Универзално хришћанско осећање православне традиције

Сусрет патријархалног слоја његове личности и хришћанско осећање универзалности човека са централном фигуром Христа, обележиле су личност митрополита Амфилохија. У српској култури су те две силе вековима имале формативни карактер

Митрополит Амфилохије долази као закономерни израз оних људи који су у понечему осликавали битне компоненте наше културе, давали битне елементе њеног садржаја, али у исто време надилазили њене особености и уклапали је у универзални хришћански свет и у универзално хришћанско осећање православне традиције. Митрополит Амфилохије у том смислу представља резултанту једног дуготрајног кретања у времену и можемо такође рећи да у тој резултанти, као и увек кад је реч о личностима таквог формата и таквог домашаја, издвајамо чињенице искуства, прошлости, културе, традиције, симболичкога света, и чињенице индивидуалности, дакле онога што је у једном човеку јединствено, што је у једном човеку непоновљиво, што на неки начин обележава његову егзистенцију у њеној неупоредивости.“
„Те две чињенице – сусрет патријархалног слоја његове личности и хришћанско осећање универзалности човека са централном фигуром Христа, обележиле су личност митрополита Амфилохија. У српској култури су те две силе вековима имале формативни карактер.“
„Видимо да су се у његовој личности преламали различити слојеви и такође видимо да је то имало одређених одјека у целокупној његовој делатности и у целокупној његовој активности. Он се школовао у средњошколском и факултетском смислу везано за факултет православни, Богословски у Београду и такође је учио класичну филологију на Београдском универзитету. Као београдски ђак одликовао се великом продорношћу своје мисли, успешним студијским боравком, да би потом постао на неки начин грађанин света. Дакле, да би у ових неколико слојева своје личности донео још један који га је учинио универзалном појавом јер је он докторирао у Атини где је боравио седам година, са тезом о, ако се добро сећам, Светој Тројици код Григорија Паламе, дакле о једној великој мисли средњег века, православног, са једним елементом исихазма, који је у нашој традицији дао изванредне уметничке резултате, уметничка дела, једно посебно осећање света, нарочито везано за тај филозофски или метафизички историзам, са јаким есхатолошким моментом. Дакле, са јаким разрешењем човекове земаљске судбине и његових корака на земљи у доласку Царства Божијег на земљи и на неки начин Христовог другог доласка. Та чињеница је била од великог значаја за самог митрополита.
„Он је имао посебно изражено осећање за исихастичко учење. Потом је био у Паризу, предавач на чувеном Институту Сергија Радоњешког, где је такође учествовао у различитим облицима духовних активности да би се потом вратио на Православни београдски факултет где је предавао дуги низ година и на коме је био и декан у два периода. То је све било доста важно за њега, јер тај слој сусрета са светом, и боравак у Риму, који не треба заборавити, отворио је радозналост и продорне мисли за садржаје који су надилазили оквире његове традиције, садржаје који су припадали другим традицијама, другим искуствима. Упознао се и са грчким, говорим у политичком смислу, не у богословском, и са руским православљем. Упознао се и са моћним светом католицизма. Упознао се, дакле, са искуствима која су на неки начин споља одређивала историјску судбину његовог народа и његове личности. Све те чињенице треба имати у виду ако желимо да проценимо прецизно унутрашњу динамику његове личности. Та динамика је постајала све очигледнија осамдесетих година 20. века, кад је та личност, већ у зрелим, мужевним годинама човека, дакле, од четрдесет година, ступала на културну, па и политичку позорницу нашега народа на начин који је био препознатљив.“

Фрагменти предавања одржаног у оквиру Српског православног института за веру и културу, који организују Саборни храм Светог Васкрсења Христовог у Чикагу и издавачка кућа „Catena mundi“

Јоаникије, епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске:

БОГ МУ ЈЕ ДАО ДА ОБНОВИ ЦРНУ ГОРУ

Жртва за Цркву и Христа оспособила га је да спозна тајну Косова и Метохије као тајну српске голготе. Када је у Црној Гори загрмило „Не дамо светиње“, то је значило да не дају Острог, али ни светиње на Косову. Његову смрт доживљавамо као побједу, јесте велика жалост, али ће се Божјим устројством претворити у радост не само Митрополије него, увјерени смо, много шире.
Плаче Црна Гора, нека плаче, има за киме. Али тај плач ће се претворити у радост, јер све што је везано за име митрополита претвара се у радост. Митрополит је био човек дубоке, истрајне и тихе молитве, а Бог му је дао да је обновио Црну Гору и њене храмове, улепшао лице Црне Горе, окадио сваки камен. Он је био Христов човјек, његова теологија је теологија васкрсења. Његова ријеч просвјетљује мисли и умове.

Из обраћања после опела

Владика бачки Иринеј:

ЦРНА ГОРА ДОБИЛА СВОЈА ТРИ ЈЕРАРХА

Свети Петар Цетињски, Петар II Петровић Његош и митрополит Амфилохије умрли су у три дана. Свети Петар цетињски је умро 30. октобра, Петар Други Петровић Његош на данашњи дан, 1. новембра, а митрополит Амфилохије се упокојио дан уочи смрти Светог Петра Цетињског. На дан смрти Светог Петра Цетињског митрополитово тело било је изложено у Цетињском манастиру, а биће сахрањен на дан када је умро Петар Други Петровић Његош. У црквеним круговима то се тумачи да је, као што Грци имају празник Света три јерарха, смрћу митрополита и Црна Гора добила своја света три јерарха.

Из беседе над одром

Здравко Кривокапић, мандатар нове владе Црне Горе:

УЗ РАМЕ С ЊЕГОШЕМ

Ово је митрополитова литија у коју су се слиле све литије. Грађани Црне Горе остали су без великана који стоји раме уз раме са Светим Петром Цетињским и Његошем. Иако је васкрснуо Црну Гору, доживио је да трпи невоље и муке и то од свог народа. Загрљај владике Амфилохија од 30. августа уочи поноћи носићу до своје потоње уре, а ријечи које је рекао нека одзвањају свим нашим срцима. Те ријечи су: „Благо мени!“

Из обраћања после опела

Алекса Бечић, председник Скупштине Црне Горе:

СВАКОМ УНАПРЕД ОПРОСТИО

Митрополит Амфилохије је био један од највећих духовника и теолога овог времена, и надам се да ће бити последњи владика који је морао бранити Цркву од дијела свог народа, а бранио ју је тако да је сваком унапред опростио.

Из обраћања после опела

 

 

 

 

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *