KO NIJE SLUŠAO LAVROVA, SADA ČUJE ŠOJGUA

NAŠA TEMA – RAT U UKRAJINI

Važno je da svi pravilno razumeju poruke Kremlja, jer oni koji sada sanjaju pohode na Moskvu kao 1812. i 1941. treba da znaju da nova ruska krilatica glasi: „Šta će nam svet u kome nema Rusije“

Ma kako se, i kada, završila specijalna operacija Ruske Federacije u Ukrajini koju je u rano jutro 24. februara 2022. godine naredio ruski predsednik Vladimir Putin – a u trenutku nastanka ovog teksta malo šta od toga je poznato – ipak se može pokušati preliminarna analiza. Šta je Moskvu nateralo da u ovom trenutku, bez obzira na ogromne troškove i sankcije, započne „demilitarizaciju i denacifikaciju“ Ukrajine, što može postati najveće posthladnoratovsko prekrajanje geopolitičke realnosti? Šta se može zaključiti iz reakcije zapadnih „partnera“? Čemu to sve vodi i kakve posledice se mogu očekivati, uključujući i našu zemlju? Da li je sve ovo samo uvod u mnogo veće globalne turbulencije? [restrict]

„NEVIDLJIVE ŽRTVE“ ZA ZAPADNE MEDIJE Srbija se u ovom sukobu nije svrstala ni na jednu stranu, imajući u vidu da je i sama bila žrtva zapadne agresije, separatizma i obojene revolucije, i da dobro razume šta znače bombe i ratne patnje, ali i da ne zaboravlja ko joj pruža snažnu i realnu podršku u odbrani samostalnosti i integriteta svih ovih decenija. Protiv Rusije ustao je skoro ceo zapadni blok, isti onaj koji je i zaveo ukrajinske vlasti na put konfrontacije s Moskvom, ali brojne zemlje sveta imaju suzdržan stav i ne pridružuju se osudama Kremlja, uključujući i glavnog ruskog saveznika – Narodnu Republiku Kinu. To je pokazatelj da mnogi u svetu misle svojom glavom i može biti putokaz u kom pravcu će se stvari razvijati.

Nakon krvavog protivustavnog prevrata u Kijevu, izvedenog 2014. s osloncem na snage sa zapada Ukrajine koje nikada nisu posebno skrivale svoju neonacističku usmerenost, već punih osam godina, prvenstveno na teritoriji Donbasa, traje građanski rat. U njemu su život izgubile hiljade civila – gotovo isključivo na teritoriji narodnih republika Donjecke i Luganske, kako ih Moskva zvanično naziva posle priznanja njihove nezavisnosti. Što je posebno zanimljivo, mada takve stvari odavno više nikoga ne iznenađuju, niko na Zapadu nije ni suzu pustio za ovim nevinim ljudima, mada je među njima veliki broj dece, žena, staraca. Nisu ih, uz tek poneki izuzetak, zapadni mediji ni primetili. I to je valjda normalno, jer oni su Rusi. Kao što su i srpske žrtve u ratovima devedesetih bile „nevidljive“ za zapadne kolege. Ova stradanja, ma kako masovna i tragična bila – nisu zanimljiva, niti previše bitna iz njihovog ugla. Nazivali su ih jednostavno „kolateralnom štetom“.

Nisu primetili ni više od milion izbeglih iz Donbasa u Rusiju za poslednjih osam godina, kao ni poslednji egzodus preko 100.000 ljudi, u danima neposredno pre otpočinjanja specijalne vojne operacije, jer i to su bili – samo Rusi. Ali zato su se sve njihove kamere stuštile na granicu Ukrajine s Poljskom, Mađarskom i Rumunijom kada su prvi civili počeli da napuštaju ovu zemlju, dok ih prema pojedinim zapadnim izvorima sada već ima preko 300 hiljada. Većina ruskih medija, međutim, s podjednakom pažnjom izveštavala je o oba egzodusa i time pokazuju da principijelno ne prave razliku među žrtvama rata. Upravo su žrtve iz Donbasa u Moskvi uzete kao povod za otpočinjanje vojnih operacija, ali one nisu uzrok tako dramatičnog poteza. Radi se o nečemu mnogo dubljem, mnogo opasnijem za Rusiju, što je ona odlučila da spreči po svaku cenu.

Još 1990. godine postignut je usmeni dogovor zapadnih sila i Moskve da se NATO neće širiti na istok nakon ujedinjenja Nemačke. To je bio glavni uslov Kremlja i najveći zagovornik ovog principa bila je sama Nemačka. Moskva je podržala raspuštanje Varšavskog pakta, zatim se raspao i Sovjetski Savez, dok su se na Zapadu odvijali suprotni procesi – Nemačka se ujedinila, a NATO, uprkos zaklinjanju da se neće širiti, veoma brzo je zaboravio na ova obećanja i primio brojne nove članice. Neke od njih su direktni susedi Rusije. Umesto početka ere saradnje i blagostanja u Evropi, otvorio se put za nove destabilizacije i sukobe. Više od tri decenije svi su ignorisali zabrinutost Rusije za sopstvenu bezbednost, stalno ponavljajući da širenje NATO-a „nije usmereno protiv Rusije“ i da „Moskva ne treba da bude paranoična“.

 

CINIČNO PODRIVANJE BEZBEDNOSTI RUSIJE Isto tako su i razmeštanje elemenata protivraketne odbrane SAD u Evropi, nedaleko od ruske teritorije, objašnjavali „pretnjom iz Irana i Severne Koreje“, ponavljali da Rusija ne treba da se oseća ugroženo, jer nije upereno protiv nje. Ne samo što su Amerikanci direktno podrivali bezbednost Rusije već su to činili na prilično ciničan način. Ali ni Rusi nisu ostali dužni, nego su počeli da stvaraju „samoproglašene republike“ u onim zemljama koje su se same javile kao kandidati za NATO. Osim u Moldaviji i Azerbejdžanu, koji su od početka imali svoje Pridnjestrovlje i Karabah – nakon jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i Metohije, što su svojim priznanjem podržali SAD i druge vodeće NATO članice – nove državice formirane su 2008. u Gruziji (Južna Osetija i Abhazija), a zatim 2014. u Ukrajini (DNR i LNR), uz Krim koji je vraćen posle 60 godina u sastav Rusije. Doduše, Putin je pre toga izneo blagovremeno upozorenje, u čuvenom minhenskom govoru iz januara 2007, rekavši da se svetom ne može upravljati iz jednog centra. Direktno je poručio da će se Rusija suprotstaviti američkoj hegemoniji.

Nastankom novih republika, Moskva je donekle blokirala prijem Gruzije i Ukrajine u NATO, jer je jedan od temeljnih principa zapadne vojne alijanse da nova članica ne može pristupiti ako ima nerešene teritorijalne probleme. Ove mere, iz vizure Moskve, bile su dovoljne i njen plan nije podrazumevao dalje komadanje Gruzije i Ukrajine – čije su vlade prethodno vrlo jasno izrazile svoju želju za ulazak u NATO ne obazirući se na ruska upozorenja da se to neće tolerisati. Tbilisiju i Kijevu dato je do znanja da je Moskvi važan formalni „nezavisni“ status proglašenih republika, jer to sprečava širenje NATO-a i da tako treba i oni da razumeju. Belorusija se nikada nije suočila s ovim problemima: uprkos tome što odnosi Aleksandra Lukašenka s Moskvom nisu uvek bili idilični, u Minsku su dobro razumeli gde je crvena linija koja se ne prelazi. To je i jedan od najvažnijih razloga zbog kojih Belorusija danas, u poređenju s Ukrajinom, Gruzijom i Moldavijom, deluje kao veoma razvijena i uređena zemlja. Moskva je cenila belorusku lojalnost, ali su zato Lukašenko i njegova zemlja dospeli na crnu listu Zapada.

Upravo su u Minsku održani pregovori 2014. i 2015. godine, kada su uz posredovanje Moskve, Pariza i Berlina, tadašnji lideri Kijeva, Donjecka i Luganska potpisali sporazume o miru i političkom rešavanju ukrajinske krize. Te sporazume nije sprovela u delo ukrajinska strana, između ostalog i zbog pritiska i pretnji nacionalista, podržavanih sa Zapada. To neodoljivo podseća na ponašanje Prištine koja već devet godina odbija da sprovede deo Briselskog sporazuma vezan za formiranje Zajednice srpskih opština. Kao što Priština za neispunjenje svojih obaveza optužuje Beograd, tako je i pronatovski Kijev krivicu svaljivao isključivo na Moskvu. A zapravo glavna neispunjena obaveza kijevske strane svodila se na promenu ustava i davanje specijalnog statusa Donbasu – neke vrste „zajednice ruskih opština“.

 

POSLEDNJE UPOZORENJE ZA MOSKVU Kao što je Moskva 30 godina apelovala na Zapad da ne širi NATO ka ruskim granicama, tako je u poslednjih osam tražila da se izvrše Minski sporazumi, pre svega da bi se povukli neonacistički bataljoni i da bi potpuno prestala granatiranja Donjecka i drugih naseljenih mesta, ali se to nije nikad desilo. I onda se, prošle godine, neko setio da bi Ukrajina i Gruzija ipak mogle da uđu u NATO, čak i s nerešenim teritorijalnim pitanjima, kao što su se javile ideje da bi i tzv. Kosovo moglo da se nekako „ugura“ u alijansu – bez obzira na to što ga četiri članice ne priznaju kao nezavisnu državu, niti je članica UN.

Ovi signali bili su poslednje upozorenje za Moskvu. Nije više bilo bitno čak ni međunarodno pravo u njegovom izvornom obliku, jer su velike sile još od 1999. i agresije NATO-a na Srbiju – jedna za drugom prestale da ga poštuju. Oni, poput Rusije i Kine, koji su još tada upozoravali do čega bi sve to moglo da dovede, proglašavani su za zaostale čudake, a zatim i za nedemokratske, diktatorske režime koji ne poštuju „pravila međunarodne zajednice“. Tako je svet, umesto međunarodnog prava zajedničkog za sve, dobio pravila dela međunarodne zajednice koja se mogu menjati po nahođenju. Pa tako u slučaju Srbije važe jedna pravila, a za tzv. Kosovo i Ukrajinu neka sasvim druga. Iako je jasno da je reč o kršenju istih principa. Dok o državnom suverenitetu danas malo ko u svetu i govori, jer je tek to postalo besmisleno u eri zapadnih obojenih revolucija (od Srbije 2000, Gruzije 2004, Ukrajine 2005, pa nadalje), kao i raspoređivanja „savezničkih trupa“ SAD širom istočne Evrope, gde lokalne žitelje niko i ne pita. U slučaju sukoba s Rusijom, upravo bi ove teritorije iskusile gorčinu rata kao danas Ukrajina.

Nakon što je prošlo 30 godina ruskog iščekivanja da SAD i NATO pokažu zainteresovanost da čuju Moskvu i uvaže njene legitimne strahove za sopstvenu bezbednost (iako su ugledni zapadni stručnjaci upozoravali na rusku zabrinutost još od 2005), krajem prošle godine Vladimir Putin je sva ova pitanja stavio na papir i uputio zapadnim kolegama u formi zahteva za pisani odgovor – ima li Rusija pravo na garancije bezbednosti kao i svi drugi na evroatlantskom prostoru? Ili nema? Ili je samo Moskva dužna da uvažava tuđa strahovanja, gde joj se čak zamera i kada raspoređuje sopstvene trupe unutar sopstvenih granica. Istovremeno, Putin je upozorio da će – ovog puta – posle tri decenije staloženih i diplomatskih reakcija, posledice odbijanja ruskih predloga biti dramatične. A tražio je samo garancije da nijedna bivša sovjetska republika, ruski sused, neće biti primljena u NATO, niti da će na njihovoj teritoriji biti razmeštani udarni sistemi naoružanja, čak i bez formalnog članstva u alijansi. Na isti način kako bi to Vašington tražio da je reč o Kubi, Meksiku ili Kanadi.

Amerikanci i njihovi saveznici su to ipak odbili, i to u pisanom obliku – ne prihvativši ni reda radi bar jedan od najvažnijih ruskih predloga, kako bi se otvorio prostor za dalje razgovore. Bila je to jasna poruka da pregovora oko pružanja garancija bezbednosti za Rusiju ne može biti. I da jedino Rusija sama može da osigura svoju bezbednost, odnosno otkloni pretnju sa svoje granice – odakle nuklearni projektil do Moskve leti manje od pet minuta. Nakon što su sukobi u Ukrajini otpočeli punom snagom, političari iz Kijeva pokazali su najednom volju da razgovaraju o „vanblokovskom statusu“ Ukrajine, pa se postavlja pitanje zašto o tome nisu hteli ni da čuju ranije – dok je Putin pisao pisma, a šef diplomatije Sergej Lavrov ih raznosio po svetskim prestonicama? Još pre nekoliko godina Rusi su smislili krilaticu o „dva Sergeja“, odnosno da „ko ne sluša Lavrova, slušaće Šojgua“. To se i dogodilo: Putinove poruke prenose se sada nadzvučnim brzinama preko resora ministra odbrane Sergeja Šojgua. Sada svi u svetu dobro čuju ruske poruke, ali je važno i da ih pravilno razumeju – pre nego što postanu hipersonične i balističke. Jer oni koji sanjaju neke nove pohode na Moskvu poput onih iz 1812. i 1941, treba da znaju da nova ruska krilatica sada glasi: „Šta će nam svet u kome nema Rusije“.

[/restrict]