Pečat nedelje

Imperija uzvraća udarac

Šta sad planira Ričard Grenel?

Metju Palmer, specijalni izaslanik Stejt departmenta za Zapadni Balkan, izjavio je da su SAD „usredsređene na podršku dijalogu Beograda i Prištine koji predvodi EU“ iako je EU taj dijalog nedavno restartovala, pre svega da bi iz njega istisnula SAD. To jest, preciznije, administraciju aktuelnog predsednika Donalda Trampa. A onda je Ričard Grenel, Trampov specijalni izaslanik za ovaj slučaj, preko tvitera objavio da će se predstavnici Beograda i Prištine u njegovoj režiji sastati kroz nešto manje od dve nedelje.
Nije potrebno mnogo drugih dokaza da bismo došli do zaključka da se oko našeg Kosova i Metohije na Zapadu, pa i u samoj Americi evidentno, vode dve politike.
To još ne znači da je bilo koja od njih povoljna po nas; za jednu, uostalom, pouzdano znamo da to nije još otkako su nas bombardovali 1999, a opet, da su obe po nas podjednako nepovoljne, pa, valjda jedna s drugom ne bi bile u ovako očiglednom sukobu?! Ne samo na relaciji Brisel–Vašington već i unutar samog Vašingtona, između Stejt departmenta (kao legla one politike koja je odbila da ode na đubrište istorije kada je Hilari Klinton izgubila predsedničke izbore u SAD 2016) i Trampove Bele kuće.

2. SEPTEMBAR Tek, tvitovao je Ričard Grenel, iznenada i bez prethodne najave, prošlog petka, 14. avgusta, „srećni smo što možemo da najavimo da će se lideri Kosova i Srbije 2. septembra sastati u Beloj kući radi pregovora“.
Sva je prilika da i ovog puta, kao i prošlog, EU nije znala ništa unapred. I da je za sastanak saznala kad i ostatak sveta koji prati tviter nalog Ričarda Grenela.
Sastanak zakazan za sredu, 2. septembar – ako ga bude, jer znamo šta se dogodilo prošli put kada je trebalo da ga bude, 27. juna – mogao bi da predstavlja (obespokojavajući?) znak da, uprkos prividnom krahu onog pokušaja Trampovog izaslanika da se umeša u dijalog kojim rukovode Evropska unija i američki zvaničnici poput Metjua Palmera, zapravo sve vreme funkcioniše tajna diplomatija u trouglu Bela kuća – Beograd – Priština. Što bi moglo da sugeriše i da je tako, u tajnosti i strogoj konspiraciji, sklopljen nekakav dogovor koji će trijumfalno biti obelodanjen i ozvaničen na tom sastanku 2. septembra.
Opet, podjednako je moguće, jer je u jednakoj meri zamislivo, i da je Bela kuća, možda uz minimum konsultacija a i to samo oko termina, jednostavno pozvala predstavnike Beograda i Prištine da se pojave u Vašingtonu tog 2. septembra. A jasno je i da ni jedni ni drugi nisu u poziciji da odbiju takav poziv; najzad, kako god da okrenemo, tako nešto ne bi bilo ni mudro ni odgovorno. Ovakav scenario podrazumeva da onakvog tajnog dogovora, sklopljenog unapred, pre sastanka, nema; i da sastanak pre svega služi da bi imperija uzvratila udarac onima koji su je osujetili i obrukali pre dva meseca, te će predstavnici vlasti iz Beograda i Prištine na sastanku u Vašingtonu prvenstveno poslužiti kao prigodno oruđe za spomenuto uzvraćanje udarca.
Uostalom, obrati li se kudikamo više pažnje na detalje, i pod uslovom da Ričard Grenel poseduje potrebnu dozu osećaja za nijanse, može se primetiti i da njegov tvit za 2. septembar najavljuje pregovore. A ne dogovor.

EKONOMIJA DOGOVORA Što ne znači i da je Bela kuća gadljiva na mogućnost postizanja nekakvog dogovora. Jako važan momenat, koji jeste očigledan ali mora da bude naglašen baš u ovom kontekstu: sastanak u Beloj kući biće održan svega dva meseca pre predsedničkih izbora u SAD. A Ričard Grenel je u predizbornoj kampanji Donalda Trampa i te kako angažovan, eno ga, upravo se vratio iz ture po Nevadi. A to će reći da ni Grenel ni njegov šef nemaju vremena za gubljenje na sastanak samo radi sastanka.
Dok bi im, nasuprot tome, nekakav dogovor Beograda i Prištine predstavljao zgodan predizborni poen jer bi došao u sticaju s neočekivanim dilom između Izraela i UAE, kao još jedan dokaz Trampove spoljnopolitičke umešnosti.
Sad, što se sadržine tog eventualnog dogovora tiče, treba imati u vidu da trenutna vlada u Prištini Avdulaha Hotija apsolutno ne poseduje dovoljno unutrašnje snage, ako bi takvu snagu ijedna mogla da ima, da s Beogradom postigne dogovor koji ne bi predstavljao njegovu (našu) bezuslovnu kapitulaciju; vidimo da ne uspeva da spreči ni izgradnju puta pored Visokih Dečana, pa kako od nje očekivati nešto više? A to pak znači i da našim vlastima neće biti, jer iz ovog razloga i ne može da bude, ponuđen plan koji bi, izvesnim ustupcima, zasladio i/ili zamaskirao kapitulaciju. Da ga kao takvog prihvate i onda to proglase za svoju pobedu.
Tako da nam, iščekujući 2. septembar, preostaje samo da poverujemo kancelariji Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost Roberta O’Brajena koja saopštava da sastanak Beograda i Prištine, od koga inače „Sjedinjene Države očekuju rezultat“, neće biti završen na štetu našeg suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Već će se ticati ekonomije, jer „Sjedinjene Države veruju da je progres u ekonomskim pitanjima ključan za napredak mirovnog procesa“. Šta god to tačno trebalo da znači.