КО НИЈЕ СЛУШАО ЛАВРОВА, САДА ЧУЈЕ ШОЈГУА

НАША ТЕМА – РАТ У УКРАЈИНИ

Важно је да сви правилно разумеју поруке Кремља, јер они који сада сањају походе на Москву као 1812. и 1941. треба да знају да нова руска крилатица гласи: „Шта ће нам свет у коме нема Русије“

Ма како се, и када, завршила специјална операција Руске Федерације у Украјини коју је у рано јутро 24. фебруара 2022. године наредио руски председник Владимир Путин – а у тренутку настанка овог текста мало шта од тога је познато – ипак се може покушати прелиминарна анализа. Шта је Москву натерало да у овом тренутку, без обзира на огромне трошкове и санкције, започне „демилитаризацију и денацификацију“ Украјине, што може постати највеће постхладноратовско прекрајање геополитичке реалности? Шта се може закључити из реакције западних „партнера“? Чему то све води и какве последице се могу очекивати, укључујући и нашу земљу? Да ли је све ово само увод у много веће глобалне турбуленције?

[restrict]

„НЕВИДЉИВЕ ЖРТВЕ“ ЗА ЗАПАДНЕ МЕДИЈЕ Србија се у овом сукобу није сврстала ни на једну страну, имајући у виду да је и сама била жртва западне агресије, сепаратизма и обојене револуције, и да добро разуме шта значе бомбе и ратне патње, али и да не заборавља ко јој пружа снажну и реалну подршку у одбрани самосталности и интегритета свих ових деценија. Против Русије устао је скоро цео западни блок, исти онај који је и завео украјинске власти на пут конфронтације с Москвом, али бројне земље света имају суздржан став и не придружују се осудама Кремља, укључујући и главног руског савезника – Народну Републику Кину. То је показатељ да многи у свету мисле својом главом и може бити путоказ у ком правцу ће се ствари развијати.

Након крвавог противуставног преврата у Кијеву, изведеног 2014. с ослонцем на снаге са запада Украјине које никада нису посебно скривале своју неонацистичку усмереност, већ пуних осам година, првенствено на територији Донбаса, траје грађански рат. У њему су живот изгубиле хиљаде цивила – готово искључиво на територији народних република Доњецке и Луганске, како их Москва званично назива после признања њихове независности. Што је посебно занимљиво, мада такве ствари одавно више никога не изненађују, нико на Западу није ни сузу пустио за овим невиним људима, мада је међу њима велики број деце, жена, стараца. Нису их, уз тек понеки изузетак, западни медији ни приметили. И то је ваљда нормално, јер они су Руси. Као што су и српске жртве у ратовима деведесетих биле „невидљиве“ за западне колеге. Ова страдања, ма како масовна и трагична била – нису занимљива, нити превише битна из њиховог угла. Називали су их једноставно „колатералном штетом“.

Нису приметили ни више од милион избеглих из Донбаса у Русију за последњих осам година, као ни последњи егзодус преко 100.000 људи, у данима непосредно пре отпочињања специјалне војне операције, јер и то су били – само Руси. Али зато су се све њихове камере стуштиле на границу Украјине с Пољском, Мађарском и Румунијом када су први цивили почели да напуштају ову земљу, док их према појединим западним изворима сада већ има преко 300 хиљада. Већина руских медија, међутим, с подједнаком пажњом извештавала је о оба егзодуса и тиме показују да принципијелно не праве разлику међу жртвама рата. Управо су жртве из Донбаса у Москви узете као повод за отпочињање војних операција, али оне нису узрок тако драматичног потеза. Ради се о нечему много дубљем, много опаснијем за Русију, што је она одлучила да спречи по сваку цену.

Још 1990. године постигнут је усмени договор западних сила и Москве да се НАТО неће ширити на исток након уједињења Немачке. То је био главни услов Кремља и највећи заговорник овог принципа била је сама Немачка. Москва је подржала распуштање Варшавског пакта, затим се распао и Совјетски Савез, док су се на Западу одвијали супротни процеси – Немачка се ујединила, а НАТО, упркос заклињању да се неће ширити, веома брзо је заборавио на ова обећања и примио бројне нове чланице. Неке од њих су директни суседи Русије. Уместо почетка ере сарадње и благостања у Европи, отворио се пут за нове дестабилизације и сукобе. Више од три деценије сви су игнорисали забринутост Русије за сопствену безбедност, стално понављајући да ширење НАТО-а „није усмерено против Русије“ и да „Москва не треба да буде параноична“.

 

ЦИНИЧНО ПОДРИВАЊЕ БЕЗБЕДНОСТИ РУСИЈЕ Исто тако су и размештање елемената противракетне одбране САД у Европи, недалеко од руске територије, објашњавали „претњом из Ирана и Северне Кореје“, понављали да Русија не треба да се осећа угрожено, јер није уперено против ње. Не само што су Американци директно подривали безбедност Русије већ су то чинили на прилично циничан начин. Али ни Руси нису остали дужни, него су почели да стварају „самопроглашене републике“ у оним земљама које су се саме јавиле као кандидати за НАТО. Осим у Молдавији и Азербејџану, који су од почетка имали своје Придњестровље и Карабах – након једнострано проглашене независности Косова и Метохије, што су својим признањем подржали САД и друге водеће НАТО чланице – нове државице формиране су 2008. у Грузији (Јужна Осетија и Абхазија), а затим 2014. у Украјини (ДНР и ЛНР), уз Крим који је враћен после 60 година у састав Русије. Додуше, Путин је пре тога изнео благовремено упозорење, у чувеном минхенском говору из јануара 2007, рекавши да се светом не може управљати из једног центра. Директно је поручио да ће се Русија супротставити америчкој хегемонији.

Настанком нових република, Москва је донекле блокирала пријем Грузије и Украјине у НАТО, јер је један од темељних принципа западне војне алијансе да нова чланица не може приступити ако има нерешене територијалне проблеме. Ове мере, из визуре Москве, биле су довољне и њен план није подразумевао даље комадање Грузије и Украјине – чије су владе претходно врло јасно изразиле своју жељу за улазак у НАТО не обазирући се на руска упозорења да се то неће толерисати. Тбилисију и Кијеву дато је до знања да је Москви важан формални „независни“ статус проглашених република, јер то спречава ширење НАТО-а и да тако треба и они да разумеју. Белорусија се никада није суочила с овим проблемима: упркос томе што односи Александра Лукашенка с Москвом нису увек били идилични, у Минску су добро разумели где је црвена линија која се не прелази. То је и један од најважнијих разлога због којих Белорусија данас, у поређењу с Украјином, Грузијом и Молдавијом, делује као веома развијена и уређена земља. Москва је ценила белоруску лојалност, али су зато Лукашенко и његова земља доспели на црну листу Запада.

Управо су у Минску одржани преговори 2014. и 2015. године, када су уз посредовање Москве, Париза и Берлина, тадашњи лидери Кијева, Доњецка и Луганска потписали споразуме о миру и политичком решавању украјинске кризе. Те споразуме није спровела у дело украјинска страна, између осталог и због притиска и претњи националиста, подржаваних са Запада. То неодољиво подсећа на понашање Приштине која већ девет година одбија да спроведе део Бриселског споразума везан за формирање Заједнице српских општина. Као што Приштина за неиспуњење својих обавеза оптужује Београд, тако је и пронатовски Кијев кривицу сваљивао искључиво на Москву. А заправо главна неиспуњена обавеза кијевске стране сводила се на промену устава и давање специјалног статуса Донбасу – неке врсте „заједнице руских општина“.

 

ПОСЛЕДЊЕ УПОЗОРЕЊЕ ЗА МОСКВУ Као што је Москва 30 година апеловала на Запад да не шири НАТО ка руским границама, тако је у последњих осам тражила да се изврше Мински споразуми, пре свега да би се повукли неонацистички батаљони и да би потпуно престала гранатирања Доњецка и других насељених места, али се то није никад десило. И онда се, прошле године, неко сетио да би Украјина и Грузија ипак могле да уђу у НАТО, чак и с нерешеним територијалним питањима, као што су се јавиле идеје да би и тзв. Косово могло да се некако „угура“ у алијансу – без обзира на то што га четири чланице не признају као независну државу, нити је чланица УН.

Ови сигнали били су последње упозорење за Москву. Није више било битно чак ни међународно право у његовом изворном облику, јер су велике силе још од 1999. и агресије НАТО-а на Србију – једна за другом престале да га поштују. Они, попут Русије и Кине, који су још тада упозоравали до чега би све то могло да доведе, проглашавани су за заостале чудаке, а затим и за недемократске, диктаторске режиме који не поштују „правила међународне заједнице“. Тако је свет, уместо међународног права заједничког за све, добио правила дела међународне заједнице која се могу мењати по нахођењу. Па тако у случају Србије важе једна правила, а за тзв. Косово и Украјину нека сасвим друга. Иако је јасно да је реч о кршењу истих принципа. Док о државном суверенитету данас мало ко у свету и говори, јер је тек то постало бесмислено у ери западних обојених револуција (од Србије 2000, Грузије 2004, Украјине 2005, па надаље), као и распоређивања „савезничких трупа“ САД широм источне Европе, где локалне житеље нико и не пита. У случају сукоба с Русијом, управо би ове територије искусиле горчину рата као данас Украјина.

Након што је прошло 30 година руског ишчекивања да САД и НАТО покажу заинтересованост да чују Москву и уваже њене легитимне страхове за сопствену безбедност (иако су угледни западни стручњаци упозоравали на руску забринутост још од 2005), крајем прошле године Владимир Путин је сва ова питања ставио на папир и упутио западним колегама у форми захтева за писани одговор – има ли Русија право на гаранције безбедности као и сви други на евроатлантском простору? Или нема? Или је само Москва дужна да уважава туђа страховања, где јој се чак замера и када распоређује сопствене трупе унутар сопствених граница. Истовремено, Путин је упозорио да ће – овог пута – после три деценије сталожених и дипломатских реакција, последице одбијања руских предлога бити драматичне. А тражио је само гаранције да ниједна бивша совјетска република, руски сусед, неће бити примљена у НАТО, нити да ће на њиховој територији бити размештани ударни системи наоружања, чак и без формалног чланства у алијанси. На исти начин како би то Вашингтон тражио да је реч о Куби, Мексику или Канади.

Американци и њихови савезници су то ипак одбили, и то у писаном облику – не прихвативши ни реда ради бар један од најважнијих руских предлога, како би се отворио простор за даље разговоре. Била је то јасна порука да преговора око пружања гаранција безбедности за Русију не може бити. И да једино Русија сама може да осигура своју безбедност, односно отклони претњу са своје границе – одакле нуклеарни пројектил до Москве лети мање од пет минута. Након што су сукоби у Украјини отпочели пуном снагом, политичари из Кијева показали су наједном вољу да разговарају о „ванблоковском статусу“ Украјине, па се поставља питање зашто о томе нису хтели ни да чују раније – док је Путин писао писма, а шеф дипломатије Сергеј Лавров их разносио по светским престоницама? Још пре неколико година Руси су смислили крилатицу о „два Сергеја“, односно да „ко не слуша Лаврова, слушаће Шојгуа“. То се и догодило: Путинове поруке преносе се сада надзвучним брзинама преко ресора министра одбране Сергеја Шојгуа. Сада сви у свету добро чују руске поруке, али је важно и да их правилно разумеју – пре него што постану хиперсоничне и балистичке. Јер они који сањају неке нове походе на Москву попут оних из 1812. и 1941, треба да знају да нова руска крилатица сада гласи: „Шта ће нам свет у коме нема Русије“.

[/restrict]

3 коментара

  1. Мирослав

    Мало ко зна да је господин Путин џудиста и да има мајсторске појасеве у џудоу.
    Знајући то, као и чињеницу да сви који озбиљно упражњавају источњачке борилачке вештине имају стриктне кодексе и правила понашања према противнику, а нарочито поштовање противника.
    Једно од главних, а можда и најбитније правило понашања према противнику је да никад али никад не нападнеш први противника. Увек чекају да противник изгуби стрпљење и нападне први. Онако како се џудисти, каратисти и други понашају у борби, тако се понашају и у животу. Према томе. Господин Путин никад неће напасти први. У то сам сидуран као што сам сигуран да ће вечерас бити ноћ, а сутра нови дан.
    Хвала на разумевању.

    13
    1
    • Svojevremeno sam se bavio Dzudoom 9tzv Japansko Hrvanje-.Izmislio ga je prf.Dzigoro Kano…Poenta Dzudoa je koriscenje PROTIVNIKOVE SNAGE I SLABOSTI , da ga[protivnika] pobjedis….Uce se i trikovi kako da zavaras protivnika [neki vrlo prljavi] i pobjedis….Nato citaj Zapad/ USA/ nije mogao dobiti goreg protivnika: em Dzudista , em Obavjestajac, em PATRIOTA [rODZINA] NEKO KO JE dobro PROUCIO Sun-Ce “Umijece Ratovanja” [Sun-Ce ili ZUN-Ce Kineski General i Vojni teoreticar oko 1500g. prije Nove Ere
      1500y B.C.
      Ovo je KRAJ NATO pakta iako napadne iako NEnapadne na Rusiju, A Napasce..to je sigurno’!!!!
      “Historia est Magistra Vite”-Istorija je uciteljica zivota….ali cinjenica je da LJUDI nisu nista naucili iz HISTORIJE…/ sem nekih Rusa i Srba kao i bjelorusa/

  2. Vaso Petković7

    Velika je obmana da oni koji napadaju Rusiju i Ukrajinu uporno lažu da će Rusija napasti Ukrajinu.To je taj narativ koji se koristi u stigmatizaciji Rusije,koja traje vijekovima,sa jedinim ciljem da se sakrije i opravda atak Zapada na Rusiju !!!
    NE NAPADA RUSIJA DA POKORI VEĆ DA OSLOBODI SVOJ NAROD,TO JE NJENA SVETA DUŽNOST !!!

    ZAPAD UPORNO RADI VIJEKOVIMA NA POKORAVANJU RUSIJE !!

    Ako se sjetimo događaja iz Prvog svetskog rata,tragedije iz Drugog svjetskog rata i ogromnih žrtava ruskog naroda,ovo što se dešava u Ukrajini je samo nastavak nastojanja da se Rusija razori i uništi po svaku cijenu !!Ko to ne vidi stvarno je slijep ili lud.
    Tragično je gledati bratoubilački rat ,a odvratno je uporno postrekivanje Zapada i obmana ukrajinaca da se do zadnjeg bore protiv svoje rođene braće !!! Kao da ih istorija nije ničemu naučila ???!!!!.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *