Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Susret patrijarhalnog sloja njegove ličnosti i hrišćansko osećanje univerzalnosti čoveka sa centralnom figurom Hrista, obeležile su ličnost mitropolita Amfilohija. U srpskoj kulturi su te dve sile vekovima imale formativni karakter
Mitropolit Amfilohije dolazi kao zakonomerni izraz onih ljudi koji su u ponečemu oslikavali bitne komponente naše kulture, davali bitne elemente njenog sadržaja, ali u isto vreme nadilazili njene osobenosti i uklapali je u univerzalni hrišćanski svet i u univerzalno hrišćansko osećanje pravoslavne tradicije. Mitropolit Amfilohije u tom smislu predstavlja rezultantu jednog dugotrajnog kretanja u vremenu i možemo takođe reći da u toj rezultanti, kao i uvek kad je reč o ličnostima takvog formata i takvog domašaja, izdvajamo činjenice iskustva, prošlosti, kulture, tradicije, simboličkoga sveta, i činjenice individualnosti, dakle onoga što je u jednom čoveku jedinstveno, što je u jednom čoveku neponovljivo, što na neki način obeležava njegovu egzistenciju u njenoj neuporedivosti.“„Te dve činjenice – susret patrijarhalnog sloja njegove ličnosti i hrišćansko osećanje univerzalnosti čoveka sa centralnom figurom Hrista, obeležile su ličnost mitropolita Amfilohija. U srpskoj kulturi su te dve sile vekovima imale formativni karakter.“
„Vidimo da su se u njegovoj ličnosti prelamali različiti slojevi i takođe vidimo da je to imalo određenih odjeka u celokupnoj njegovoj delatnosti i u celokupnoj njegovoj aktivnosti. On se školovao u srednjoškolskom i fakultetskom smislu vezano za fakultet pravoslavni, Bogoslovski u Beogradu i takođe je učio klasičnu filologiju na Beogradskom univerzitetu. Kao beogradski đak odlikovao se velikom prodornošću svoje misli, uspešnim studijskim boravkom, da bi potom postao na neki način građanin sveta. Dakle, da bi u ovih nekoliko slojeva svoje ličnosti doneo još jedan koji ga je učinio univerzalnom pojavom jer je on doktorirao u Atini gde je boravio sedam godina, sa tezom o, ako se dobro sećam, Svetoj Trojici kod Grigorija Palame, dakle o jednoj velikoj misli srednjeg veka, pravoslavnog, sa jednim elementom isihazma, koji je u našoj tradiciji dao izvanredne umetničke rezultate, umetnička dela, jedno posebno osećanje sveta, naročito vezano za taj filozofski ili metafizički istorizam, sa jakim eshatološkim momentom. Dakle, sa jakim razrešenjem čovekove zemaljske sudbine i njegovih koraka na zemlji u dolasku Carstva Božijeg na zemlji i na neki način Hristovog drugog dolaska. Ta činjenica je bila od velikog značaja za samog mitropolita.
„On je imao posebno izraženo osećanje za isihastičko učenje. Potom je bio u Parizu, predavač na čuvenom Institutu Sergija Radonješkog, gde je takođe učestvovao u različitim oblicima duhovnih aktivnosti da bi se potom vratio na Pravoslavni beogradski fakultet gde je predavao dugi niz godina i na kome je bio i dekan u dva perioda. To je sve bilo dosta važno za njega, jer taj sloj susreta sa svetom, i boravak u Rimu, koji ne treba zaboraviti, otvorio je radoznalost i prodorne misli za sadržaje koji su nadilazili okvire njegove tradicije, sadržaje koji su pripadali drugim tradicijama, drugim iskustvima. Upoznao se i sa grčkim, govorim u političkom smislu, ne u bogoslovskom, i sa ruskim pravoslavljem. Upoznao se i sa moćnim svetom katolicizma. Upoznao se, dakle, sa iskustvima koja su na neki način spolja određivala istorijsku sudbinu njegovog naroda i njegove ličnosti. Sve te činjenice treba imati u vidu ako želimo da procenimo precizno unutrašnju dinamiku njegove ličnosti. Ta dinamika je postajala sve očiglednija osamdesetih godina 20. veka, kad je ta ličnost, već u zrelim, muževnim godinama čoveka, dakle, od četrdeset godina, stupala na kulturnu, pa i političku pozornicu našega naroda na način koji je bio prepoznatljiv.“ Fragmenti predavanja održanog u okviru Srpskog pravoslavnog instituta za veru i kulturu, koji organizuju Saborni hram Svetog Vaskrsenja Hristovog u Čikagu i izdavačka kuća „Catena mundi“
Joanikije, episkop budimljansko-nikšićki i administrator Mitropolije crnogorsko-primorske:BOG MU JE DAO DA OBNOVI CRNU GORUŽrtva za Crkvu i Hrista osposobila ga je da spozna tajnu Kosova i Metohije kao tajnu srpske golgote. Kada je u Crnoj Gori zagrmilo „Ne damo svetinje“, to je značilo da ne daju Ostrog, ali ni svetinje na Kosovu. Njegovu smrt doživljavamo kao pobjedu, jeste velika žalost, ali će se Božjim ustrojstvom pretvoriti u radost ne samo Mitropolije nego, uvjereni smo, mnogo šire. Iz obraćanja posle opela |
Vladika bački Irinej:CRNA GORA DOBILA SVOJA TRI JERARHA Sveti Petar Cetinjski, Petar II Petrović Njegoš i mitropolit Amfilohije umrli su u tri dana. Sveti Petar cetinjski je umro 30. oktobra, Petar Drugi Petrović Njegoš na današnji dan, 1. novembra, a mitropolit Amfilohije se upokojio dan uoči smrti Svetog Petra Cetinjskog. Na dan smrti Svetog Petra Cetinjskog mitropolitovo telo bilo je izloženo u Cetinjskom manastiru, a biće sahranjen na dan kada je umro Petar Drugi Petrović Njegoš. U crkvenim krugovima to se tumači da je, kao što Grci imaju praznik Sveta tri jerarha, smrću mitropolita i Crna Gora dobila svoja sveta tri jerarha. Iz besede nad odrom |
Zdravko Krivokapić, mandatar nove vlade Crne Gore:UZ RAME S NJEGOŠEMOvo je mitropolitova litija u koju su se slile sve litije. Građani Crne Gore ostali su bez velikana koji stoji rame uz rame sa Svetim Petrom Cetinjskim i Njegošem. Iako je vaskrsnuo Crnu Goru, doživio je da trpi nevolje i muke i to od svog naroda. Zagrljaj vladike Amfilohija od 30. avgusta uoči ponoći nosiću do svoje potonje ure, a riječi koje je rekao neka odzvanjaju svim našim srcima. Te riječi su: „Blago meni!“ Iz obraćanja posle opela |
Aleksa Bečić, predsednik Skupštine Crne Gore:SVAKOM UNAPRED OPROSTIOMitropolit Amfilohije je bio jedan od najvećih duhovnika i teologa ovog vremena, i nadam se da će biti poslednji vladika koji je morao braniti Crkvu od dijela svog naroda, a branio ju je tako da je svakom unapred oprostio. Iz obraćanja posle opela |
