Геополитика фудбала – инвазија капитала с Истока

Европско фудбалско првенство 2021

Имајући у виду да је претходно Европско првенство (2016) по неким проценама пратило чак две милијарде телевизијских гледалаца, од чега је тек четвртина била са Старог континента, није тешко докучити у чему би могао бити интерес азијских корпорација да, спонзоришући фудбал, промовишу своје глобалне брендове, односно шта је одлучило да готово сви главни спонзори овог Европског првенства буду фирме с Далеког или Блиског истока

У тренутку када будете читали овај текст Европско фудбалско првенство биће у завршној фази, остаће вероватно да се одигра само финална утакмица, пре него што се спусти завеса на ову престижну смотру најбољих европских репрезентација. Без обзира на то која екипа на крају буде подигла пехар намењен победнику, већ сада можемо да закључимо да је, у највећој мери, овогодишње такмичење задовољило, па можда чак и превазишло висока очекивања фудбалских сладокусаца и залуђеника широм света. Упркос, због короне, згуснутој и исцрпљујућој клупској сезони која је за нама, упркос бизарном систему домаћинстава у неколико различитих градова и земаља, најбољи европски фудбалери показали су у ових месец дана надметања изузетно фудбалско умеће и пожртвовану жељу да се до последњег атома снаге боре за дрес с националним грбом. Било је прегршт узбудљивих мечева, атрактивних голова и драматичних преокрета који фудбал и чине најпопуларнијим глобалним спортом и „најважнијом споредном ствари на свету“. Ипак, главни утисак који ће многи понети са овог првенства неће бити висок ниво фудбала који је демонстриран на травнатим теренима широм Европе, већ чињеница да су на ротирајућим рекламама поред терена стајала нека, за Европљане, необична и егзотична имена. „Тик-ток“, „Алипеј“, „Хисенс“, „Гаспром“, „Виво“, „Катар ервејз“, готово да су сви главни спонзори Европског првенства биле фирме с Далеког или Блиског истока. Једине компаније у спонзорском пулу које су браниле част Европе и Запада биле су „Хајнекен“ и „Фолксваген“, што је упадљив преседан у односу на раније турнире када је однос европских и неевропских спонзора био далеко уједначенији. Имајући у виду да је претходно Европско првенство из 2016. по неким проценама пратило чак две милијарде телевизијских гледалаца, од чега је тек једна четвртина била са Старог континента, није тешко докучити у чему би могао бити интерес азијских корпорација да на овај начин промовишу своје глобалне брендове.

ДЕО ПРОЦЕСА ДЕВЕСТЕРНИЗАЦИЈЕ Инвазија адвертајзинг капитала с Истока у европском фудбалу није ништа ново, то је део процеса девестернизације који траје већ скоро две деценије. Лед је пробио Роман Абрамович када је 2003. купио лондонски Челси, како неки тврде директно по налогу Владимира Путина и са циљем рекламе за обновљену економску моћ и виталност руске империје, након чега је кренула помама различитих бизнисмена и олигарха из Азије да се домогну престижног власништва над елитним клубовима из такозваних Лига петице (Енглеска, Немачка, Шпанија, Италија и Француска). Многи су шаљиво коментарисали, када су се ове године у полуфиналу Лиге шампиона сусрели Манчестер Сити и Пари Сен Жермен, да се заправо ради о одмеравању снага између Уједињених Арапских Емирата и Катара, јер су ова два клуба, номинално из Енглеске и Француске, заправо у стопроцентном власништву моћних шеика и конзорцијума из ове две нафтом богатe блискоисточне државе. Манчестер Сити и Пари Сен Жермен су два најупадљивија примера клубова који су променом власника и инфузијом капитала с Блиског истока преко ноћи постали значајан фактор у хијерархији европског фудбала, али нипошто нису једини. Интернационале из Милана, вишеструки првак Европе и некада чедо утицајне миланске породице Морати, ове године постао је први клуб у кинеском власништву који је освојио титулу у једној од пет најелитнијих европских лига. Енглески Лестер, вечити аутсајдер у Премијер лиги, успео је ове сезоне да се домогне трофеја националног купа, а пре неколико година и да се окити насловом првака, у великој мери захваљујући тајландском Кинг Пауер конзорцијуму и породици Шриваданапраба који су 2010. купили овај клуб од бизнисмена српског порекла Милана Мандарића. Сличан скок у репутацији и резултатима доживео је и енглески клуб Вулверхемтон који је 2016. купио кинески инвестициони фонд Фосун, док шпанска Валенсија још увек чека да је новац њеног власника из Сингапура врати на стазе старе славе када је играла финалe Лиге шампиона и била најозбиљнији конкурент за титулу у Шпанији.

НЕЗАСИТЕ АМБИЦИЈЕ ЕВРОПСКИХ КЛУБОВА Поставља се питање у чему ови блискоисточни и далекоисточни тајкуни виде свој интерес када улажу енормне своте новца у куповину најбољих играча и довођење најскупљих тренера, често за само један прелазни рок трошећи износе који вишеструко премашују њихове иницијалне инвестиције за куповине самих клубова. У европском фудбалу се врти болесно велики новац, то је општепозната чињеница, али је далеко мање познато да само један мали број клубова може да се похвали да послује с профитом. То су углавном мањи клубови, најчешће у Немачкој и Француској, који се ослањају на развој млађих играча и који живе од продаје својих највећих талената европским гигантима. Они најтрофејнији и најатрактивнији клубови готово сви троше далеко више него што зарађују, а неки попут Барселоне и Тотенхема грцају у озбиљним дуговима банкама који доводе у питање опстанак и будуће функционисање ових клубова. Пандемија короне само је додатно погоршала већ проблематично финансијско стање, процена је да је због пандемије у последњих годину дана у највећих пет лига Европе изгубљено преко четири милијарде евра прихода, а губитак очекиваног новца, пре свега од продаје улазница, гурнуо је многе велике клубове у дубиозу из које је једини могући спас финансијска инјекција с Истока. Како европска привреда, која је већ дуже време у рецесији, не може спонзорствима и кредитима да прати галопирајуће прохтеве и незасите амбиције највећих европских фудбалских клубова, сасвим је логично да је 12 клубова из Енглеске, Италије и Шпаније покушало да формирањем Супер лиге заобиђе кровну европску фудбалску организацију УЕФА као посредника и да свој производ учини примамљивијим за директни уплив азијских милијарди. Узор им је у том погледу била америчка професионална кошаркашка лига НБА која је дугорочном и пажљиво спроведеном стратегијом диверсификације профита дошла до тога да годишње инкасира чак четири милијарде долара на кинеском тржишту. Иако је пројекат Супер лиге пропао због отпора навијача широм Европе, није тешко предвидети да ће се најбогатији европски клубови и лиге све више за новац и спонзорства окретати ка Далеком истоку, пре свега ка Кини. То ће само олакшати продор кинеског утицаја у Европу, од чега се Американцима већ диже коса на глави, као што се може видети по бројним забринутим текстовима у прекоатлантским медијима који критикују одлуку УЕФЕ да се у тој мери отвори за спонзорства из Кине, од којих се за многе тврди да послују као парадржавни фронтови за корупцију и ширење политичког утицаја.

… И МЕКА МОЋ КИНЕ Тешко је отети се утиску да у овом наглом порасту интересовања кинеских компанија за европски фудбал има и елемената специјалног рата, односно координираног и срачунатог напора да се на овај начин економска моћ Кине пројектује у тзв. меку моћ и трансформише у психолошку поруку западњацима о узалудности сваког отпора новом хегемону. Фудбал је несумњиво важна индустријска грана Запада и гламурозна медијска позорница на којој се, под светлима стадионских рефлектора, укрштају селебрити идолатрија, национални понос, пословни интереси и симболичка димензија спорта у савременом друштву спектакла. Довољно је видети какав ефекат на суноврат вредности деоница једне џиновске америчке корпорације може да има када Кристијано Роналдо демонстративно склони флашице кока-коле са стола током обичне конференције за медије, па да разумемо колико је за Кинезе важно да пројектују своју моћ и преко фудбала. Кинези су пре неколико година покушали куповином квалитетних играча из Европе и Јужне Америке, често плаћених и вишеструко преко реалне цене, да ојачају своју лигу и да подигну свој глобални фудбалски педигре, али се чини да су у међувремену одустали од те тактике. Схватили су изгледа да им је лакше и брже да једноставно покупују све највеће европске клубове и комплетно оглашивање током најважнијих утакмица. Тако ће у перспективи европске фудбалске звезде, ти гладијатори савременог доба, и даље играти на европским стадионима и преко телевизијских преноса увесељавати навијаче широм планете, али ће прави господари и власници циркуса бити Кинези. Уосталом, није ли искусни британски дипломата и бивши саветник Маргарет Тачер Лорд Пауел пре неколико година најавио да 21. век несумњиво припада Азији, а пре свих Кини. Сулудо би било очекивати да ће с фудбалом и спортом бити другачије.