ZAPADNJACI SU UVEK IMALI PREDRASUDE PREMA NAMA

MUZIKA KOJU JE SLUŠALA JUGOSLAVIJA: POLA VEKA ROK GRUPE SMAK (3)

Na samom kraju druge pandemijske godine, decembra 2021, navršilo se pola veka od osnivanja muzičke grupe „Smak“ iz Kragujevca, jednog od najuticajnijih domaćih rok bendova koji je ostavio snažan pečat u istoriji srpske i jugoslovenske rok muzike. Povodom jubileja koji je, nezasluženo, prošao u tišini i ravnodušnosti čak i muzičke scene i njene javnosti, „Pečat“ će u ovom kratkom serijalu podsetiti na najznačajnije trenutke legendarne grupe koju su 1971. godine osnovali gitarista iz Čačka Radomir Mihailović Točak, basista Zoran Milanović iz Kragujevca i bubnjar Slobodan Stojanović Kepa iz Kraljeva, ali i na prohujalo doba i život nekadašnje velike zemlje.

Pred čitaocima je svojevrsno slojevito ogledalo vremena prošlog, kao i potvrda da je rok muzika uvek bila medij i posrednik u kojem se oslobađala, oduška nalazila i progovarala energija širih socijalnih, generacijskih, političkih i drugih kretanja u kulturi i umetničkom stvaralaštvu

Pre nego što su u grupu došli Boris i Laza, mi smo već dve godine radili kao trio sa pevačem, čak i pobedivši na gitarijadama u Požarevcu i Sanadu“, podseća Točak.

„Kičmu naše muzičke ideje, pored sviračkog umeća koje smo obilato nudili – Kepa na bubnjevima, ja sa gitarom i Zoran na basu, predstavljala je i specijalna emotivnost posebno u numeri Biska 2 koja je imala u početku i pevački deo. Na prvom našem nastupu u Beogradu, 1974. godine, u Hali sportova upravo tom numerom smo izmamili aplauz na otvorenoj sceni pred pobesnelom publikom koja je satima čekala na početak koncerta brojnih grupa tadašnje rok scene u Jugoslaviji. Biska 2 je, inače, A4 numera na prvom albumu Smak, ali kao instrumental, sa Lazom Ristovskim na Hammond orguljama. Pesmu smo posvetili Draganu Albiću Biski, koji je svog JNA saborca Kepu nagovarao da me svakako upozna i da pokušamo nešto zajedno. Ta njegova vizija se očigledno ostvarila. S druge strane, Koma i Zoran su takođe imali viziju o novom kvalitetnom bendu koji će puniti lokalne igranke i izvoditi u ono vreme popularne obrade rok hitova stranih bendova. U numeri Biska 2 čuje se jedan novi zvuk koji se rodio u Šumadiji i koji su u koncentričnim krugovima prihvatili u čitavoj zemlji jer i ovi naši prostori su imali tradicionalnu muziku koju smo svi iz benda voleli i hteli da je prikažemo na svoj način u velikom i novom rok mediju. Poučeni radom naših prijatelja iz Yu grupe, ispostavilo se da to što sviramo dobro zvuči. Nešto slično i još znatno ranije se dešavalo u Čačku kada su lokalni sastav Bele višnje svirali obradu narodne pesme Moj dilbere i to na Fender Stratocaster gitari koju je pre svih u Jugoslaviji imao Aca Slaviković Gušter, legendarni čačanski gitarista koji je ujedno bio i moj veliki uzor, naravno pored mog učitelja Jaraka. Što se tiče uticaja naše muzike na današnja zbivanja, znam samo da je sve što smo tada radili veoma uticalo na nas same; menjali smo se i kao ljudi i kao muzičari. Shvatam da je rok za mene u isti mah način života, ali isto tako i specijalna škola koja evo još uvek traje“, govori Točak.

[restrict]

Na krilima uspeha iz prethodne godine, „smakovci“ su, potpuno opravdano, sa velikim ambicijama i planovima zakoračili i u 1976. koja je, po mnogima, bila i jedna od najuspešnijih u njihovoj karijeri. Imali su brojne koncerte po celoj zemlji, trijumfovali su na BOOM festivalu u Beogradu, snimili nekoliko tiražnih singlova, boravili u Njujorku, imali sjajnu turneju po Istočnoj Nemačkoj gde su održali oko dvadesetak uspešnih koncerata, u isto toliko gradova.

Nedugo posle povratka u zemlju, ponovo su se otisnuli na novi put, ovoga puta „preko bare“. Destinacija je bio Njujork, metropola koja nikada ne spava, betonska „džungla“ solitera, sa milionima ljudi na njegovim ulicama i gužvama koje nikada ne prestaju…

Naime, povodom izlaska „Smakovog“ mini-albuma s dve singl ploče, na kojem su se našle četiri numere – Satelit, Slikar sa Pikadilija, Čoveče, ti si mlad i Šumadijski bluz, njihova izdavačka kuća RTV Ljubljana organizovala je njegovu promociju u okviru specijalnog leta „boingom 707“ na relaciji Beograd–Njujork.

Bilo je to prvo izdanje takvog tipa (dvostruki singl) u domaćoj diskografiji sa specijalno dizajniranim omotom iz kojeg je, prilikom otvaranja, „iskakao“ mali kartonski satelit.

Iznad Atlantika, i oblaka, tokom leta na visini od desetak hiljada metara, „smakovci“ su priredili i mini-koncert na kojem su, uz dve akustične gitare, odsvirali nekoliko svojih najpoznatijih numera.

Grupa je boravila u Velikoj jabuci sedam dana i za to vreme, u režiji Jovana Ristića, snimljen je dokumentarni film o kragujevačkim rokerima. O svojim utiscima s tog puta, ali i o tome da li je u toj „kolevci demokratije“ bilo nekih predrasuda prema njima s obzirom na to da su dolazili iz „neke tamo“ komunističke zemlje, Točak kaže: „Pored naših iseljenika kojima smo svirali u njujorškom Kvinsu, mi nismo imali kontakte s Amerikancima, osim po trgovinama gde smo ostavljali sav svoj novac kupujući instrumente u 48. ulici na Menhetnu, koja je tada cela bila u prodavnicama instrumenata. U Central parku su nas ljubazni kauboji pustili na koncert Marshall TucKer Band-a kad su čuli da specijalno zbog tog koncerta dolazimo iz Jugoslavije. Naš vođa ekspedicije Peca Popović je to u trenutku smislio. Mislim da tada nisu znali ni gde je Jugoslavija, a kamoli da je komunistička zemlja.“

Kepa pak ima malo drugačiju viziju svega toga ističući da su predrasude naročito bile upadljive na evropskom kontinentu. „Predrasuda je uvek bilo. Oni nisu mogli da veruju da tako kvalitetni pojedinci dolaze iz jedne komunističke zemlje, sa Balkana. Ja sam to osećao, za druge ne znam. Oni, mislim na ljude iz nekih evropskih zemalja, gledajući nas na koncertima, nisu mogli da veruju da tako nešto postoji. Jednostavno su mislili da je sve njihovo, da njima sve pripada, da su neka viša rasa u odnosu na nas… E, pa niste, rođaci! Nije sve vaše“, tvrdi Kepa.

S pomenutog dvostrukog singla, kao veliki hitovi izdvojili su se Satelit i Šumadijski bluz.

„Kad sam čuo muziku za Satelit, bio sam oduševljen. Tekst sam napisao za 15 minuta. U to vreme, sate i sate sam provodio u bioskopima, jer sam bio zaljubljen u Klaudiju Kardinale i Natali Vud. One su mi bile inspiracija za ovu pesmu. Pokojni Nikola Karaklajić, koji je osim emisije Veče uz radio vodio još jednu popularnu muzičku emisiju – Sastanak u devet i pet, rekao mi je da nijedna pesma pre nje nije za tako kratko vreme, u svega nekoliko dana, takvom brzinom osvojila publiku i postala megahit u celoj Jugoslaviji“, kaže tekstopisac Mirko Glišić, koji je napisao reči i za Šumadijski bluz, pesmu za koju mnogobrojni muzički znalci tvrde da tu više niko ništa ne može da doda, jer je ona, prosto rečeno, savršena.

„Tu pesmu sam pisao malo duže; tekst je nastajao na više mesta. S obzirom na to da sam često bio daleko od kuće, radeći kao šef gradilišta na raznim terenima, osećao sam neku nostalgiju. Potom, moji su se čak tri puta selili, a ja sam uvek patio za Kalenićem, svojim rodnim mestom. Često sam bio u prilici da razgovaram i sa našim ljudima koji žive po belom svetu, Austriji, Nemačkoj, Francuskoj… Uvek me je zbunjivalo da su tu tuđinu uglavnom teško podnosili, mada su, u materijalnom smislu, imali skoro sve. Govorili su da su ti zapadni narodi hladni, da nisu srdačni kao naši ljudi i da se zato najbolje osećaju kada prođu našu granicu, dođu svojoj kući i pređu stari plot. Kod njih sam, dobrim delom, osetio tu ogromnu tugu za zavičajem… Sve to, nekako zajedno, nataložilo se u Šumadijskom bluzu. Prve reči nastale su u Pirotu, gde sam jedno vreme radio. Kao šef, imao sam privilegiju da budem sam u sobi, i jedne večeri reči su došle same od sebe: O kako ste ljudi moji, jedna soba drugi svet, ja sam sam u svojoj čoji… Trudio sam se da mi rečenice budu logične. Srećom, imao sam taštu koja je bila profesorka. Ona mi je ukazivala na greške, davala mi savete“, priča Glišić i otkriva da je više puta bio na „ivici“ suza slušajući ovu pesmu.  Posebno je izdvojio dva koncerta.

„Prvi put, bilo je to u Zagrebu kada je desetak hiljada ljudi horski pevalo taj tekst. Najteže mi je bilo kada sam slušao Borisa kako je peva i na njegovom i na Smakovom poslednjem nastupu, održanom na beogradskom Ušću u junu 2015. godine. Pre tog koncerta, rekao mi je: Brate, imam rak! Ta pesma, po mom mišljenju, nema greške. To je jedina pesma, uz Profesora, koja je besprekorno napisana. I danas se sluša, kao i nekad. I dalje zvuči tako sveže, aktuelno… Ali, naravno, uvek se nađu i neki kojima se to ne dopada. Jedan od njih bio je i (danas pokojni, prim. aut.) poznati hrvatski rok kritičar Darko Glavan. Od njega sam dobio loše kritike, a one su se naročito odnosile na Šumadijski bluz. Ubeđen sam da je sve to imalo i političku pozadinu“, smatra Glišić.

S njegovim mišljenjem slaže se i Kepa, mada, kako nam je priznao, to nikada nije dokazano. Ali što bi se reklo, gde ima dima, ima i vatre.

„Čovek, nažalost, nije više s nama, ali sve ono što sam o njegovoj kritici mislio tada, u vezi sa tom pesmom, mislim i danas. Sećam se da je on začuđeno pitao: otkud bluz u Šumadiji? Pa, bluz, rođače, može da bude ’de ’oćeš, nego mu je, verovatno, bilo krivo što taj, eto, dolazi iz Šumadije. Verujem, mada ne mogu sto posto da tvrdim, da je kod njega sve to imalo i političku konotaciju. Može, i te kako može da se svira bluz, i to vrhunski, u srcu Šumadije“, poručuje Kepa.

U, međuvremenu, početkom oktobra, za Izdavačku kuću RTV Ljubljana, grupa snima još jedan uspešan singl sa pesmama Ljudi, nije fer i El dumo, čiji je autor tekstova, takođe, Mirko Glišić. 

Krajem te 1976. godine desio se i jedan „ozbiljan skandal“, kako su ga tadašnji mediji definisali. Naime, grupu je napustio klavijaturista Laza Ristovski. Mladi i veoma talentovani muzičar, koji je u tom trenutku imao svega dvadeset godina, prihvatio je ponudu „rivalske“ grupe „Bijelo dugme“ da postane njihov član.

U vezi s tim, Zoran Milanović se prisetio i jedne anegdote koja, na neki način, govori i o uticaju medija „na široke narodne mase“. Mada je, u ovom slučaju, do zabune došlo jer su junaci te priče, sticajem okolnosti, imali isto ime i prezime.

Naime, u vremenu koje je bilo lišeno današnjih savremenih tehnologija, dešavalo se da su mnogi čuli za nekoga, upravo, po imenu i prezimenu, a da uopšte nisu znali kako ta osoba izgleda. Takav slučaj zabeležen je i ovde.

„Naš poznati glumac Laza Ristovski gostovao je sa nekom predstavom, negde, u nekom gradu u Srbiji. Posle odigrane predstave, naleteo je na nekog tipa koji je, kao, bio njegov verni obožavalac. Ostali su, uz alkohol, meze i razne priče o svemu i svačemu, samo ne o tom transferu, skoro do jutra. Na rastanku, fan mu je poručio: Brate, hvala ti na ovom druženju. Bilo je sjajno, sve je u redu… ali moram još nešto da ti kažeš, ono što me muči sve vreme – ipak, nisi treb’o da odeš u Bijelo dugme.“

Lazin odlazak desio se u periodu kada su „smakovci“ pripremali materijal za novi album Crna dama, koji je, bez dileme, bio njihov najuspešniji diskografski projekat. Prazninu u ritam sekciji na mestu klavijaturiste „popunio“ je veoma dobro Miki Petkovski, makedonski muzičar neobičnog i neobuzdanog temperamenta, po obrazovanju, diplomirani violončelista.

Sedamdesete godine prošlog veka, odnosno vreme u kojem grupa „Smak“ beleži svoje najveće uspehe, mnogi istoričari, između ostalog, pamte i kao period u kojem Partija cenzuriše umetnike i različite neistomišljenike, iako je Jugoslavija, za mnoge, važila kao zemlja s veoma visokim stepenom umetničkih i drugih sloboda. Postojala su i mišljenja da je Brozov jednopartijski sistem i, u okviru njega, potpuna kontrola svih društvenih zbivanja, predstavljao tipičan totalitarizam, lišen svake slobode. Međutim, Kepa, Zoran i Točak tvrde da takve mere nisu „osetili na svojoj koži“ i da Partija, odnosno tadašnji režim nije imao nekog preteranog uticaja na dešavanja u domaćoj rok muzici.

 „Ukoliko nisi nešto, kao, napadao vlast, odnosno državu, mogao si nesmetano da radiš“, identično smatraju dvojica naših sagovornika, dok Točak tvrdi da, ako bi se uzela u obzir propozicija da na gitarijadama makar jedna numera mora da bude posvećena Narodnooslobodilačkoj borbi, i to samo u tekstu pesama, drugih pritisaka nije bilo.

„Sećam se našeg prvog singla i početka snimanja u Studiju 5 u Klubu inženjera i tehničara (tada je deo zaposlenih u PGP-u radio u toj zgradi). Među njima je bio i, nazovimo ga tako, neka vrsta referenta za tekstove pesama. Tražio je tekstove za obe naše pesme Živim… Biska 13 i Biska 16. Prvi stihovi od Biske 13 glasili su: Od malog Sunca je sjaj, dovoljan da greje sve… Međutim; Ne može od malog! Kako Sunce može da bude malo?, glasio je ultimatum pomenutog referenta koji je ubrzo našao zamenu – reč našeg koja se, po njemu, očigledno uklapala u postojeću ideologiju svega. A to što je poenta izostala, jer je reč dovoljan ostala u kontekstu (po njemu ništa nije značilo), govori o nekoj vrsti tolerancije za sve ideje sa Zapada koje su gunđanjem ignorisane od strane režima“, smatra Točak. 

„Kada sam ih prvi put čuo, a bilo je to na njihovom nastupu u dvorani Doma sindikata u Kragujevcu, u okviru emisije Čavrljanje, shvatio sam da se radi o sasvim različitom sastavu od svih koji su tada svirali na jugoslovenskoj rok sceni. Prosto, bili su usvirani, svoji i drugačiji“, kaže jedan od najcenjenijih srpskih rok kritičara Petar Peca Popović i podseća da je po povratku u Beograd rekao Nikoli Karaklajiću, uredniku kultne emisije Veče uz radio, da ti muzičari obavezno moraju nešto da snime za pomenutu emisiju namenjenu pre svega, kako se tada govorilo, „mladom ludom svetu“.

U odnosu na druge domaće bendove „Smak“ se izdvajao i po tekstovima pesama koji nisu bili društveno-politički angažovani.

Popović smatra da su „smakovci“ bili mnogo jači u muzičkom, nego tekstualnom smislu, pre svega zbog Radomira Mihailovića Točka. „Dakle, meni se više dopadao zvuk grupe Smak. Da je sve zavisilo od tekstova, veliko je pitanje dokle bi dogurali“, ocenjuje Popović.

U razgovoru s njim, a koji se odnosio na period 1970-ih godina, odnosno vreme najvećih uspeha grupe „Smak“, nezaobilazno pitanje bilo je i da li je i koliko Titov režim imao uticaja na događaje u domaćem roku, u smislu ograničavanja nekih umetničkih sloboda?

„Po mojoj pameti i iskustvu, taj režim nije sprečio nikoga ko je vredeo da demonstrira svoj kvalitet. Umreću u tom ubeđenju“, tvrdi naš sagovornik.   

U sledećem nastavku:

Ko je misteriozna Crna dama iz istoimene pesme i najtiražnijeg albuma grupe „Smak“

Kako je Titova smrt sprečila koncertnu turneju koja je trebalo da se održava pod cirkuskom šatrom

[/restrict]