагујевачким рокерима. О својим утисцима с тог пута, али и о томе да ли је у тој „колевци демократије“ било неких предрасуда према њима с обзиром на то да су долазили из „неке тамо“ комунистичке земље, Точак каже: „Поред наших исељеника којима смо свирали у њујоршком Квинсу, ми нисмо имали контакте с Американцима, осим по трговинама где смо остављали сав свој новац купујући инструменте у 48. улици на Менхетну, која је тада цела била у продавницама инструмената. У Централ парку су нас љубазни каубоји пустили на концерт Marshall TucКer Band-a кад су чули да специјално због тог концерта долазимо из Југославије. Наш вођа експедиције Пеца Поповић је то у тренутку смислио. Мислим да тада нису знали ни где је Југославија, а камоли да је комунистичка земља.“

Кепа пак има мало другачију визију свега тога истичући да су предрасуде нарочито биле упадљиве на европском континенту. „Предрасуда је увек било. Они нису могли да верују да тако квалитетни појединци долазе из једне комунистичке земље, са Балкана. Ја сам то осећао, за друге не знам. Они, мислим на људе из неких европских земаља, гледајући нас на концертима, нису могли да верују да тако нешто постоји. Једноставно су мислили да је све њихово, да њима све припада, да су нека виша раса у односу на нас… Е, па нисте, рођаци! Није све ваше“, тврди Кепа.

С поменутог двоструког сингла, као велики хитови издвојили су се Сателит и Шумадијски блуз.

„Кад сам чуо музику за Сателит, био сам одушевљен. Текст сам написао за 15 минута. У то време, сате и сате сам проводио у биоскопима, јер сам био заљубљен у Клаудију Кардинале и Натали Вуд. Оне су ми биле инспирација за ову песму. Покојни Никола Караклајић, који је осим емисије Вече уз радио водио још једну популарну музичку емисију – Састанак у девет и пет, рекао ми је да ниједна песма пре ње није за тако кратко време, у свега неколико дана, таквом брзином освојила публику и постала мегахит у целој Југославији“, каже текстописац Мирко Глишић, који је написао речи и за Шумадијски блуз, песму за коју многобројни музички зналци тврде да ту више нико ништа не може да дода, јер је она, просто речено, савршена.

„Ту песму сам писао мало дуже; текст је настајао на више места. С обзиром на то да сам често био далеко од куће, радећи као шеф градилишта на разним теренима, осећао сам неку носталгију. Потом, моји су се чак три пута селили, а ја сам увек патио за Каленићем, својим родним местом. Често сам био у прилици да разговарам и са нашим људима који живе по белом свету, Аустрији, Немачкој, Француској… Увек ме је збуњивало да су ту туђину углавном тешко подносили, мада су, у материјалном смислу, имали скоро све. Говорили су да су ти западни народи хладни, да нису срдачни као наши људи и да се зато најбоље осећају када прођу нашу границу, дођу својој кући и пређу стари плот. Код њих сам, добрим делом, осетио ту огромну тугу за завичајем… Све то, некако заједно, наталожило се у Шумадијском блузу. Прве речи настале су у Пироту, где сам једно време радио. Као шеф, имао сам привилегију да будем сам у соби, и једне вечери речи су дошле саме од себе: О како сте људи моји, једна соба други свет, ја сам сам у својој чоји… Трудио сам се да ми реченице буду логичне. Срећом, имао сам ташту која је била професорка. Она ми је указивала на грешке, давала ми савете“, прича Глишић и открива да је више пута био на „ивици“ суза слушајући ову песму.  Посебно је издвојио два концерта.

„Први пут, било је то у Загребу када је десетак хиљада људи хорски певало тај текст. Најтеже ми је било када сам слушао Бориса како је пева и на његовом и на Смаковом последњем наступу, одржаном на београдском Ушћу у јуну 2015. године. Пре тог концерта, рекао ми је: Брате, имам рак! Та песма, по мом мишљењу, нема грешке. То је једина песма, уз Професора, која је беспрекорно написана. И данас се слуша, као и некад. И даље звучи тако свеже, актуелно… Али, наравно, увек се нађу и неки којима се то не допада. Један од њих био је и (данас покојни, прим. аут.) познати хрватски рок критичар Дарко Главан. Од њега сам добио лоше критике, а оне су се нарочито односиле на Шумадијски блуз. Убеђен сам да је све то имало и политичку позадину“, сматра Глишић.

С његовим мишљењем слаже се и Кепа, мада, како нам је признао, то никада није доказано. Али што би се рекло, где има дима, има и ватре.

„Човек, нажалост, није више с нама, али све оно што сам о његовој критици мислио тада, у вези са том песмом, мислим и данас. Сећам се да је он зачуђено питао: откуд блуз у Шумадији? Па, блуз, рођаче, може да буде ’де ’оћеш, него му је, вероватно, било криво што тај, ето, долази из Шумадије. Верујем, мада не могу сто посто да тврдим, да је код њега све то имало и политичку конотацију. Може, и те како може да се свира блуз, и то врхунски, у срцу Шумадије“, поручује Кепа.

У, међувремену, почетком октобра, за Издавачку кућу РТВ Љубљана, група снима још један успешан сингл са песмама Људи, није фер и Ел думо, чији је аутор текстова, такође, Мирко Глишић. 

Крајем те 1976. године десио се и један „озбиљан скандал“, како су га тадашњи медији дефинисали. Наиме, групу је напустио клавијатуриста Лаза Ристовски. Млади и веома талентовани музичар, који је у том тренутку имао свега двадесет година, прихватио је понуду „ривалске“ групе „Бијело дугме“ да постане њихов члан.

У вези с тим, Зоран Милановић се присетио и једне анегдоте која, на неки начин, говори и о утицају медија „на широке народне масе“. Мада је, у овом случају, до забуне дошло јер су јунаци те приче, стицајем околности, имали исто име и презиме.

Наиме, у времену које је било лишено данашњих савремених технологија, дешавало се да су многи чули за некога, управо, по имену и презимену, а да уопште нису знали како та особа изгледа. Такав случај забележен је и овде.

„Наш познати глумац Лаза Ристовски гостовао је са неком представом, негде, у неком граду у Србији. После одигране представе, налетео је на неког типа који је, као, био његов верни обожавалац. Остали су, уз алкохол, мезе и разне приче о свему и свачему, само не о том трансферу, скоро до јутра. На растанку, фан му је поручио: Брате, хвала ти на овом дружењу. Било је сјајно, све је у реду… али морам још нешто да ти кажеш, оно што ме мучи све време – ипак, ниси треб’о да одеш у Бијело дугме.“

Лазин одлазак десио се у периоду када су „смаковци“ припремали материјал за нови албум Црна дама, који је, без дилеме, био њихов најуспешнији дискографски пројекат. Празнину у ритам секцији на месту клавијатуристе „попунио“ је веома добро Мики Петковски, македонски музичар необичног и необузданог темперамента, по образовању, дипломирани виолончелиста.

Седамдесете године прошлог века, односно време у којем група „Смак“ бележи своје највеће успехе, многи историчари, између осталог, памте и као период у којем Партија цензурише уметнике и различите неистомишљенике, иако је Југославија, за многе, важила као земља с веома високим степеном уметничких и других слобода. Постојала су и мишљења да је Брозов једнопартијски систем и, у оквиру њега, потпуна контрола свих друштвених збивања, представљао типичан тоталитаризам, лишен сваке слободе. Међутим, Кепа, Зоран и Точак тврде да такве мере нису „осетили на својој кожи“ и да Партија, односно тадашњи режим није имао неког претераног утицаја на дешавања у домаћој рок музици.

 „Уколико ниси нешто, као, нападао власт, односно државу, могао си несметано да радиш“, идентично сматрају двојица наших саговорника, док Точак тврди да, ако би се узела у обзир пропозиција да на гитаријадама макар једна нумера мора да буде посвећена Народноослободилачкој борби, и то само у тексту песама, других притисака није било.

„Сећам се нашег првог сингла и почетка снимања у Студију 5 у Клубу инжењера и техничара (тада је део запослених у ПГП-у радио у тој згради). Међу њима је био и, назовимо га тако, нека врста референта за текстове песама. Тражио је текстове за обе наше песме Живим… Биска 13 и Биска 16. Први стихови од Биске 13 гласили су: Од малог Сунца је сјај, довољан да греје све… Међутим; Не може од малог! Како Сунце може да буде мало?, гласио је ултиматум поменутог референта који је убрзо нашао замену – реч нашег која се, по њему, очигледно уклапала у постојећу идеологију свега. А то што је поента изостала, јер је реч довољан остала у контексту (по њему ништа није значило), говори о некој врсти толеранције за све идеје са Запада које су гунђањем игнорисане од стране режима“, сматра Точак. 

„Када сам их први пут чуо, а било је то на њиховом наступу у дворани Дома синдиката у Крагујевцу, у оквиру емисије Чаврљање, схватио сам да се ради о сасвим различитом саставу од свих који су тада свирали на југословенској рок сцени. Просто, били су усвирани, своји и другачији“, каже један од најцењенијих српских рок критичара Петар Пеца Поповић и подсећа да је по повратку у Београд рекао Николи Караклајићу, уреднику култне емисије Вече уз радио, да ти музичари обавезно морају нешто да сниме за поменуту емисију намењену пре свега, како се тада говорило, „младом лудом свету“.

У односу на друге домаће бендове „Смак“ се издвајао и по текстовима песама који нису били друштвено-политички ангажовани.

Поповић сматра да су „смаковци“ били много јачи у музичком, него текстуалном смислу, пре свега због Радомира Михаиловића Точка. „Дакле, мени се више допадао звук групе Смак. Да је све зависило од текстова, велико је питање докле би догурали“, оцењује Поповић.

У разговору с њим, а који се односио на период 1970-их година, односно време највећих успеха групе „Смак“, незаобилазно питање било је и да ли је и колико Титов режим имао утицаја на догађаје у домаћем року, у смислу ограничавања неких уметничких слобода?

„По мојој памети и искуству, тај режим није спречио никога ко је вредео да демонстрира свој квалитет. Умрећу у том убеђењу“, тврди наш саговорник.   

У следећем наставку:

Ко је мистериозна Црна дама из истоимене песме и најтиражнијег албума групе „Смак“

Како је Титова смрт спречила концертну турнеју која је требало да се одржава под циркуском шатром

[/restrict]