Приговор савести ражалованог заставника

Објављујемо ауторово реаговање на текст Божидара Зечевића „Јавио се баш онај који треба“, штампан у прошлом (619) броју „Печата“ – као одговор на текст Владимира Кецмановића „Дан мрмота титоисте Ребита“ из 618. броја наших новина

Пише Дејан Стојиљковић

Пре неколико месеци позвао ме је пријатељ и питао ме: „Јеси видео оног што тврди да је лик из ваше серије?“ И пошаље ми линк за једну од оних емисија где антиваксери и равноземљаши раскринкавају белосветске завере.
На снимку се, додуше, није дало разлучити да ли су водитељ и његов гост више забринути за угрожено српство или пате од вишедневне опстипације. Ипак, успео сам да сазнам доста тога.
На пример, да је извесни Зечевић (гост) некакав филмски теоретичар, а надасве – прави Србин. Те да је серија чији сам сценариста – „Сенке над Балканом“ – наручена директно од илумината и Ватикана. Не завршава се све на томе, пошто у другој сезони постоји лик који се презива Зечевић, наш намргођени теоретичар завере тврди, ни мање – ни више, него да је то – он. И како смо другу сезону серије писали под директним утицајем некаквих његових „критика“ и да је због тога испала мање „антисрпска“, упркос томе што га је на крају ње „Бјелогрлић сахранио“.

ДРУГ ИЗВЕСНИ Зечевић је, наравно, по сопственом признању, пријавио надлежнима ово Бјелино непочинство, што је, слутим, навика стечена у СФРЈ, када су се ревносни скојевци друкањем полицији и Удби додворавали комунистичком режиму и тако се „квалификовали“ за америчке стипендије.
Ретроактивно сам се упознао с делом опуса друга Зечевића и схватио да је он у перманентном стању незадовољства количином српства у домаћем филму. Такође сам наишао и на текст у коме је извесни Зечевић напљувао филм „Краљ Петар“, али је он ипак био наш представник за награду „Оскар“. Председник комисије која је краља Перу и Лазу Ристовског послала у такмичење за престижну награду такође је био – извесни Зечевић. Што нам говори да је друг извесни или врло доследан човек или подвојена личност. Његова борба за српство је толико упорна да је већ снимљен филм о Јасеновцу прогласио непостојећим, а сценарио за други, неснимљен, ставио у раван с Достојевским.
И да ставимо тачку на ту полемику око „минирања“ филма „Дјеца Козаре“.
Пошто сам био у комисији Филмског центра која је одлучивала о пројектима те врсте, могу да потврдим да је тај пројекат већ био виђен да добије средства, али нам је члан комисије, редитељ Жарко Драгојевић буквално изнео ултиматум: или ће „Дјеца Козаре“ добити комплетна средства а остали пројекти ни динар, или ће он изаћи из комисије. Тако је и било. Међу пријављеним пројектима билу су и они о Светом Сави и Тесли, као и један о страдању Срба са Косова и још десетине њих с веома значајним националним темама.

„ЊЕГОВ“ БЕОГРАД Можда је салонским националистима лако одлучити шта је већа српска трагедија, Јасеновац или окупација Косова, ко је већи Србин, Свети Сава или Тесла, али за мене је то веома тежак избор. Није то терен где ћемо се такмичити ко је већи патриота. То се ради на неким другим местима. И не речима, већ – делом.
Ја сам, рецимо, своје одужио у униформи српског војника.
Зато ми је, док сам читао Зечевићеве памфлете, у мисли стално долазила слика бркатог ЈНА заставника који, мртав пијан, из дебеле позадине, у бункеру укопаном три метра испод земље, командује енергично „Јуриииииш!“.
Све је кулминирало у тексту из прошлог броја „Печата“, где је једна од кључних замерки Влади Кецмановићу била то што је Србин из Сарајева. Који је, наравно, по логици позадинског заставника, дошао да прља и ружи „његов“ Београд, исто као што су то у „Сенкама“ радили Драган из Баранде и онај Стојиљко из Ниш.
То је један специфичан вид аутошовинизма и култур-расизма, типичан за дичне Србенде из круга двојке који су то постали тако што им је тата отео стан на Славији након што је у њега провалио са козом и два пијана Руса. За њих су Срби са Косова – „шиптари“, Срби са југа су, зна се – „бугари“, а Срби из БиХ су „балије“. Према заставнику Зечевићу, припадност српском народу се одређује превасходно географски, где свако ко није „из мој Београд“ не заслужује да буде Србин и права је срећа што се српство у заставнику Зечевићу повампирило тек након што је превалио пету деценију живота… Јер би у супротном стајао на рампи код Бубањ Потока и спречавао да у „његов“ Београд уђу Стефан Лазаревић, Живојин Мишић, Десанка Максимовић и онај из Ниш… Како беше? Ах… Душко Радовић.

ПРИБЕЖИШТЕ У „ПАТРИОТИЗМУ“ Питање које се логично намеће јесте: како неко ко гаји такав одвратан презир према сопственом народу може себе да прокламује у великог Србина а друге осуђује за недостатак патриотизма?
Одговор је једноставан.
Увек су кукавице, позадинци, дезертери и лиферанти налазили последње прибежиште у лажном патриотизму.
У представи „Радован Трећи“ сирота Георгина не сме да роди годинама, али у заставниковом случају то је екстремније. Наиме, требало је чак пола века да комуњара Зечевић породи „Србина“ Зечевића. Георгини није давао да роди тата Радован, а Зечевићу је то бранио духовни татица Јосип. Али кад се дете родило, ваљало га је и љуљати… И пошто је заставник закаснио за Сутјеску и Неретву, а нешто се не сећам да сам га сретао у Копненој зони безбедности, он је одлучио да своје српство докаже на вазда опасном терену аналфабетског памфлетизма. Додуше, није ми јасно зашто је зато одабрао баш „Печат“, јер му и идеолошки и формацијски више одговара један други медиј на слово П, назван по књизи Данила Киша. И стварно, памфлетистички опус заставника Зечевића више вуче на оно што пишу разни Панчићи, Бисерко и остали Луковићи. Његов напад на Кецмановића се појавио симултано кад и напад Теофила Панчића у „Времену“. Да ли се то заставник на тај начин препоручује за сарадника? Ако тако настави, квалификоваће се и за чланство у „Женама у црном“.
И још нешто.
Зечевић у „Сенкама“ је инспирисан једним другим Зечевићем који је погинуо новембра 1915. у последњој одбрани Краљева. Али овом данашњем Зечевићу ништа није свето. Он ће и мртвог хероја оскрнавити и себе наметнути на његово место, не би ли се прогласио великим Србином.
Зашто?
Јер му завиди.
Јер зна да стотине страна испразних квазипатриотских пашквила не могу да замене једно херојско дело.
Дело.
А не речи, друже заставниче.

Аутор је сценариста серије „Сенке над Балканом“ и некадашњи припадник 243. моторизоване бригаде Приштинског корпуса Војске Србије и Црне Горе. Дош’о у Београд из Ниш

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *