Ода непристајању и побуни

Роман Дејана Алексића доноси чврсто компоновану причу с упечатљивом психолошком изградњом главне јунакиње и динамичним крими-заплетом, али и отвара тему социјалног наличја наше званичне културне и политичке реалности

Када већ афирмисани и вишеструко награђивани песник и писац за децу, попут Дејана Алексића (1972), напише роман за одрасле, па то још уради из перспективе женског приповедача, може се помислити да се нашао на „непознатом терену“. Роман Петља, међутим, показује да писац сасвим суверено влада и нарацијом и причом и психологијом јунакиње, крећући се на уској жанровској тромеђи између крими-романа, психолошке драме и социолошке „студије случаја“.
О правом крими-заплету овде, заправо, и не може бити речи, јер нема непознатог убице за којим би се вршила потрага, али криминалан је миље кроз који се креће јунакиња, што условљава укупно њено деловање у роману. Већ кроз оквирну композицију романа препознаје се оваква детерминисаност – јунакиња проводи две ноћи у притвору на грчкој граници, чекајући излазак пред судију, и током тог периода у фрагментима сећања одмотава јој се читав њен претходни живот.
Психолошка амбивалентност њеног лика очитује се партиципацијом у два одвојена социјална окружења. Она је видљива спољашњим испољавањем. Образовање професора филозофије јунакињи даје менталну, психолошку супериорност у саобраћању с ликовима из света уличног криминала. С друге стране, одређену женску рањивост и припадност нормалној породици средње класе јунакиња прикрива физичким изгледом – ошишана је до главе. Као што вођа делинквентских банди или изопачени власник ланца коцкарница наслућују њену различитост, од које донекле подозревају, тако и полицајац грчког затвора препознаје сву женственост иза њеног изгледа и онтолошку исправност коју она носи а која не одговара ситуацији у којој се налази.
Мотив петље из наслова у неколико слојева премрежава радњу романа и одређује јунакињу. Својеврсно „имање петље“ је особина која покреће Дину а која је условљена незадовољством општим стањем у друштву с једне стране, и филозофским ставом непристајања и потребе за отпором и напуштањем конвенционалног тока живљења, с друге стране. Квазиинтелектуални разговори са шефом подземља, власником коцкарница перверзног ума Светиславом званим Прст, за које је добро плаћена, Дини су начин да психолошки овлада и, ако је могуће, разори изопачене креатуре које своје пипке шире до свих пора друштва. Ови разговори су обрнуто огледало стварних друштвено освешћених расправа које је Дина водила са својим школским другом, јединим правим пријатељем Никодимом. Ова двојица ликова, око којих се сплела петља Дининог живота, два су етичка, идеолошка, психолошка антипода која стоје на два удаљена пола људског друштва. Никодимова побожна, анђеоска врлина, симболизована је хришћанским мотивом праха и пепела којем он тежи сакупљајући у теглама пепео спаљених животиња и биљака. Ђаволска, паклена димензија Светислављевог лика предочена је сликом одсеченог прста, у криминалном окршају, као симбола окрвављености и морбидности, након што је у облику трофеја завршио на некој београдској журци у чаши кока-коле.
Петља да се прекораче етичке границе, а коју поседује Дина, пропорционална је потреби за стварном лепотом и слободом, представљеном сном о мору и целоживотном тежњом ка изласку на море. Расплитање животног чвора који је јунакиња свесно заплела указује се као прочишћење и ново рођење, до којег долази управо при коначном сусрету с морем.
Роман Дејана Алексића, поред тога што доноси чврсто компоновану причу с упечатљивом психолошком изградњом главне јунакиње и динамичним крими-заплетом, отвара тему социјалног наличја наше званичне културне и политичке реалности. У том настојању ваљаним га чини способност да такву тему сагледа кроз општу, филозофску визуру.