Ivo Tartalja – širom književnosti

Tiho, kako je i živeo, nedavno je, 5. novembra prošle godine, u Beogradu, preminuo znameniti profesor teorije književnosti Ivo Tartalja. Kao i mnogima, korona mu je osujetila pravi pogrebni ispraćaj

U biografijama Ive Tartalje stoji da je rođen 1930. godine, „u jednoj od poslednjih grofovskih porodica na Balkanu“. Otac mu je bio slavni pesnik za decu Gvido Tartalja, a stric slikar Marino Tartalja. Grofovska su bila i njihova dela – Gvidina pesnička, Ivina naučna. I otac i sin pisali su ćirilicom.
Gvido Tartalja (1899–1984) rođen je u Zagrebu, a krajem Prvog svetskog rata nastanio se u Beogradu, Srbin katolik. Osnovnu školu učio u Splitu, pravni fakultet završio u Beogradu 1923, autor jedne pionirske književno-teorijske studije Dečja književnost (1934), i tridesetak knjiga pesama za decu, koje su ispunile čitanke i listove za decu 20. veka. (Ko ne zna njegove stihove: Ide kući Perica, / u svesci mu petica!…) Bio je urednik Prosvete, a njegove knjige za decu imale su ogromne tiraže.
Profesor Ivo Tartalja školovao se u Beogradu, završio studije filozofije, a predavao na katedri za Opštu književnost sa teorijom književnosti Filološkog fakulteta od 1955. do 1995. Bio je aktivan saradnik Srpske akademije nauka i umetnosti i Srpske književne zadruge.
Objavio desetak knjiga, među kojima doktorsku disertaciju Počeci rada na istoriji opšte književnosti kod Srba, u izdanju SANU, 1964, potom Đure Daničića lekcije iz estetike, Teorija književnosti za srednje škole, dve knjige o Andriću: Pripovedačeva estetika, prilog proučavanju Andrićeve poetike, i Put pored znakova… U 105. Kolu, Srpska književna zadruga objavila je njegovu bisernu brojanicu eseja Pesma o pesmi, ogledi o autopoetici – „širom književnosti“ (2013). Njegov pogled i jeste bio širom književnosti.
Potomak grofova iz 15. veka, u svojoj skromnosti i neupadljivosti, za katedrom je, spolja, više podsećao na nekog ratnog učitelja – nije se promenio za svih četrdeset godina rada i našeg pamćenja, a govorio je o književnim rodovima i vrstama, pesničkim sredstvima, stilskim figurama i značenjima iz kojih se sastoji umetnost svetske i srpske književnosti: od čega to sjaji stih, u čemu je tajna književnih slika i oblika u delima najvećih pisaca.
Kad Ivo Tartalja kaže sinegdoha (stilska figura gde se jedna reč ili pojam zamenjuje drugim, na osnovu neke međusobne veze), tiho, intonirano otmeno, u učionici sa stotinak mladih ljudi (a poneko već nervozno trese rukom šibicu i kutiju cigareta, očekujući pauzu), onda to nije obična sala broj 11 na Filološkom nego učionica lepote pesništva i zakonitosti, pravila i pojava te lepote.
Naše koleginice, studentkinje iz sedamdesetih, zvale su ga Tartaljica.
U Narodnoj biblioteci uvek je sedeo u velikoj čitaonici, među studentima.
To što je predavao, ponavljao i ispitivao, Tartalja je stavio u svoj udžbenik, a praktično primenjivao u svojim ogledima o poeziji i prozi „širom književnosti“. Širom književnosti odabrao je stavove i iskaze koje su o stvaranju, u svojim delima, napisali sami tvorci: od Homera i najvećih pisaca antike i starog Istoka, do Šekspira, Novalisa, Hajnea, Puškina, Igoa, Ljermontova, Vitmena, Bodlera, Tagore, Pasternaka i drugih, do iskaza Vukovih pevača i srpskih pisaca 19. i 20. veka, i do Desanke, Miljkovića, Brajkovića i Kapora. Stotinak strana pripada piscu Proklete avlije. Pri tome će pitanje „Zašto pišem i za koga pišem?“, koje je novinar Pravde (1936) nametnuo Andriću, profesor uporediti s pitanjima policijskog isleđivanja Andrićevog junaka Ćamila, kojima se na sličan način iznuđuje odgovor.
Poznato je kako je najteže pristupiti najsavršenijem delu i objasniti (naučno, stručno, teorijski) u čemu je to delo savršeno. Tu se ogledao profesor Tartalja – na Andriću. Da bi na svoj način osvetlio Andrića, Tartalja je morao znati sve – od književnih zamisli, beležaka i prvih verzija dela, pa do elemenata postupka i finalnih rešenja. Tumač zna koliko pisac tada ima godina, gde je otkrivao građu i dolazio do izvora, motiva i ideja, dodirne tačke piščeve biografije i imaginacije. Kritičar mora znati i druga piščeva dela, sve što je izjavio o književnosti i životu, sve što je analitički i stručno o njemu napisano. Tartalja je bio izučio rukopise, arhive, periodiku – povezao staro s novim, poznato s nepoznatim. Tek posle toga otvara se njegov sluh za umetnost – stil, duh, misao…
Na stolu urednika SKZ ostao je Tartaljin rukopis Učitelji. Učitelji Ive Tartalje bili su, prema tom rukopisu, i najveći svetski pisci i mislioci, i njegovi profesori-mentori, savremenici, i njegovi učenici – koji su teoriju književnosti učili i polagali pred njim… Jedan od njegovih učitelja bila je i najbliža saradnica u nastavi Teorije književnosti, znamenita Anđelija Popov (akademik Vasilije Krestić upamtio ju je kao svog nekadašnjeg gimnazijskog profesora u Zrenjaninu).
„Ona je zaljubljena u Tartalju“, šuškaju dokone studentkinje prve godine… „Ma ne! Ja sam čula da je ona zaljubljena u Andrića“, kaže druga… „Na svakom času ona pomene Andrića.“ – „Pomene ga i Ivo…“ – „I on se zove Ivo!“
Bilo je tu ljubavi za književnost, jezik i umetnost… Aska, Anika, Ćorkan… Anđelija Popov pak posebna je uspomena!
O posvećenosti i preciznosti „bake Anđe“ (kako smo je od milja zvali mi iz poslednje generacije njenih pitomaca) najbolje govori Ivino sećanje na saradnicu u predmetu Vežbanja iz praktične stilistike: na operacionom stolu, pre nego što će joj vaditi konce, lekar je pita je li istina da ona napamet zna celu Antologiju novije srpske lirike Bogdana Popovića. Ona kaže da zna dosta toga, ali znati baš sve napamet prosto je nemoguće… Onda je lekar moli da mu recituje, dok joj vadi konce. I ona recituje.
I to je umeo da zapamti i zapiše profesor Ivo.
Jednom od mnogih suvišnih prilika da se nanovo raspravlja čiji je Andrić i kojoj književnost i naciji pripada, ugledne beogradske novine pitale su i mene, kao urednika Srpske književne zadruge, u kojoj je Andrić startovao s pripovetkama još 1924. (O stvarima koje se dobro znaju često se odgovara pažljivije i preciznije, nego o onome o čemu se zna malo… Ponekad ima i nametnutog neznanja…) Sutradan je moja izjava objavljena, a meni se javio profesor Tartalja: „Pročitao sam šta ste odgovorili i sve se sa vama slažem. Poređali ste sve ono što je sami Andrić o tome rekao!“
Pišući o mojoj priči „Slatka je muzika“ (iz istoimene knjige, 2015), prešao je na prvo lice i darovao nam malu ispovest. U priči je reč o junaku koji neprestano peva u sebi. Profesor piše: „Začudo, Lakićević u svom pričanju, kroz varnice stilskih elipsi, ne znajući za to, opisuje i moj vlastiti slučaj. Opisao ga je, mada o njemu ništa nije mogao znati. A, evo, i ja sam, u sebi – svestan sam toga – neprestano pevušim. Kao da u meni neko po svojoj volji stalno menja ploče. – Pričom izazvan, stao sam da se raspitujem kod svojih rođaka, prijatelja i poznanika da li i oni otkrivaju u sebi sličnu sklonost. Ne bih li to proverio, sproveo sam malu anketu. Trebalo je odgovoriti na četiri pitanja…“ (Srpski književni list, maj–jul 2017).
Poslednji put došao je u SKZ decembra 2019… Kao kakvom unuku pesnika Gvide, doneo mi topao đevrek. – „Ovaj vam je reš!“, rekao je, pružajući mi nasušni hleb…