Иво Tартаља – широм књижевности

Тихо, како је и живео, недавно је, 5. новембра прошле године, у Београду, преминуо знаменити професор теорије књижевности Иво Тартаља. Као и многима, корона му је осујетила прави погребни испраћај

У биографијама Иве Тартаље стоји да је рођен 1930. године, „у једној од последњих грофовских породица на Балкану“. Отац му је био славни песник за децу Гвидо Тартаља, а стриц сликар Марино Тартаља. Грофовска су била и њихова дела – Гвидина песничка, Ивина научна. И отац и син писали су ћирилицом.
Гвидо Тартаља (1899–1984) рођен је у Загребу, а крајем Првог светског рата настанио се у Београду, Србин католик. Основну школу учио у Сплиту, правни факултет завршио у Београду 1923, аутор једне пионирске књижевно-теоријске студије Дечја књижевност (1934), и тридесетак књига песама за децу, које су испуниле читанке и листове за децу 20. века. (Ко не зна његове стихове: Иде кући Перица, / у свесци му петица!…) Био је уредник Просвете, а његове књиге за децу имале су огромне тираже.
Професор Иво Тартаља школовао се у Београду, завршио студије филозофије, а предавао на катедри за Општу књижевност са теоријом књижевности Филолошког факултета од 1955. до 1995. Био је активан сарадник Српске академије наука и уметности и Српске књижевне задруге.
Објавио десетак књига, међу којима докторску дисертацију Почеци рада на историји опште књижевности код Срба, у издању САНУ, 1964, потом Ђуре Даничића лекције из естетике, Теорија књижевности за средње школе, две књиге о Андрићу: Приповедачева естетика, прилог проучавању Андрићеве поетике, и Пут поред знакова… У 105. Колу, Српска књижевна задруга објавила је његову бисерну бројаницу есеја Песма о песми, огледи о аутопоетици – „широм књижевности“ (2013). Његов поглед и јесте био широм књижевности.
Потомак грофова из 15. века, у својој скромности и неупадљивости, за катедром је, споља, више подсећао на неког ратног учитеља – није се променио за свих четрдесет година рада и нашег памћења, а говорио је о књижевним родовима и врстама, песничким средствима, стилским фигурама и значењима из којих се састоји уметност светске и српске књижевности: од чега то сјаји стих, у чему је тајна књижевних слика и облика у делима највећих писаца.
Кад Иво Тартаља каже синегдоха (стилска фигура где се једна реч или појам замењује другим, на основу неке међусобне везе), тихо, интонирано отмено, у учионици са стотинак младих људи (а понеко већ нервозно тресе руком шибицу и кутију цигарета, очекујући паузу), онда то није обична сала број 11 на Филолошком него учионица лепоте песништва и законитости, правила и појава те лепоте.
Наше колегинице, студенткиње из седамдесетих, звале су га Тартаљица.
У Народној библиотеци увек је седео у великој читаоници, међу студентима.
То што је предавао, понављао и испитивао, Тартаља је ставио у свој уџбеник, а практично примењивао у својим огледима о поезији и прози „широм књижевности“. Широм књижевности одабрао је ставове и исказе које су о стварању, у својим делима, написали сами творци: од Хомера и највећих писаца антике и старог Истока, до Шекспира, Новалиса, Хајнеа, Пушкина, Игоа, Љермонтова, Витмена, Бодлера, Тагоре, Пастернака и других, до исказа Вукових певача и српских писаца 19. и 20. века, и до Десанке, Миљковића, Брајковића и Капора. Стотинак страна припада писцу Проклете авлије. При томе ће питање „Зашто пишем и за кога пишем?“, које је новинар Правде (1936) наметнуо Андрићу, професор упоредити с питањима полицијског ислеђивања Андрићевог јунака Ћамила, којима се на сличан начин изнуђује одговор.
Познато је како је најтеже приступити најсавршенијем делу и објаснити (научно, стручно, теоријски) у чему је то дело савршено. Ту се огледао професор Тартаља – на Андрићу. Да би на свој начин осветлио Андрића, Тартаља је морао знати све – од књижевних замисли, бележака и првих верзија дела, па до елемената поступка и финалних решења. Тумач зна колико писац тада има година, где је откривао грађу и долазио до извора, мотива и идеја, додирне тачке пишчеве биографије и имагинације. Критичар мора знати и друга пишчева дела, све што је изјавио о књижевности и животу, све што је аналитички и стручно о њему написано. Тартаља је био изучио рукописе, архиве, периодику – повезао старо с новим, познато с непознатим. Тек после тога отвара се његов слух за уметност – стил, дух, мисао…
На столу уредника СКЗ остао је Тартаљин рукопис Учитељи. Учитељи Иве Тартаље били су, према том рукопису, и највећи светски писци и мислиоци, и његови професори-ментори, савременици, и његови ученици – који су теорију књижевности учили и полагали пред њим… Један од његових учитеља била је и најближа сарадница у настави Теорије књижевности, знаменита Анђелија Попов (академик Василије Крестић упамтио ју је као свог некадашњег гимназијског професора у Зрењанину).
„Она је заљубљена у Тартаљу“, шушкају доконе студенткиње прве године… „Ма не! Ја сам чула да је она заљубљена у Андрића“, каже друга… „На сваком часу она помене Андрића.“ – „Помене га и Иво…“ – „И он се зове Иво!“
Било је ту љубави за књижевност, језик и уметност… Аска, Аника, Ћоркан… Анђелија Попов пак посебна је успомена!
О посвећености и прецизности „баке Анђе“ (како смо је од миља звали ми из последње генерације њених питомаца) најбоље говори Ивино сећање на сарадницу у предмету Вежбања из практичне стилистике: на операционом столу, пре него што ће јој вадити конце, лекар је пита је ли истина да она напамет зна целу Антологију новије српске лирике Богдана Поповића. Она каже да зна доста тога, али знати баш све напамет просто је немогуће… Онда је лекар моли да му рецитује, док јој вади конце. И она рецитује.
И то је умео да запамти и запише професор Иво.
Једном од многих сувишних прилика да се наново расправља чији је Андрић и којој књижевност и нацији припада, угледне београдске новине питале су и мене, као уредника Српске књижевне задруге, у којој је Андрић стартовао с приповеткама још 1924. (О стварима које се добро знају често се одговара пажљивије и прецизније, него о ономе о чему се зна мало… Понекад има и наметнутог незнања…) Сутрадан је моја изјава објављена, а мени се јавио професор Тартаља: „Прочитао сам шта сте одговорили и све се са вама слажем. Поређали сте све оно што је сами Андрић о томе рекао!“
Пишући о мојој причи „Слатка је музика“ (из истоимене књиге, 2015), прешао је на прво лице и даровао нам малу исповест. У причи је реч о јунаку који непрестано пева у себи. Професор пише: „Зачудо, Лакићевић у свом причању, кроз варнице стилских елипси, не знајући за то, описује и мој властити случај. Описао га је, мада о њему ништа није могао знати. А, ево, и ја сам, у себи – свестан сам тога – непрестано певушим. Као да у мени неко по својој вољи стално мења плоче. – Причом изазван, стао сам да се распитујем код својих рођака, пријатеља и познаника да ли и они откривају у себи сличну склоност. Не бих ли то проверио, спровео сам малу анкету. Требало је одговорити на четири питања…“ (Српски књижевни лист, мај–јул 2017).
Последњи пут дошао је у СКЗ децембра 2019… Као каквом унуку песника Гвиде, донео ми топао ђеврек. – „Овај вам је реш!“, рекао је, пружајући ми насушни хлеб…