Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Империја узвраћа ударац
Шта сад планира Ричард Гренел?
Метју Палмер, специјални изасланик Стејт департмента за Западни Балкан, изјавио је да су САД „усредсређене на подршку дијалогу Београда и Приштине који предводи ЕУ“ иако је ЕУ тај дијалог недавно рестартовала, пре свега да би из њега истиснула САД. То јест, прецизније, администрацију актуелног председника Доналда Трампа. А онда је Ричард Гренел, Трампов специјални изасланик за овај случај, преко твитера објавио да ће се представници Београда и Приштине у његовој режији састати кроз нешто мање од две недеље.
Није потребно много других доказа да бисмо дошли до закључка да се око нашег Косова и Метохије на Западу, па и у самој Америци евидентно, воде две политике.
То још не значи да је било која од њих повољна по нас; за једну, уосталом, поуздано знамо да то није још откако су нас бомбардовали 1999, а опет, да су обе по нас подједнако неповољне, па, ваљда једна с другом не би биле у овако очигледном сукобу?! Не само на релацији Брисел–Вашингтон већ и унутар самог Вашингтона, између Стејт департмента (као легла оне политике која је одбила да оде на ђубриште историје када је Хилари Клинтон изгубила председничке изборе у САД 2016) и Трампове Беле куће.
2. СЕПТЕМБАР Тек, твитовао је Ричард Гренел, изненада и без претходне најаве, прошлог петка, 14. августа, „срећни смо што можемо да најавимо да ће се лидери Косова и Србије 2. септембра састати у Белој кући ради преговора“.
Сва је прилика да и овог пута, као и прошлог, ЕУ није знала ништа унапред. И да је за састанак сазнала кад и остатак света који прати твитер налог Ричарда Гренела.
Састанак заказан за среду, 2. септембар – ако га буде, јер знамо шта се догодило прошли пут када је требало да га буде, 27. јуна – могао би да представља (обеспокојавајући?) знак да, упркос привидном краху оног покушаја Трамповог изасланика да се умеша у дијалог којим руководе Европска унија и амерички званичници попут Метјуа Палмера, заправо све време функционише тајна дипломатија у троуглу Бела кућа – Београд – Приштина. Што би могло да сугерише и да је тако, у тајности и строгој конспирацији, склопљен некакав договор који ће тријумфално бити обелодањен и озваничен на том састанку 2. септембра.
Опет, подједнако је могуће, јер је у једнакој мери замисливо, и да је Бела кућа, можда уз минимум консултација а и то само око термина, једноставно позвала представнике Београда и Приштине да се појаве у Вашингтону тог 2. септембра. А јасно је и да ни једни ни други нису у позицији да одбију такав позив; најзад, како год да окренемо, тако нешто не би било ни мудро ни одговорно. Овакав сценарио подразумева да онаквог тајног договора, склопљеног унапред, пре састанка, нема; и да састанак пре свега служи да би империја узвратила ударац онима који су је осујетили и обрукали пре два месеца, те ће представници власти из Београда и Приштине на састанку у Вашингтону првенствено послужити као пригодно оруђе за споменуто узвраћање ударца.
Уосталом, обрати ли се кудикамо више пажње на детаље, и под условом да Ричард Гренел поседује потребну дозу осећаја за нијансе, може се приметити и да његов твит за 2. септембар најављује преговоре. А не договор.
ЕКОНОМИЈА ДОГОВОРА Што не значи и да је Бела кућа гадљива на могућност постизања некаквог договора. Јако важан моменат, који јесте очигледан али мора да буде наглашен баш у овом контексту: састанак у Белој кући биће одржан свега два месеца пре председничких избора у САД. А Ричард Гренел је у предизборној кампањи Доналда Трампа и те како ангажован, ено га, управо се вратио из туре по Невади. А то ће рећи да ни Гренел ни његов шеф немају времена за губљење на састанак само ради састанка.
Док би им, насупрот томе, некакав договор Београда и Приштине представљао згодан предизборни поен јер би дошао у стицају с неочекиваним дилом између Израела и УАЕ, као још један доказ Трампове спољнополитичке умешности.
Сад, што се садржине тог евентуалног договора тиче, треба имати у виду да тренутна влада у Приштини Авдулаха Хотија апсолутно не поседује довољно унутрашње снаге, ако би такву снагу иједна могла да има, да с Београдом постигне договор који не би представљао његову (нашу) безусловну капитулацију; видимо да не успева да спречи ни изградњу пута поред Високих Дечана, па како од ње очекивати нешто више? А то пак значи и да нашим властима неће бити, јер из овог разлога и не може да буде, понуђен план који би, извесним уступцима, засладио и/или замаскирао капитулацију. Да га као таквог прихвате и онда то прогласе за своју победу.
Тако да нам, ишчекујући 2. септембар, преостаје само да поверујемо канцеларији Трамповог саветника за националну безбедност Роберта О’Брајена која саопштава да састанак Београда и Приштине, од кога иначе „Сједињене Државе очекују резултат“, неће бити завршен на штету нашег суверенитета и територијалног интегритета. Већ ће се тицати економије, јер „Сједињене Државе верују да је прогрес у економским питањима кључан за напредак мировног процеса“. Шта год то тачно требало да значи.
Predsednik AV ima pravo, nikad neće priznati nezavisnost Kosova, niti će to učiniti Srbija. Postavlja se pitanje po kom medjunarodnom aktu-dokumentu-sporazumu je Kosovo “država” da bi je Srbija priznala – ako to nije Briselski sporazum koji po suštinskoj formulaciji (odredbama) menja pokrajinski status KiM u status Kosova (nezavisne albnske države), jer u sporazumu se nigde ne spominje reč “pokrajina”, “Srbija” “R-1244, a koji se nalazi pred finalizacijomm, i o kom se nastavlja dijalog u EU i SAD (Njujorku)? Amerika je u startu govorila da je Briselski sporazum nepovratan proces, zacementirana stvar… zašto, zato što je Kosovo dobilo sve državne atribute, sada se traži “kompromis” da Kosovu udje u UN, Unesko, Interpol…(!)? Zašto je B. sporazum potpisan u startu (kao dokaz da ga Srbija prihvata), a nije potpisan “na kraju” pregovora kada dve strane (Srbija i Kosovo) usaglase stavove? Zbog otimanja teritorije, Srbija teritorijalno ništa ne dobija, treba da se raskine Briselski sporazum , a rešavanje Kosova-KiM rešavati na medjunarodno-pravnoj osnovi i Ustavu Srbije – da se prebaci na SB UN? Bez povratka 250.000 proteranih Srba ne treba uopšte pregovarati?
(prvi komentar je u sklopu teme Kosovo)
Komentar na članak:
Sve je jasno u članku N. Vrzića. Amerika preklapa EU da ubrza konačno rešenje po pitanju Kosova iz više razloga: “Geopolitičkih, unutrašnjih (predizborna kampanja D. Trampa), Dokazivanje moći na medjunarodnom planu da reši Kosovo – jer je proteklih godina rešila Izraelsko-Palestinske pregovore: Obe strane potpisale da se Izrael odriče integriteta i suvereniteta nad navodno okupiranim oblastima (neće valjda isti model da primene za Srbiju i Kosovo), i da se iskoristi A. Vučić koji je najjači lider u Srbiji i najodaniji pregovarač, da finalizira Briselski sporazum (kojim je Kosovo dobilo sve državne atribute), i učlanjenje Kosova u Ujedinjene nacije (sa pravom učlanjenja u svim medjunarodnim organizacijama: Unesko, Interpol…)”?
NAGLAŠAVA SE da niko ne sme da odbije sastanak u Vašingtonu (nije vreme), naravno jer je Briselskim sporazumom Srbija dovedena do svršenog čina – predaje teritorije KiM. Albanci-Kosovo imaju “separatistički” plan: Nezavisna albanska država Kosovo i na terenu i na medjunarodnoj poziciji, a Srbija koji plan ima, oisim ekonomsko finansiranje za bolji život Srba na Kosovo, i propagiranje da nikada neće priznati Kosovo(!)? Nije suština pitanje “da li Srbija priznaje” – nego “šta priznaje” (albansku državu Kosovo po BS)? Zašto Srbija ne ispostavi plan-agendu za dijalog: Povratak na Kosovu 250.000 proteranih Srba, povratak celokupne srpske imovine, 1000 vojnika na granici sa Albanijim po R-1244 i mnoga bitna pitanja, i nakon toga da se vodi dijalog o normalizaciji odnosa? Da ne dužim…!