Prigovor savesti ražalovanog zastavnika

Objavljujemo autorovo reagovanje na tekst Božidara Zečevića „Javio se baš onaj koji treba“, štampan u prošlom (619) broju „Pečata“ – kao odgovor na tekst Vladimira Kecmanovića „Dan mrmota titoiste Rebita“ iz 618. broja naših novina

Piše Dejan Stojiljković

Pre nekoliko meseci pozvao me je prijatelj i pitao me: „Jesi video onog što tvrdi da je lik iz vaše serije?“ I pošalje mi link za jednu od onih emisija gde antivakseri i ravnozemljaši raskrinkavaju belosvetske zavere.
Na snimku se, doduše, nije dalo razlučiti da li su voditelj i njegov gost više zabrinuti za ugroženo srpstvo ili pate od višednevne opstipacije. Ipak, uspeo sam da saznam dosta toga.
Na primer, da je izvesni Zečević (gost) nekakav filmski teoretičar, a nadasve – pravi Srbin. Te da je serija čiji sam scenarista – „Senke nad Balkanom“ – naručena direktno od iluminata i Vatikana. Ne završava se sve na tome, pošto u drugoj sezoni postoji lik koji se preziva Zečević, naš namrgođeni teoretičar zavere tvrdi, ni manje – ni više, nego da je to – on. I kako smo drugu sezonu serije pisali pod direktnim uticajem nekakvih njegovih „kritika“ i da je zbog toga ispala manje „antisrpska“, uprkos tome što ga je na kraju nje „Bjelogrlić sahranio“.

DRUG IZVESNI Zečević je, naravno, po sopstvenom priznanju, prijavio nadležnima ovo Bjelino nepočinstvo, što je, slutim, navika stečena u SFRJ, kada su se revnosni skojevci drukanjem policiji i Udbi dodvoravali komunističkom režimu i tako se „kvalifikovali“ za američke stipendije.
Retroaktivno sam se upoznao s delom opusa druga Zečevića i shvatio da je on u permanentnom stanju nezadovoljstva količinom srpstva u domaćem filmu. Takođe sam naišao i na tekst u kome je izvesni Zečević napljuvao film „Kralj Petar“, ali je on ipak bio naš predstavnik za nagradu „Oskar“. Predsednik komisije koja je kralja Peru i Lazu Ristovskog poslala u takmičenje za prestižnu nagradu takođe je bio – izvesni Zečević. Što nam govori da je drug izvesni ili vrlo dosledan čovek ili podvojena ličnost. Njegova borba za srpstvo je toliko uporna da je već snimljen film o Jasenovcu proglasio nepostojećim, a scenario za drugi, nesnimljen, stavio u ravan s Dostojevskim.
I da stavimo tačku na tu polemiku oko „miniranja“ filma „Djeca Kozare“.
Pošto sam bio u komisiji Filmskog centra koja je odlučivala o projektima te vrste, mogu da potvrdim da je taj projekat već bio viđen da dobije sredstva, ali nam je član komisije, reditelj Žarko Dragojević bukvalno izneo ultimatum: ili će „Djeca Kozare“ dobiti kompletna sredstva a ostali projekti ni dinar, ili će on izaći iz komisije. Tako je i bilo. Među prijavljenim projektima bilu su i oni o Svetom Savi i Tesli, kao i jedan o stradanju Srba sa Kosova i još desetine njih s veoma značajnim nacionalnim temama.

„NJEGOV“ BEOGRAD Možda je salonskim nacionalistima lako odlučiti šta je veća srpska tragedija, Jasenovac ili okupacija Kosova, ko je veći Srbin, Sveti Sava ili Tesla, ali za mene je to veoma težak izbor. Nije to teren gde ćemo se takmičiti ko je veći patriota. To se radi na nekim drugim mestima. I ne rečima, već – delom.
Ja sam, recimo, svoje odužio u uniformi srpskog vojnika.
Zato mi je, dok sam čitao Zečevićeve pamflete, u misli stalno dolazila slika brkatog JNA zastavnika koji, mrtav pijan, iz debele pozadine, u bunkeru ukopanom tri metra ispod zemlje, komanduje energično „Juriiiiiš!“.
Sve je kulminiralo u tekstu iz prošlog broja „Pečata“, gde je jedna od ključnih zamerki Vladi Kecmanoviću bila to što je Srbin iz Sarajeva. Koji je, naravno, po logici pozadinskog zastavnika, došao da prlja i ruži „njegov“ Beograd, isto kao što su to u „Senkama“ radili Dragan iz Barande i onaj Stojiljko iz Niš.
To je jedan specifičan vid autošovinizma i kultur-rasizma, tipičan za dične Srbende iz kruga dvojke koji su to postali tako što im je tata oteo stan na Slaviji nakon što je u njega provalio sa kozom i dva pijana Rusa. Za njih su Srbi sa Kosova – „šiptari“, Srbi sa juga su, zna se – „bugari“, a Srbi iz BiH su „balije“. Prema zastavniku Zečeviću, pripadnost srpskom narodu se određuje prevashodno geografski, gde svako ko nije „iz moj Beograd“ ne zaslužuje da bude Srbin i prava je sreća što se srpstvo u zastavniku Zečeviću povampirilo tek nakon što je prevalio petu deceniju života… Jer bi u suprotnom stajao na rampi kod Bubanj Potoka i sprečavao da u „njegov“ Beograd uđu Stefan Lazarević, Živojin Mišić, Desanka Maksimović i onaj iz Niš… Kako beše? Ah… Duško Radović.

PRIBEŽIŠTE U „PATRIOTIZMU“ Pitanje koje se logično nameće jeste: kako neko ko gaji takav odvratan prezir prema sopstvenom narodu može sebe da proklamuje u velikog Srbina a druge osuđuje za nedostatak patriotizma?
Odgovor je jednostavan.
Uvek su kukavice, pozadinci, dezerteri i liferanti nalazili poslednje pribežište u lažnom patriotizmu.
U predstavi „Radovan Treći“ sirota Georgina ne sme da rodi godinama, ali u zastavnikovom slučaju to je ekstremnije. Naime, trebalo je čak pola veka da komunjara Zečević porodi „Srbina“ Zečevića. Georgini nije davao da rodi tata Radovan, a Zečeviću je to branio duhovni tatica Josip. Ali kad se dete rodilo, valjalo ga je i ljuljati… I pošto je zastavnik zakasnio za Sutjesku i Neretvu, a nešto se ne sećam da sam ga sretao u Kopnenoj zoni bezbednosti, on je odlučio da svoje srpstvo dokaže na vazda opasnom terenu analfabetskog pamfletizma. Doduše, nije mi jasno zašto je zato odabrao baš „Pečat“, jer mu i ideološki i formacijski više odgovara jedan drugi medij na slovo P, nazvan po knjizi Danila Kiša. I stvarno, pamfletistički opus zastavnika Zečevića više vuče na ono što pišu razni Pančići, Biserko i ostali Lukovići. Njegov napad na Kecmanovića se pojavio simultano kad i napad Teofila Pančića u „Vremenu“. Da li se to zastavnik na taj način preporučuje za saradnika? Ako tako nastavi, kvalifikovaće se i za članstvo u „Ženama u crnom“.
I još nešto.
Zečević u „Senkama“ je inspirisan jednim drugim Zečevićem koji je poginuo novembra 1915. u poslednjoj odbrani Kraljeva. Ali ovom današnjem Zečeviću ništa nije sveto. On će i mrtvog heroja oskrnaviti i sebe nametnuti na njegovo mesto, ne bi li se proglasio velikim Srbinom.
Zašto?
Jer mu zavidi.
Jer zna da stotine strana ispraznih kvazipatriotskih paškvila ne mogu da zamene jedno herojsko delo.
Delo.
A ne reči, druže zastavniče.

Autor je scenarista serije „Senke nad Balkanom“ i nekadašnji pripadnik 243. motorizovane brigade Prištinskog korpusa Vojske Srbije i Crne Gore. Doš’o u Beograd iz Niš