Identitetsko pitanje

Da li je odbrana ćirilice moguća dok se izmišlja vojvođanska nacija? I kakve to veze ima s najavljenim odlaskom Nenada Čanka na Cetinje 5. septembra

Ne može da bude slučajno što se u današnjoj Crnoj Gori, koja još nije prestala da bude Montenegro, ćirilica, koju je Njegoš nazivao i srpskim pismom a tako je i pisao, još može videti uglavnom, samo, na stranicama „Dana“ i po nadgrobnim spomenicima. Uostalom, oni koji su Crnu Goru odmetnuli u Montenegro i Njegošev su ćirilični rukopis pre nekoliko godina krivotvorili u latinicu, to su nazvali „dizajnerskim jezikom koji, koristeći rukopisni font, upućuje na originalnost i autentičnost dela“, da ga uz nagradu „Luča“ dele odličnim đacima. Po metodologiji eliminisanja srpskog pisma na osvojenoj teritoriji kakvu su u Crnoj Gori, zabranjujući ćirilicu i uvodeći latinicu umesto nje, već pokušali da primene njeni austrougarski okupatori u Prvom svetskom ratu.
Tako da slučajnosti nema. Ono što se možda čini slučajnim zapravo je istorijski kontinuitet; ne kaže se bez razloga da je istorija učiteljica života, pitanje je samo da li smo mi dovoljno dobri učenici. [restrict]

ČUVANJE ĆIRILICE Elem, ako je Austrougarska zatirala ćirilicu zato što je želela da Srbija umre (Serbien muss sterbien), kao što jeste želela, onda to znači da Srbija mora da čuva ćirilicu ako želi da živi.
Pa je utoliko važnija vest da će Srbija i Republika Srpska, Narodna skupština Republike Srbije i Narodna skupština Republike Srpske, 15. septembra na Dan nacionalnog jedinstva, slobode i zastave, da usvoje usaglašeni Zakon o zaštiti srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma.
Svojevremeno je Vilijem Montgomeri, kao ambasador Sjedinjenih Država u Srbiji, tadašnjem premijeru Srbije Zoranu Đinđiću pokušavao da zabrani odlazak u Banjaluku ako pre toga ne ode na poklonjenje u Sarajevo. Jasna je bila namera koja je stajala iza tog, srećom, neuspelog pokušaja da se Sarajevo, kao klin, umetne između Beograda i Banjaluke. Između Srbije i Republike Srpske koje nikako nisu smele da se povezuju direktno, ako već nije bilo moguće da se ne povežu uopšte.
I baš zato je jednako jasno zašto je toliko dragocena ova najava da će Srbija i Srpska doneti, takoreći, zajednički zakon o zaštiti srpskog pisma.
Dodatna simbolika ovog čina sadržana je u podatku da je nacrt ovog zakona o čuvanju ćirilice predsednik Srbije Aleksandar Vučić u Beogradu uručio prvom čoveku Republike Srpske Miloradu Dodiku. Normalno, Srbija je matica Srba.
Nije Milorad Dodik birao Aleksandra Vučića, niti je Aleksandar Vučić birao Milorada Dodika. Ali jedan s drugim oni moraju da sarađuju jer je samo na taj način moguće efikasno okupljanje srpskog naroda. Pri čemu nisu toliko bitni ni Aleksandar Vučić ni Milorad Dodik, osim kao neophodni izvođači radova i neka budu pohvaljeni zbog toga, već je bitno Srpstvo. Ovo je upotrebljiva lekcija i za premijera Crne Gore Zdravka Krivokapića; razume se, ako je ono što je govorio da jeste pre nego što je postao ovo što je sada.
Kako prenose „Večernje novosti“ koje su imale uvid u Nacrt zakona, akcenat je stavljen na „pospešivanje šire upotrebe ćirilice u javnom životu, s obzirom na njen istorijski, kulturni i identitetski značaj“. O identitetu je ovde reč. Ako nismo ono što jesmo onda nismo ništa. Pa ćemo tako i da završimo.
Sam tekst zakona, inače, ne predviđa ništa naročito revolucionarno. Ćirilicu će imati da upotrebljava sve što se finansira državnim novcem – Srbija je Ustavom izglasanim na demokratskom referendumu i definisana kao država srpskog naroda – a predviđen je i paket stimulativnih mera, u vidu poreskih i drugih administrativnih olakšica, za privatni sektor koji se opredeli za ćirilicu umesto latinice. Uzgred, u Rusiji je i „Mekdonalds“ ispisano ćirilicom.
Hoćemo da kažemo da je pravo pitanje zašto ovakav zakon nije donet i ranije. Što nas vraća na onu epizodu s Montgomerijem i Đinđićem. Odnos prema ćirilici je odnos prema našem narodu, a to je mera naše samostalnosti.

VOJVOĐANERSKA NACIJA Dok, nasuprot tome, prisustvo Gordane Čomić u Vladi Srbije nastavlja da predstavlja meru naše nesamostalnosti, štaviše, podređenosti tuđem interesu.
Ona bi sad da izmisli vojvođansku naciju u saučesništvu sa liderima Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenadom Čankom i Vojvođanske partije Aleksandrom Odžićem, koji su se okupili u nečemu što sebe borbeno naziva Vojvođanskim frontom.
Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog poručuje da se ljudima mora dozvoliti da slobodno iskažu svoj identitet.
Aleksandar Odžić ne krije da je separatista: „Svako ignorisanje notornih činjenica i umanjivanje dostignutih prava za sve građane Vojvodine su neminovan put ka separatizmu i samodefinisanju Vojvodine kao neospornog entiteta koji je nasilno uguran u današnju državu Srbiju… Vojvodini i Srbiji su potrebni novi ustavi po kojima bi Vojvodina bila definisana kao republika sa svim elementima državnosti, a na osnovu već osvojenih prava koja proističu iz poslednjeg ustava SFRJ 1974. godine, koji je kao takav bio temelj za sve današnje samostalne države, bivše članice SFRJ.“
Za Nenada Čanka „Kosovo je nezavisna država“.
Separatistima nije mesto na sastanku s ministrima u Vladi Srbije već u zatvoru. Na istom mestu treba da završe i ministri u Vladi Srbije koji se sastaju sa separatistima. Tako piše u članu 307 Krivičnog zakonika Republike Srbije, „Ugrožavanje teritorijalne celine“.
Umesto toga, Gordana Čomić je i dalje članica Vlade Srbije, a Vojvođanski front je uz Srpsku naprednu stranku u gradskoj vlasti u Novom Sadu. Predstavnici vlasti od vlasti sad traže da ovi delovi vlasti budu smenjeni. Nisu ni smeli da budu tu. Videćemo šta će da proistekne iz ove šizofrene situacije.

CRNOGORSKI KRUG No otvoreni separatizam samo je jedan deo problema s kojim se sad suočavamo. Mnogo je podmukliji ovaj identitetski napad izmišljanjem nove nacije nauštrb srpske. Nenad Čanak je već izmislio zastavu Vojvodine koja nije srpska. I ne pita se bez razloga američki Radio Slobodna Evropa, osnovala ga je CIA, „pred popis u Srbiji: Je li dozvoljeno biti Vojvođanin?“.
Ako je, a jeste, odbrana ćirilice pokušaj sabiranja srpskog naroda, ovo izmišljanje vojvođanerske nacije predstavlja oduzimanje. Što nas vraća nazad u Crnu Goru, da zatvorimo krug, jer je i tamo jedan regionalni identitet pretvoren u nacionalni samo da bi se izmrvio prostor koji prirodno zauzima srpski svet.
Te zato i ne čudi što je, povodom usvajanja onog skarednog Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori, Aleksandar Odžić stao na stranu kidnapera našeg nacionalnog nasleđa: „Crna Gora je nezavisna i suverena država, tačka. Kao takva, ima puno pravo raspolaganja sopstvenom imovinom, a pogotovo onom koja je bila u njenom vlasništvu pre ‘ujedinjenja’ u Kraljevinu SHS 1918. godine, kako je i predviđeno usvojenim Zakonom o slobodi veroispovesti Crne Gore.“ I još je dodao i da su i Vojvođani i sami „žrtve velikosrpskog nacionalizma i hegemonizma“.
Dok Nenad Čanak najavljuje odlazak na Cetinje 5. septembra na sprečavanje ustoličenja mitropolita Joanikija: „Svakog dana se mora ukazivati na pogubnost istrajavanja Srpske pravoslavne crkve da se ustoličenje obavi u Cetinjskom manastiru… Mora se znati istorijski kontinuitet stalnih provokacija i pokušaja da se, kroz jedan viševekovni koncept ‘Velike Srbije’, Crna Gora i njen subjektivitet ponište i da se ona pretvori u nekakav primorski deo Srbije, kao izlazak na ‘srpsko more’.“
Da, zbilja, jeste reč o istorijskom kontinuitetu. Eto zašto je izmišljen crnogorski nacionalni identitet – samo da bi bio antisrpski. I eto zašto je sasvim razumljivo što će se Nenad Čanak, koji sad izmišlja i vojvođanersku naciju na istim osnovama, u nedelju obreti na Cetinju. I što se tamo pevaju Tompsonove pesme. I što je montenegrinsku himnu spevao crnogorski ustaša Sekula Drljević.
Na nama je da im ne dozvolimo da uspeju u onome što su naumili. Inače će Srbija zaista umreti.

[/restrict]