Miloš Šobajić (1945–2021) – ODLAZAK NACIONALNOG BORCA KOJI JE PRIPADAO CELOM SVETU

U 76. godini života otišao je jedan od najboljih srpskih slikara koji je uz svetski uspeh i uragansko stvaralaštvo bio nepotkupivi protivnik novog svetskog poretka i njegove umetnosti, i istrajni borac angažovan oko važnih nacionalnih pitanja svog naroda

Ovaj In memoriam je više sasvim lično obojen tekst, napisan kao omaž nekome ko je bio više od poznanika, nego što je „zvanični“ nekrolog. U 76. godini života otišao je jedan od najboljih slikara koje smo imali i neumorni borac za važna srpska nacionalna pitanja, nepotkupivi protivnik novog svetskog poretka i njegove umetnosti. Bitku s virusom korona izgubio je 24. aprila, u subotu, u tri sata noću. Ironija ne samo njegovog odlaska već i mnogih drugih je u tome što nije verovao u postojanje te bolesti, smatrao ju je podvalom za dovođenje čovečanstva u novi, nehumani poredak, što ga je odvelo u neopreznost i preteranu aktivnost.

SLIKAO JE KISTOM, KRPOM I PRSTIMA Miloš Šobajić rođen je u Beogradu 1945. godine. Po ocu Voju potiče iz srpske porodice u Crnoj Gori, koja je stekla bogatstvo u Srbiji i u Crnu Goru krajem 19. veka donela prvi bioskop, prvu robnu kuću, pozorište, čitaonicu i biblioteku, prvi bleh-orkestar, novine i časopise. Majka Mira poreklom je iz Like. Ta je porodica dala slikare, pesnike i diplomate. Njegov deda Ilija Šobajić bio je istaknuti crtač realista, osnivač s Ljubom Ivanovićem beogradske Likovne akademije oko 1935. godine. Unuk je s divljenjem čuvao na zidu njegove crteže. Otac je bio diplomata, generalni konzul u Istanbulu, gde je proveo sedam godina. Sećao ga se kao izvanredno živog grada, gde je u očevom društvu video Avu Gardner i mnoge ugledne ljude. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Beogradu, Istanbulu i Nikšiću. Maturirao je u Prvoj beogradskoj gimnaziji 1964. godine a od 1965. do 1970. studirao slikarstvo na Likovnoj akademiji u Beogradu. Omiljeni profesor bio mu je Radenko Mišević, koji je napisao i tekst u katalogu njegove prve izložbe u Modernoj galeriji Valjevo. Bilo je to herojsko vreme neviđenog procvata naše umetnosti, kada su se u Beogradu sjatili izvanredni crtači, mnogi i odbijeni s prijemnog na Akademiji kao „isuviše formirani“, što je bila jedna od najvećih gluposti nastavnog kadra s tog fakulteta, moguća samo u 20. veku. Dolazili su tu ruralni ali genijalni tipovi, deca iz građanskih kuća, šaren svet, koji je već načela hipi revolucija. Sa Šobajićem su studirali Slobodan Šijan, sjajni fantasta Radovan Hiršl, Ljubica Mrkalj, Vladimir Vlaja Jovanović, koji je doneo prvi eirbraš u Beograd i naučio njime da slikaju Olju Ivanjicki i Dragoša Kalajića, Aleksandar Cvetković, Božidar Damjanovski i mnogi drugi. Šijan se seća u tekstu u katalogu za Valjevo da je Šobajić na prijemnom ispitu slikao prstima, ali da je ta slika bila kvalitetna. Takav metod će razvijati do kraja života, slikao je kistom, krpom i prstima. Ako neko misli da je to pogrešno, treba da se obavesti o otkriću konzervatora Luvra, koji su na jednoj od najboljih Leonardovih slika otkrili brojne tragove prstiju. Hiršl se sećao da je Šobajić zadivljavao klasu tako što bi na prvoj godini počeo crtež akta od palca na nozi, crtao nagore i na kraju sve bi odlično ispalo. On je u eri hipi oblačenja i kulture odudarao, dolazio je uredan, elegantan, u odelu i s kravatom. Bio je drugačiji od proseka i ostao do kraja dendi, s jednom prostorijom u stanu samo za odela i cipele, uredno poslagana u zaštitnim folijama na velikom metalnom ramu. Profesor Mišević se isto tako seća neverovatno brzog Šobajićevog napretka.

Pečatu na dar Odani i istrajni prijatelj Pečata Miloš Šobajić nije samo pasionirano čitao naš list, pisao u njemu, govorio i učestvovao u izgradnji identiteta naših novina. Povodom izlaska našeg 100. broja, Šobajić je, specijalno za Pečat, naslikao istoimeni motiv na platnu. Na njemu, kao što je to voleo da čini, u lice posmatrača sručena su sva velika pitanja, pa i ono kakva je sudbina posmatrača, a kakva slike koju posmatra. U intervjuu za naš magazin (Zlo sveta nije jače od naše doborote, 2010) čitav život opisao je kao „mesto velike opasnosti“. „Pođimo od onog mesta gde je nabijen prvi Srbin na kolac, preko naše spavaće sobe, kupatila, sve su to ’mesta velike opasnosti’. Čak je i slobodno mišljenje vrlo opasno mesto. Ja slikam ta mesta, pošto u njima svakodnevno živim. Navikao sam se na njih. Doterujem ih, gladim i prefarbavam, dodajući im detalje i beležeći delove ljudskih tela koja tuda prolaze.“ Povodom jednog od jubileja Pečata zabeležio je da naš list čita sa zadovoljstvom jer je politički nekorektan, pošto tekstovi komentarišu događaje ovog sveta iz sasvim drugog ugla od onog zvanično korektnog. „Nikad kao danas narodi nisu bili prinuđeni da trpe u tišini ovoliku količinu laži i obmana, nametnutih i lažnih vrednosti, kiča i netalenta, nemorala i cinizma vlasti, ratova i razaranja, uništenja celih populacija i naroda. Pečat ima hrabrosti da ove kataklizmičke događaje komentariše na svoj specifičan način i da se tako svrsta u onu dragocenu kohortu ljudi koji misle drugačije i koji se upuštaju u otpor za dobro svih nas.“

USPEH U SVETU – NEUSPEH U SANU U Pariz je otišao 1972. godine. U njemu je živeo i radio decenijama i u ateljeu u Bato Lavoaru gde su stvarali Pikaso, Matis i Modiljani. Tu ga je prihvatio i pomogao veoma uticajni Patrik Valdberg, Amerikanac u Parizu, vodeći stručnjak za nadrealizam i iracionalnu figuraciju. U Parizu se družio s Dadom Đurićem, kome je nameravao da ovde priredi veliku izložbu. U inostranstvu je njegova karijera krenula uzlaznom linijom i on je pored Marine Abramović bio najcenjeniji naš umetnik u svetu uz Dada Đurića, Ljubu Popovića i Vladimira Veličkovića. U Parizu je imao samostalne izložbe u čuvenim galerijama, kao što je Galeri Blondel, Galeri di Dragon, kao i širom Evrope i sveta, u nemačkom Ludvig muzeumu, Njujorku, Ženevi, Askoni, Kopenhagenu, Kini, gde je bio počasni profesor i gde mu je otkupljena cela izložba. Imao je preko 80 samostalnih izložbi širom planete i učestvovao na oko 500 grupnih. O njegovom opusu je objavljeno pet monografija a u pripremi je bila najobimnija na srpskom, francuskom i engleskom jeziku. Jednu od njih, najveću po formatu, napisao je nobelovac Peter Handke, druge su pisali istaknuti poznavaoci kao Irina Subotić i Edvard Lusi Smit, uz Donalda Kaspita vodeći angloamerički kritičar. O stvaralaštvu ovog umetnika izašlo je blizu 700 tekstova u francuskoj, italijanskoj, srpskoj, američkoj, japanskoj, grčkoj i nemačkoj štampi, kao i brojni televizijski filmovi i prikazi. Dela su mu u Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, kao i u više desetina muzeja u zemlji, regionu i svetu. Godine 2018. ruska Duma odlikovala ga je ordenom Počasnog gosta Rusije, kada je postao i član Udruženja umetnika Rusije. Dobitnik je i niza priznanja u Srbiji: Zlatnog ordena Republike Srbije za dostignuća u umetnosti, Vukove nagrade, Zlatnog beočuga Beograda, nagrade Miše Anastasijevića i dr. Godine 1995, u eri novih balkanskih ratova, predstavljao je Srbiju u njenom paviljonu na Venecijanskom bijenalu. Tada je u celoj francuskoj štampi, u svim vodećim listovima, bez bilo kakve mogućnosti demantovanja, krenula na njega složna hajka da na najuglednijoj svetskoj izložbi učestvuje inspirator etničkog čišćenja u Bosni. Francuska sada plaća cenu svog glajhšaltovanja s NATO bombardovanjem Srbije i američkom okupacijom Evrope. Šobajić je tako izrastao u najisturenijeg srpskog borca na Zapadu za istinu o zverstvima novog svetskog poretka. Posle četrdeset godina provedenih u Parizu vratio se u otadžbinu, prihvatio je 2005. godine poziv da u okviru Megatrend univerziteta vodi Fakultet za umetnost i dizajn i postao na njemu profesor, dekan i profesor emeritus. To ga je kasnije koštalo članstva u SANU, rečeno mu je da nikada neće biti primljen neko s Megatrenda. Tako je učinjena velika nepravda da najveći srpski živi slikari Miloš Šobajić i Aleksandar Cvetković nisu postali akademici, ali jesu mnogo gori od njih.

AUTOBIOGRAFSKE KNJIGE Za nekih petnaest godina boravka u Beogradu Šobajić je izvanredno razvio društvenu aktivnost, zahvaljujući svojoj ogromnoj radnoj energiji. Pred kraj života, kada se mnogi povlače u pasivnost penzije, on je stvarao, izlagao i pisao. Naslikao je verovatno najveću sliku na svetu, akrilik na platnu veličine 22 h 10 metara, koja iz tehničkih razloga nije postavljena na jednu beogradsku fasadu. Objavio je 2018. svoju prvu autorsku knjigu „Slikaj i ćuti“, u kojoj govori o uticaju globalizma na savremenu likovnu scenu. Smrt ga zatekla odmah posle promocije njegove druge, autobiografske knjige „Mojih devet života“. Predstavio ju je u novoosnovanoj Galeriji Kombank dvorane sa izložbom od sedam monumentalnih slika, urađenih u poslednjih deset godina i tri skulpture izlagane širom Evrope, koje će ostati deo trajne umetničke postavke Kombank dvorane i posle zatvaranja izložbe 1. maja.
Da se ne bi ovaj tekst pretvorio u prigodni hvalospev, treba reći i ponešto o Šobajićevim zabludama, koje ga ne umanjuju kao čoveka i umetnika. Zablude ulaze u nečiju veličinu karaktera, jer svedoče o iskrenom stavu. Što veći ego to veći umetnik. On je smatrao svoj najbolji, pariski period, kada je slikao disciplinovanije, detaljnije i manje ekspresivno, slabijim od onoga što sada radi. Nije razumeo da njegova likovna harizma upravo niče u susretu precizne, realističke figuracije i likovne slobode, inače bi se pretvorio u jednog od bezbrojnih ekspresionista. Nije ni prihvatao da ima ikakve veze s fantastičnim slikarstvom, što naravno nije bilo tačno, a i sam sebe je opovrgao imajući u Modernoj galeriji Valjevo, svetskom centru za takvu umetnost, dve izložbe – „Jugoslovenski period 1967–1972“ i drugu posvećenu ranom pariskom periodu. Ta njegova odbojnost prema tom izrazu išla je dotle da je poricao autorstvo nekih svojih ranih slika ako mu se ne bi svidele. Šobajić nije voleo to što rade Željko Đurović i drugi naši vodeći slikari, delio ih je na leve, jalove avangardiste, sumnjive eksperimentatore, najčešće bezvredne i desne slikare zanatlije raznoraznih pejzaža i mrtvih priroda. U sredini su za njega bili malobrojni pravi stvaraoci. Nije, međutim, nikada hteo da kaže koga od njih ceni, isticao je samo nekog Dušana Markovića, minornog umetnika, koji mu je pomagao u pravljenju skulptura. Smatrao je svoj Fakultet za umetnost i dizajn najboljim od Istanbula do Pariza, ali je to drugorazredna umetnička ustanova, koja ni po čemu ne može da se meri s Fakultetom primenjenih umetnosti u Beogradu. Kada je pisac ovih redova posećivao Šobajića na Megatrendu, zaprepastila ga je činjenica da ta ustanova tada nije imala nikakvu biblioteku koja bi pratila umetničku nastavu, po čemu je usamljena u Evropi. Upravo je biblioteka na beogradskoj Likovnoj akademiji za generacije studenata i profesora bila najzanimljivije mesto. Na Megatrendu je Šobajić slikao i dela koja je pripremao za izložbu u Rusiji. Napravio je kompromis, zbog ruskih ikona pozadina slika je bila zlatna i to je bilo loše rešenje. Isto tako mnogi njegovi prijatelji, pa i autor ovog teksta smatraju njegove skulpture lošijim od slika koje su likovno kultivisanije i uspešnije, a i njegovi video-radovi nisu na visini onih npr. Bojana Bema.

BESKOMPROMISAN I OŠTAR JEZIK Šobajić je govorio da je to što slikaju Ljuba Popović i Ljubica Mrkalj „kič iz staklarskih radnji, kome nije mesto u Muzeju savremene umetnosti“. Za nekoga je, međutim, i veći deo njegovog opusa samo estetika ružnog, koja upravo pripada onoj zapadnoj umetnosti protiv koje se borio, ili kako je govorio „Živ dran nedodran“. Celu tu problematiku nije moguće razumeti bez poznavanja njegovih estetskih izvora. Šobajić se, kao i Dado Đurić, užasavao onoga što je zvao lepo i dopadljivo mazanje, koje može samo da ukrasi neki stan. Nikada nije hteo umetnost kao dekoraciju, za njega je bilo važno „Ne kako živimo već kako se osećamo“. Na slikama je radio i po deset godina, govoreći: „Volim crvenu boju, ona daje snagu kao crna i plava.“ U celom njegovom opusu dolazi samo do izraza tragičnost, čovek se guši, u klopci je, posvuda je opasnost, od koje beži. Zanimala ga je pobuna, revolt koga ima u Beogradu, a ne „turbo-folk buka sa Srednjeg istoka“. Uočio je da „Čovek nije neko ko treba da misli i stvara“ u planetarnom zatvoru Pax Americane, te da se mozak prvo ispira tamo gde su znaci duhovnog otpora – u umetnosti. Za njega je konceptualizam, lupanje po klaviru i iscepkani komadići papira bačeni na pod kao eksponati u muzejima, bio ne samo idiotizam već kukavno služenje vlastodršcima i okupatorima. „Istorija se čuva sa ljubavlju jer je to dokaz da smo živi“, kaže taj Miloš. Umeo je da zabavi i decu, nije bio krut ni sa kim u ophođenju. Pisac ovih redova ga je sa svojom ćerkom često sretao u centru grada, slikareva majka je živela u Svetogorskoj ulici. On bi uvek tu devojčicu oslovljavao s poštovanjem koje ona pamti: „Kako je kritičarka?“, naslutivši njenu često ključnu pomoć u nastanku likovnih kritika u „Pečatu“, pa i ovog prikaza.
Otišao je zauvek veliki umetnik i intelektualac, uz Dragoša Kalajića i Momu Kapora jedan od oriđinala glavnog grada, čiji je značaj uveliko prerastao čisto likovni. Reč je o velikom slikaru, titanskoj pojavi, jednom od poslednjih koji je uraganski stvarao, iz koga su spontano i prirodnom logikom kuljala remek-dela. Bio je i ono što je Kalajić isticao kao najveći duhovni i umetnički podvig – srpski, nacionalni radnik i borac koji je ujedno pripadao celom svetu.

ŠOBAJIĆ, JEDAN I JEDINSTVEN Još jedan stub, još jedan hrast manje… A koliko ih je preostalo? Piše Srba Ignjatović Stara je fraza, ali istinita, da prvo odlaze najbolji. Ne samo kod nas nego u vascelom svetu uočiv je manjak onih hrastova što ga podupiru i obdržavaju, čine vertikalu, kako je svojevremeno svedočio Andre Malro. U književnoj savremenosti, ovdašnjoj, autentične velikane možemo da nabrojimo na prste jedne ruke. I u kulturi i umetnosti, naravno i onoj likovnoj, odnos vrednosti je identičan. Nema više među nama plejade stvaralaca poniklih iz Mediale. Ni onih drugih iz tog vremena, ali ni smelih likovnih bojovnika što su se nešto kasnije iznedrili. I, evo, odlazi i nesmirajnik, buntovni vitez, duhom i intelektom oplemenjeni Miloš Šobajić (1945–2021). Umetnik čiji je život jedan roman. Sva sreća da ga je, makar u poslednji čas, pretočio u vrstu memoara (Mojih devet života). Stvaralac izuzetne energije, prevratnik naklonjen ličnom „sinkretizmu“ formi i boja. Posmatrajući njegove monumentalne slike, čovek je u njima mogao da sagledava nijanse velikog požara. Ali je ta eksplozija, taj vatromet nosio i svoju harmonizaciju. Imam utisak da je u tome sadržana tajna, ili jedan od „ključeva“ Šobajićevog vizuelnog rukopisa. I onda su, koliko spontano, toliko i posve namerno figure Šobajićevog slikarstva iskoračile u prostor. Ovaj sabesednički prijatan, suptilno obrazovan, duhovit čovek sklon osobenom humoru, rečiti sagovornik, u svom stvaralačkom činu posedovao je lekovitu drskost. A opet, i ono što je tu nalikovalo na brutalne akcente i forme, nije bilo lišeno intime, zapravo duše. Čast mi je što sam bivao u prilici da se s Milošem Šobajićem družim. Posebno pamtim jedan ponoćni povratak u Beograd, nakon izvesnog kulturnog zbivanja na severu vojvođanske ravnice. Uneti u razgovor o književnosti, o slikarstvu, o svakodnevici, nismo obraćali previše pažnje na ono što se ukraj puta zbiva. Miloš je prvi primetio tamne uniformisane figure s dugim cevima, raspoređene s obe strane, duž čitave trase, u pravilnim razmacima od po tridesetak metara. Njegov komentar je bio šaljiv; otprilike – ne zaslužujemo valjda baš ovoliku pompu! Biće dan ili dva kasnije shvatam da je država te noći transportovala u Rusiju nuklearne relikte iz Vinče. Ne mogu da tvrdim, ali sam gotovo siguran da se i ova mala povest volšebno utkala u neki od plodova najnovijeg Miloševog razmahnutog, naoko baskonačnog vizuelnog neimarstva. Kojim je, dakako, maestro Šobajić držao permanentnu lekciju zacariloj, kvazilikovnoj truleži ovdašnjih zaludnika i trabanata ocvale postmoderne himere. Miloš Šobajić je bio jedan i jedinstven. Do juče sav u naponu, danas je istorija. Ali ona prava, najdublja i plodonosna. Ostajem njegov dužnik u mnogo čemu, ponosan što jednu moju dvojezično objavljenu knjigu obeležavaju njegovi radovi, počev od prednje korice. Naslov Slepi putnik nije mi mogao niko bolje podržati nego onaj njegov spram predela, neba i kosmosa zaošijani a raspeti večni tragač. Još jedan stub, još jedan hrast manje… A koliko ih je preostalo?