Ministar u slivniku

Objavljujemo odgovor profesora Mila Lompara na tekst ministra kulture Srbije Vladana Vukosavljevića O nekim pitanjima karaktera i morala, štampan u prošlom broju Pečata. Tekst pred čitaocima, kao i pomenuti iz prethodne sedmice deo su polemike započete u 615. broju naših novina, kada je Vladan Vukosavljević reagovao na intervju Mila Lompara (objavljen u br. 614), a potom nastavljene u narednim brojevima. Prošlonedeljni polemičar je najavio „oproštaj od daljeg dijaloga“, no nije izvesno da se ovaj razgovor, makar jednostrano, neće ipak nastaviti

Kao istinsko lice sadašnje vlasti, koja simulakrumom prikriva svoju podređenost nevladinoj (drugosrbijanskoj) inteligenciji, Vučić-Brnabić ministar kulture je nastojao – u svom drugom „reagovanju“ na primere koje sam izneo – da skrene pažnju sa činjenica. Otud je koristio različite propagandne tehnike: okolnost da me je deset puta u tekstu nazvao lažovom ili klevetnikom trebalo je da efektom nagomilavanja potisne saznanje o tome da nije uspeo da ospori nijednu od činjenica koje sam izneo.
Budući da stremi efektu a ne razlogu, propagandna tehnika računa sa trenutkom a ne sa trajanjem. Otud dolazi njena efikasnost, ali i njena glupost, koju najočiglednijom čine protivrečnosti na nivou običnih iskaza. Tako ministar kaže kako jedva čekam da sa nekim uđem u bezobalnu polemiku, ali istovremeno tvrdi kako ne demantujem sve što se o meni piše. Kako to? Ako jedva čekam, onda bi trebalo da se na sve osvrćem. A ako se ne osvrćem, onda nije tačno da jedva čekam.
Ili: nagađa da smatram „da je dovoljno sve demantovati u nastupima kod Marića u Ćirilici“. Zašto to ne bi bilo dovoljno kad je televizijski auditorijum neuporedivo brojniji od štampanog? I njegov demanti Peščanika – do kog nikad nije došlo – imao bi na takvom mestu veći domet. No njegovo rasuđivanje nema nikakve veze sa demantovanjem kao razlogom. Ono je plod drukčije namere: da odijum koji ovaj provladin novinar ima u jednom delu javnosti prenese na mene. Ali ako je to nedostojan čovek, zašto nema ministrove javne primedbe predsedniku vlade ili predsedniku države, koji često razgovaraju sa nedostojnim čovekom?
Ili: prilagođava prošlost potrebama trenutka: posredno obezvređuje Marića, premda nije izbijao iz njegovog studija; u emisiji RTS-a od 24. septembra 2018. godine, javno se odricao svojih veza sa opozicionim političarem koji je u nemilosti (Đilas) umesto da je potvrdio kako je njihovo poznanstvo solidno; ono što je površno – kao poznanstvo sa mnom – pretvara u solidno, ne bi li pribavio jemca u novonastalim okolnostima: tako sam od „izvesnog M. Lompara“, dakle osobe za koju nije ni čuo, odjednom – u drugom „reagovanju“ ‒ pretvoren u čoveka koga poznaje „i to solidno“; glumi da ne zna da Alida Bremer nije nemačke nacionalnosti nego mikrofon „hrvatskog tribalizma“, premda je sa Traduki fondacijom, koja razdvaja Kosovo od Srbije u svojoj agendi, potpisivao sporazume.
Ili: on tvrdi kako je Peščanik „jedan od medijskih autoriteta“ kojima se „klanjam“. To je toliko netačno da deluje kao vic. Jer, nalazim se u neprestanom i decenijskom polemičkom odnosu sa Peščanikom. No cilj je na drugom mestu: da se javni odijum koji Peščanik ima u delu javnosti prenese na mene. Otud se ne pravi razlika između izvora na koji se čovek poziva i autoriteta koji uvažava; između stavova koje Peščanik iznosi i činjenica stvarnosti koje pominje. Trik je glup, ali efektan: ministar ne zna ništa, ali je ministar. Zanimljiva je njegova preporuka da treba da se bavim onim temama koje mi „više odgovaraju“. Jer, istovetna je sa Peščanikovom preporukom iz 2011. godine. Posle devet godina njihova kritika mog odnosa prema EU i nacionalnom stanovištu u evropskoj politici nalazi se u ruševinama: to se i sa njim događa.
Svoje tvrđenje o ministrovoj molbi za susret sa saradnikom Peščanika, kao molbi koja je ostala neuslišena, dokumentovao sam opširnim navodom iz Peščanikovog teksta. Budući da nije mogao osporiti ovaj navod, niti činjenicu da ga nikad nije demantovao, Vučić-Brnabić ministar kulture je pribegao neuverljivoj tvrdnji da ne čita Peščanik niti „pridaje značaj sadržajima koji se tamo pojavljuju“. Čudno je da jedan pravnik nema svest o tome da neznanje nikog ne opravdava. Da je njegova tvrdnja neuverljiva, pokazuje jedna sa njom neusklađena rečenica: ako ne čita Peščanik, odakle zna kakvim su me negativnim atributima „hrpimice čašćavali“ njegovi autori? Ova neuverljivost omogućava suštinsko pitanje: zašto nije demantovao navode iz Peščanikovog teksta?
Besmislena je njegova preporuka da je činjenice koje je Peščanik izneo trebalo izložiti „nekoj sumnji ili proveri“. Jer – u odsustvu demantija onih koji se pominju – ostaje nejasno kako bi se to učinilo: da li treba privatno spopadati učesnike ili pokretati istragu? Ovakva preporuka pokazuje zapanjujuće neznanje o javnoj komunikaciji nekoga ko u ime države posmatra medije. Jer, civilizacijski aksiom javne komunikacije glasi: sve što je javno objavljeno, treba da bude javno proveravano. Premda je negde natrapao na Kantovu izreku o laži, kojom je ukrasio svoje „reagovanje“, ministar nema pojma o razlici između privatne i javne upotrebe uma: kakvu je opisao mislilac iz Kenigsberga.
U odsustvu prikladnog odgovora, Vučić-Brnabić ministar minimalizuje značaj okolnosti da nije posegao ni za kakvim demantijem. To čini na način karakterističan za propagandnu tehniku ove vlasti, koja ciljano premešta fokus svakog razgovora. On postavlja pitanje o tome zašto „Lompar ne demantuje svaki put svaku tvrdnju koju o njemu objavi bilo ko i bilo gde“? Ovako postavljeno pitanje pokazuje da on ne razume šta je javna dužnost.
Kada se neki čovek ne osvrće na sudove koji se o njemu iznose, onda je to stvar njegovog ličnog izbora. Ali šta znači kada nosilac javnog položaja – kao čovek koji raspolaže državnim budžetom – ne demantuje autorizovane i neosporene tvrdnje o sopstvenim postupcima koji proizvode javno dejstvo? To nije stvar njegovog izbora. Jer, to sumnjiči onu opštost koja ga čini vidljivim. Kao pojedinac, čovek može ignorisati šta god hoće. Kao ministar, čovek ne može zanemariti kad kritičar vlasti pod svojim imenom opiše kako mu je ponuđen susret sa ministrom u četiri oka. Jer, takav opis nešto govori o prirodi vlasti. A to nije lična nego opšta stvar. U tom slučaju, ćutanje nije demanti već može biti samo nevoljno potvrđivanje.
Nije lako poučiti intelektualno zapuštenu osobu, u poodmakloj životnoj dobi, u rđavom okruženju kakvo je naša vlada, prepunom sumnjivih diploma i doktorata, šta je – demanti. Treba pribeći najočiglednijoj nastavi. Osmotrimo njegovu tvrdnju da sam bio „doduše samo šest meseci, finansijski (sic!) direktor Politike“. Kako osporiti ovakvu tvrdnju? Prva stvar: to činim odmah po njenom pojavljivanju – već u ovom tekstu. Druga stvar: upućujem na Politiku od 1. septembra 2005. godine u kojoj piše da sam postavljen za generalnog direktora Politike a. d. Treća stvar: ukazujem da je ministrova ironija da sam „nadaleko čuveni ekonomski stručnjak“ promašena, jer nema svog cilja, pošto nisam bio finansijski direktor. Četvrta stvar: druga ironija da sam „profesor književnosti samo po nuždi“ takođe je promašena, jer je izriče čovek bez ikakvog dela, kome najviše priliči prilagođena antička pouka: obućaru, nemoj o književnosti, ostani kod cipela. Peta stvar: kao što je ministar izmislio da sam bio finansijski direktor Politike, tako je Peščanik izmislio da sam bio direktor Politike „dve godine“. I kad ne žele, Vučić-Brnabić ministar i Peščanik stope se u jedno. No kada je NIN od 14. aprila 2011. godine ponovio Peščanikovu izmišljotinu, u broju od 28. aprila 2011. godine objavljen je moj demanti – u kom su navedeni dokazi – i izvinjenje redakcije. Tako se ponaša čovek koji ništa ne krije i ne nudi tajne sastanke.
Nijedan od elemenata koji sačinjavaju demanti nije postojao u ponašanju Vučić-Brnabić ministra: ni pravovremenost, ni istovetan medij, ni dokaz, ni sud o neprikladnoj primeni lažnih podataka, ni poricanje besmislenih tumačenja, ni sprečavanje daljih prenošenja neistina. Zašto je sve to izostalo? Ostaje – kao prljava voda koja otiče u slivnik – samo njegova naknadna, zakasnela i iznuđena reč da opis ministarske ponude kakav donosi Peščanik predstavlja „laž“. Suviše kasno i lišeno dokaza da bi bilo uverljivo.
Nije ništa osporeno od mojih sudova o simboličkom transferu slikara Petra Lubarde u političku agendu podgoričkog (antisrpskog) režima: to se odigralo 2017. godine. Jedino me je Vučić-Brnabić ministar nazvao „klevetnikom“ u pogledu tumačenja njegovih „motiva“. Ovo je dobar primer kako motivi nisu bitni u javnim poslovima, pošto ne ocenjujemo ljude po onome šta privatno govore nego po onome šta javno čine. Jer, zajednička izložba Lubardinih slika „na Cetinju i u Beogradu“ bila je neophodna samo kao medijska vest: zato je utanačena a nije održana. U svetu simulakruma samo je vest događaj, dok sam događaj i ne mora da se odigra. Kao što je događaj bila vest da su se crnogorski i srpski predsednik sreli u Tirani na dan pre nikšićkog protesta protiv oduzimanja imovine SPC: 21. decembra 2019. godine. Sama vest o tom susretu simbolički je prenela podršku srpskog predsednika podgoričkom režimu.
Tako je i vest o Lubardi simbolizovala da srpska vlast pristaje da Lubarda bude deo crnogorskog (antisrpskog) nacionalnog i kulturnog identiteta. Premda imam isto ime kao i crnogorski predsednik, što je jedna od prostačkih ministrovih aluzija, nije se meni nego njemu desilo da učvršćuje crnogorsku (antisrpsku) kulturnu agendu. Moj izbor je mnogo puta bio da – i u teškim okolnostima – lično podržim SPC u Crnoj Gori. Tako sam i ove godine – na poziv vladike Joanikija – govorio na Svetosavskoj akademiji u Bijelom Polju. Šta dočarava okolnost da meni, koji sam priredio Knjigu o Lubardi, Vučić-Brnabić ministar pripoveda o slikarevoj vezanosti za Crnu Goru? Večnu aktuelnost Disovog stiha: „Na visoko podigli se sutereni.“
Izrečena u Politici od 6. decembra 2016. godine, posle manje od četiri meseca od njegovog postavljenja, moja tvrdnja o ministru kao pokloniku nevladinog kontinuiteta naših vlasti, povod je da sada – u 2020. godini – postavi pitanje o tome „kako, zašto i na osnovu čega“ sam to mogao tvrditi? Suočavamo se sa svom raskoši borniranog rasuđivanja: zatvorenog kao fioka u kancelarijskom stolu. Jer, šta može biti čovek koji posle Briselskog sporazuma i pratećih dokumenata u 2014. i 2015. godini prihvata da bude ministar u vlasti koja je donela takve akte?
Zbog takvih činova njeni su čelnici od korifeja nevladine inteligencije dobili određenja Čerčila i De Gola. U razgovoru za Danas od 23. maja 2020. godine, predsednik Fonda za političku izuzetnost i dugogodišnji Sorošev saradnik (Sonja Liht) kaže kako je „javno podržala Vučićevu reakciju na izbeglički talas 2015“ i kako je „podržala… i poziv na unutrašnji dijalog o odnosima s Kosovom“, koji je „bio… ozbiljan pomak“. Onaj ko bira – u 2016. godini – da sledi političke čelnike koji uživaju ovakvu podršku može, dakle, biti samo poklonik nevladinog kontinuiteta naših vlasti.
Možda bi pomogao shematsko-logički prikaz. Premisa: u 2015. godini, Soroš-fondacija (Sonja Liht) javno podržava Vučića. Premisa: u 2016. godini, Vučić (Čerčil ili De Gol?) kao mandatar postavlja za ministra kulture – izvesnog pravnika. Zaključak: ministar kulture korača utrvenom stazom nevladine (Soroš, Traduki, PEN) politike. Jer, kakav predsednik (Vučić-Brnabić), takav ministar: ako je nejasno, može pomoći crtež. Nije, međutim, najvažnije na osnovu čega sam izneo svoju procenu. Najvažnije je da se ona pokazala savršeno tačnom. Potvrđuje je saznanje da je vlada odbila da popravi položaj ćirilice.
U obrazlaganju okolnosti koje su dovele do toga, Vučić–Brnabić ministar piše da – uprkos njegovom zakonskom predlogu – „do promena zakona zaista nije došlo, zbog ne sasvim jasne i teško objašnjive uzdržanosti vlade“. Pre nego što zaključi da je ministar izričito priznao istinitost mojih tvrdnji, čitalac mora ponovo pročitati ovu famoznu rečenicu i upitati: izvinite, šta ste rekli? Ministar tereti vladu čiji je član da je iz neobjašnjivih razloga odbila da popravi položaj ćirilice? On, dakle, direktno potvrđuje da je javna galama o ćirilici bila propagandni manevar, dok je vlada postupala u skladu sa mišljenjem nevladine (drugosrbijanske) inteligencije. Zar to nije potpuna potvrda mojih ocena?
On, štaviše, kaže da ne zna zašto Republički sekretarijat za zakonodavstvo nije prosledio vladi njegov predlog. Na čelu „ovlašćenog predlagača“ nalazi se isti čovek koji je branio Briselski sporazum pred Ustavnim sudom. Da li to znači da ista vrhovna volja, u kojoj se sustiču i ustavna i kulturna pitanja, odvaja Kosovo i Metohiju od Srbije i onemogućava predlog o popravljanju položaja ćirilice? Ako je tako, ostalo je nerazjašnjeno šta će navodno nacionalno orijentisan čovek među takvim svetom?
Postoji trenutak istine u životu svakog političara. Dugu listu kompromisa, kao neminovnu i tužnu činjenicu svog života, svaki političar predstavlja kao opravdanje za neku važnu političku odluku. Javni status ćirilice – ne samo zakon nego i njegovo sprovođenje – predstavlja tu odluku za Vučić-Brnabić ministra. Jer, to je bila presudna tačka njegovog medijskog delovanja. Otud se u njegovom ponašanju ogleda beda lažne nacionalne orijentacije u nas: pristali su na ogromne deficite ove vlasti, a nisu uspeli da donesu nijednu suštinsku odluku od značaja za kulturnu politiku. Kada se jednom političaru izmakne njegova suštinska agenda, kao što je u ovom slučaju bio status ćirilice, onda je jedini politički ispravan izbor – ostavka: kao javno pokazivanje neslaganja sa politikom vlasti kojoj se priklonio. U tome je smisao političke doslednosti.
I šta je Vučić-Brnabić ministar učinio kad je njegov predlog odbijen? On nije učinio ništa: obezvređen u svakoj javnoj dužnosti, pretvoren u ofucanu stolicu u sali za sednice vlade, nastavio je da daje izjave, da se fotografiše, uzima dnevnice, putuje, prima platu, piše saopštenja i javno polemiše, u potajnoj nadi da bi mogli pri novoj podeli funkcija i da ga se sete – ako se sete. Otud je – treba ipak pustiti suzu – počinio moralno samoubistvo: titan nije podneo ostavku. Zašto?
Zato što priživaljšćik nikada ne odlazi svojom voljom, jer – strogo uzev – nigde nema da ode: ni kome ni kuda, ni adrese ni osobe. Ova reč obeležava jednu književnu pojavu. To je „osiromašeni plemić, trgovac, intelektualac koji živi od milosti u tuđem, bogatom domu, nemajući nikakvih posebnih obaveza, zabavljajući domaćine, čineći im društvo“. Nije li Vučić-Brnabić ministar član Krunskog kabineta, dakle neka vrsta plemića u našim prilikama: kao naprednjačko plemstvo? Nije li u svojoj biografiji naveo da je bio i trgovac nekretninama? Nije li – i u ovom „reagovanju“ – pabirčio misli velikih ljudi iz leksikona? Da li je želeo da se pokaže kao intelektualac? Možda. No to deluje nekako nesigurno, uzalud i Hebel, i Epiktet, i Kant, i Sveti Avgustin: sve to deluje nekako pribavljeno. Jer, reč je o ministru kulture koji je, posetivši manastir Žiču, u želji da ilustruje kako je crkva izgledala pre 150 godina, pokazao fotografiju na kojoj je bio manastir Sopoćani. Vredi zabeležiti kada je u novinama prikazan ovaj trijumf nacionalno orijentisanog ministra: 2. decembar 2019. godine.
Dakle ‒ poluintelektualac. Ko je to? To je čovek – kaže Slobodan Jovanović – koji „duhovne vrednosti ne razume i ne ceni“. Zar Vučić-Brnabić ministar kulture nije spreman da ljude koji su napisali petnaest knjiga, koji decenijama bez pauze predaju studentima i bez ikakvog honorara rade u kulturnim ustanovama, naziva dokonima, dok sebe – koji nije napisao ništa i nije u životu uradio ništa – smatra čovekom koji ima puno posla? To je – veli Slobodan Jovanović – čovek koji „uspeh uzima u ,čaršijskom, smislu“. Zar čaršija nije bila merilo svih stvari za Vučić–Brnabić ministra u času kada mi je dodelio „čaršijsku titulu grafomana i dokonjaka“? To je – nastavlja Slobodan Jovanović – čovek koji je „u osnovi ostao primitivac“. Zar njegov jezik i stil ne pokazuju primitivizam koji je zatrovao svaki kutak javnosti?
Deluje smešno njegovo domišljanje o nekoj mojoj zavisti i ljubomori: kao jeftino i plitko psihologiziranje, u kojem je školski uočljiv mehanizam projekcije. Jer, kao čovek koji je jedini pozvan da govori o 800 godina Srpske patrijaršije, pa se svojom slobodom odrekao milionskog auditorijuma u času kada mu je saopšteno da će predsednik države biti odlikovan na istoj svečanosti, rado i spremno plaćam svaku cenu. U tome je smisao egzistencijalne doslednosti. Otud ne mogu zavideti bilo kome, a pogotovo članu vlade na čije se predloge niko ne osvrće.
Kao da je Slobodan Jovanović posmatrao naše okolnosti kada je napisao: „pretpostavimo… da je uspeo postati ministar“. I uspeo je. A onda je došla ta zlokobna odluka vlade da odbaci njegov predlog o ćirilici. Trenutak je dramatičan, jer se na njegovom horizontu pomalja – ostavka. Slobodan Jovanović kao da je to video: „Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: ,Ko je lud, da se odvaja od punog čanka,.“ Tu se aktiviraju značenja ruske reči priživaljšćik, jer bi se ona najpribližnije mogla prevesti rečju – čankoliz. Ostavši da sedi za stolom, kao siromašni rođak koga se niko ne seća i kome ne menjaju tanjire, Vučić-Brnabić ministar kulture postao je opšte mesto u istoriji naših dana. To je jedina opštost koja mu je obezbeđena.
Kao tip, on je reprezentativan za srpsku nacionalnu laž koju oličava ova vlast. Jer – pisao je Slobodan Jovanović – „tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao“. Kakva je njegova vlast? Ponekad poseže za nacionalnim sadržajima: gotovo uvek teatralnim, javnim i ceremonijalnim. Šta ne čini? Nikada ne menja očvrslu administrativnu strukturu, koja je ispunjena nevladinim (drugosrbijanskim) sadržajima i učesnicima. Šta uvek čini? Pribegava propagandnim rečima i gestovima koji joj pomažu da sačuva lojalnost nacionalno orijentisanih birača. O čemu naročito brine? Da spreči bilo kakvu delatno-misaonu radikalizaciju nacionalnih krugova. I još? Da prikrije rast unutrašnjih protivrečnosti u nacionalnoj svesti, koje su lako uočljive. Ko joj tu pomaže? Njen epohalni saveznik: lažna nacionalna inteligencija, jer stvara privid koji omogućava da se sve iscrpi i prođe u buci i besu. Šta taj privid zaklanja? Da vlast svaki dan počini jednu izdaju.
I otud je ministra kulture prirodno pronašla u slivniku.