Печат недеље

Империја узвраћа ударац

Шта сад планира Ричард Гренел?

Метју Палмер, специјални изасланик Стејт департмента за Западни Балкан, изјавио је да су САД „усредсређене на подршку дијалогу Београда и Приштине који предводи ЕУ“ иако је ЕУ тај дијалог недавно рестартовала, пре свега да би из њега истиснула САД. То јест, прецизније, администрацију актуелног председника Доналда Трампа. А онда је Ричард Гренел, Трампов специјални изасланик за овај случај, преко твитера објавио да ће се представници Београда и Приштине у његовој режији састати кроз нешто мање од две недеље.
Није потребно много других доказа да бисмо дошли до закључка да се око нашег Косова и Метохије на Западу, па и у самој Америци евидентно, воде две политике.
То још не значи да је било која од њих повољна по нас; за једну, уосталом, поуздано знамо да то није још откако су нас бомбардовали 1999, а опет, да су обе по нас подједнако неповољне, па, ваљда једна с другом не би биле у овако очигледном сукобу?! Не само на релацији Брисел–Вашингтон већ и унутар самог Вашингтона, између Стејт департмента (као легла оне политике која је одбила да оде на ђубриште историје када је Хилари Клинтон изгубила председничке изборе у САД 2016) и Трампове Беле куће.

2. СЕПТЕМБАР Тек, твитовао је Ричард Гренел, изненада и без претходне најаве, прошлог петка, 14. августа, „срећни смо што можемо да најавимо да ће се лидери Косова и Србије 2. септембра састати у Белој кући ради преговора“.
Сва је прилика да и овог пута, као и прошлог, ЕУ није знала ништа унапред. И да је за састанак сазнала кад и остатак света који прати твитер налог Ричарда Гренела.
Састанак заказан за среду, 2. септембар – ако га буде, јер знамо шта се догодило прошли пут када је требало да га буде, 27. јуна – могао би да представља (обеспокојавајући?) знак да, упркос привидном краху оног покушаја Трамповог изасланика да се умеша у дијалог којим руководе Европска унија и амерички званичници попут Метјуа Палмера, заправо све време функционише тајна дипломатија у троуглу Бела кућа – Београд – Приштина. Што би могло да сугерише и да је тако, у тајности и строгој конспирацији, склопљен некакав договор који ће тријумфално бити обелодањен и озваничен на том састанку 2. септембра.
Опет, подједнако је могуће, јер је у једнакој мери замисливо, и да је Бела кућа, можда уз минимум консултација а и то само око термина, једноставно позвала представнике Београда и Приштине да се појаве у Вашингтону тог 2. септембра. А јасно је и да ни једни ни други нису у позицији да одбију такав позив; најзад, како год да окренемо, тако нешто не би било ни мудро ни одговорно. Овакав сценарио подразумева да онаквог тајног договора, склопљеног унапред, пре састанка, нема; и да састанак пре свега служи да би империја узвратила ударац онима који су је осујетили и обрукали пре два месеца, те ће представници власти из Београда и Приштине на састанку у Вашингтону првенствено послужити као пригодно оруђе за споменуто узвраћање ударца.
Уосталом, обрати ли се кудикамо више пажње на детаље, и под условом да Ричард Гренел поседује потребну дозу осећаја за нијансе, може се приметити и да његов твит за 2. септембар најављује преговоре. А не договор.

ЕКОНОМИЈА ДОГОВОРА Што не значи и да је Бела кућа гадљива на могућност постизања некаквог договора. Јако важан моменат, који јесте очигледан али мора да буде наглашен баш у овом контексту: састанак у Белој кући биће одржан свега два месеца пре председничких избора у САД. А Ричард Гренел је у предизборној кампањи Доналда Трампа и те како ангажован, ено га, управо се вратио из туре по Невади. А то ће рећи да ни Гренел ни његов шеф немају времена за губљење на састанак само ради састанка.
Док би им, насупрот томе, некакав договор Београда и Приштине представљао згодан предизборни поен јер би дошао у стицају с неочекиваним дилом између Израела и УАЕ, као још један доказ Трампове спољнополитичке умешности.
Сад, што се садржине тог евентуалног договора тиче, треба имати у виду да тренутна влада у Приштини Авдулаха Хотија апсолутно не поседује довољно унутрашње снаге, ако би такву снагу иједна могла да има, да с Београдом постигне договор који не би представљао његову (нашу) безусловну капитулацију; видимо да не успева да спречи ни изградњу пута поред Високих Дечана, па како од ње очекивати нешто више? А то пак значи и да нашим властима неће бити, јер из овог разлога и не може да буде, понуђен план који би, извесним уступцима, засладио и/или замаскирао капитулацију. Да га као таквог прихвате и онда то прогласе за своју победу.
Тако да нам, ишчекујући 2. септембар, преостаје само да поверујемо канцеларији Трамповог саветника за националну безбедност Роберта О’Брајена која саопштава да састанак Београда и Приштине, од кога иначе „Сједињене Државе очекују резултат“, неће бити завршен на штету нашег суверенитета и територијалног интегритета. Већ ће се тицати економије, јер „Сједињене Државе верују да је прогрес у економским питањима кључан за напредак мировног процеса“. Шта год то тачно требало да значи.

2 коментара

  1. Unutrašnji dijalog o Kosovu (glas naroda)

    Predsednik AV ima pravo, nikad neće priznati nezavisnost Kosova, niti će to učiniti Srbija. Postavlja se pitanje po kom medjunarodnom aktu-dokumentu-sporazumu je Kosovo “država” da bi je Srbija priznala – ako to nije Briselski sporazum koji po suštinskoj formulaciji (odredbama) menja pokrajinski status KiM u status Kosova (nezavisne albnske države), jer u sporazumu se nigde ne spominje reč “pokrajina”, “Srbija” “R-1244, a koji se nalazi pred finalizacijomm, i o kom se nastavlja dijalog u EU i SAD (Njujorku)? Amerika je u startu govorila da je Briselski sporazum nepovratan proces, zacementirana stvar… zašto, zato što je Kosovo dobilo sve državne atribute, sada se traži “kompromis” da Kosovu udje u UN, Unesko, Interpol…(!)? Zašto je B. sporazum potpisan u startu (kao dokaz da ga Srbija prihvata), a nije potpisan “na kraju” pregovora kada dve strane (Srbija i Kosovo) usaglase stavove? Zbog otimanja teritorije, Srbija teritorijalno ništa ne dobija, treba da se raskine Briselski sporazum , a rešavanje Kosova-KiM rešavati na medjunarodno-pravnoj osnovi i Ustavu Srbije – da se prebaci na SB UN? Bez povratka 250.000 proteranih Srba ne treba uopšte pregovarati?

  2. Unutrašnji dijalog o Kosovu (glas naroda)

    (prvi komentar je u sklopu teme Kosovo)

    Komentar na članak:
    Sve je jasno u članku N. Vrzića. Amerika preklapa EU da ubrza konačno rešenje po pitanju Kosova iz više razloga: “Geopolitičkih, unutrašnjih (predizborna kampanja D. Trampa), Dokazivanje moći na medjunarodnom planu da reši Kosovo – jer je proteklih godina rešila Izraelsko-Palestinske pregovore: Obe strane potpisale da se Izrael odriče integriteta i suvereniteta nad navodno okupiranim oblastima (neće valjda isti model da primene za Srbiju i Kosovo), i da se iskoristi A. Vučić koji je najjači lider u Srbiji i najodaniji pregovarač, da finalizira Briselski sporazum (kojim je Kosovo dobilo sve državne atribute), i učlanjenje Kosova u Ujedinjene nacije (sa pravom učlanjenja u svim medjunarodnim organizacijama: Unesko, Interpol…)”?
    NAGLAŠAVA SE da niko ne sme da odbije sastanak u Vašingtonu (nije vreme), naravno jer je Briselskim sporazumom Srbija dovedena do svršenog čina – predaje teritorije KiM. Albanci-Kosovo imaju “separatistički” plan: Nezavisna albanska država Kosovo i na terenu i na medjunarodnoj poziciji, a Srbija koji plan ima, oisim ekonomsko finansiranje za bolji život Srba na Kosovo, i propagiranje da nikada neće priznati Kosovo(!)? Nije suština pitanje “da li Srbija priznaje” – nego “šta priznaje” (albansku državu Kosovo po BS)? Zašto Srbija ne ispostavi plan-agendu za dijalog: Povratak na Kosovu 250.000 proteranih Srba, povratak celokupne srpske imovine, 1000 vojnika na granici sa Albanijim po R-1244 i mnoga bitna pitanja, i nakon toga da se vodi dijalog o normalizaciji odnosa? Da ne dužim…!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *