Ja sam sin foke!

Bojkot izbora je isključivo lični izbor i niko nema pravo da poziva drugoga, a još manje da vrši pritisak da neko ne izađe na izbore

Legenda svetske muzike Adrijano Čelentano je 7. novembra 1987, u TV programu „Fantastiko“, uoči italijanskog referenduma o zabrani lova, pred 14 miliona gledalaca, zalažući se protiv ubijanja životinja jer „lov je protiv ljubavi“, pozvao na neku vrstu bojkota referenduma, da glasači na svom listiću napišu „Ja sam sin foke. Neću da moja majka plače“! Nastao je politički haos. Čelentano je kažnjen s više miliona ondašnjih lira. Pokrenut je i sudski postupak protiv njega zbog „ometanja izbornog procesa“…
U pravu je Čelentano kada kaže da majka foke ne sme da plače zato što joj je lovac ubio mladunče. Ali svakodnevno ubijamo telad, kokoške, svinje, radi jela, pa je ova Čelentanova parada bila, iako dobronamerna, prirodno neodrživa, jer šta bi jeli Eskimi ako ne foke, i zašto Adrijano jede teletinu, a ne kaže „ja sam sin krave“? I kako se nije setio da i majka teleta plače kada joj kasapin pretvori dete u teleće odreske. Međutim, pošto se pojavilo mnogo glasačkih listića na kojima je pisalo „ja sam sin foke“, a koji su potom poništeni, Čelentano je time direktno uticao na ishod referenduma. Štaviše, umanjio je svojim pozivom broj glasova i svoje opcije, jer su njeni glasovi protiv lova poništeni zbog nevažećeg glasačkog listića. U muzici, u poeziji, iracionalno vodi ka stvaranju velikih dela. U politici – do kraha.

LIČNI IZBOR Bojkot izbora je isključivo lični izbor i niko nema pravo da poziva drugoga, a još manje da vrši pritisak da neko ne izađe na izbore. Čelentanu je suđeno ne zato što bi on bojkotovao referendum protiv lova ili napisao na svom listiću „ja sam sin foke“ već zato što je ometao izborni proces pozivom svima da krše izbornu proceduru.
Naša mantra – da je pozivanje na bojkot izbora demokratsko pravo – jeste poziv na anarhiju i ulicu. Doduše, promotori te necivilizacijske akcije kod nas su baš oni što su na vlast došli s ulice.
Istovremeno, nelogično je da u izbornom zakonu Srbije nigde ne stoji odrednica kojom se kažnjava poziv građanima da ne izlaze na izbore, pošto je to vid ometanja izbornog procesa.
Pravo glasa nije kolektivno već pojedinačno pravo. Zato je i neizlazak na izbore lično pravo, a pozivanje da se izbori bojkotuju jeste nedemokratsko remećenje izbornog procesa. Takođe, pozivajući da se ne izađe na izbore, jer su već „lažirani“ iako se nisu još ni desili, oni koji to tvrde klevetaju građane koji glasaju da su prevaranti i da lažiraju izbore zato što nisu poslušali „bojkotaše“.

TIRANIJA VEĆINE To je i optuživanje većine koja izlazi na izbore da nije u pravu, što je par ekselans nedemokratski čin. Jer pravo i pravda nisu ista stvar, a u demokratiji nema pravde, ali bi trebalo da vlada pravo, a ono kaže da odlučuje većina i da manjina mora to da poštuje. Od Aleksisa de Tokvila do Džona Stjuarta Mila poznato je da je demokratija „tiranija većine“, a ne blaženi raj univerzalne pravde.
Nadmetanje je samo u tome da li je to „tiranija“ u participacionoj, direktnoj, referendumskoj i još kojekakvoj demokratiji. Ali demokratija je uvek tiranija većine.
Tiranija manjine bi bila još gori izbor na koji u stvari pozivaju bojkotaši. U nas se i vlast i opozicija bore za isti tip antisocijalnog društva, ne nude promenu, a još manje imaju sluha za mišljenje građana, jer mišljenje većine kod nas ne uvažavaju ni vlast, ni opozicija. Osim dok u predizbornoj kampanji ne obećavaju, da bi stekli većinu, ono što unapred znaju da neće uraditi ako dođu na tron.

DVA KRAJA BATINE Ako je reč o slobodi medija, onda je i to bacanje prašine u oči biračkog tela. Jer bez obzira na to kakvi su mediji kod nas, oni nisu ni bolji ni gori od američkih ili evrounijatskih, a rezultat je isti: birači u neoliberalnom i evrokratskom sistemu, kakav je i srpski, ne odlučuju o tome šta će i kako će se raditi, već samo o tome ko će to raditi.
I tu je kraj priče o demokratiji, jer ako vlast ne radi ono što narod želi, onda tu nema demokratije ili, kako to reče nekadašnji italijanski predsednik Sandro Pertini: „Ako vlada ne radi ono što narod hoće, onda narod ima pravo da uzme batinu u ruke!“ Ali i batina ima dva kraja. To se videlo posle državnog puča 5. oktobra kada je narod u Srbiji izvukao deblji kraj.
U zapadnom svetu nema demokratije, u stvari nigde je nema, a naročito nema jedne jedine demokratije. Zato Zapad ne dopušta alternativu, jer je alternativa neoliberalnoj „demokratiji“ temeljna izmena društvenih odnosa, a to znači i razvlašćivanje sadašnjih svetskih centara moći, odnosno svetske bankarske oligarhije i megakompanija. Ako kapital upravlja politikom, kao danas, onda nema vladavine naroda, već je to tiranija finansijske aristokratije.

PRISTANAK I ĆUTANJE Osnovno pravo u svakoj demokratskoj republici trebalo bi da bude izlazak na izbore i niko nema pravo da ga ometa. Ko neće da glasa ne može potom da se žali na novoformiranu vlast, jer ništa nije učinio da do te vlasti ne dođe, čak ni dajući svoj glas protiv nje. Nije toliko bitno što je nečiji glas ostao u manjini, ako je glasao. Bitno je da je on glasao za svoja uverenja i time stekao moralno pravo da ih i dalje brani. Jer ko ne glasa on ćuti, a ko ćuti – pristaje.
Niko nije vlastan da poziva da se ne koristi glasačko pravo, niti da vrši pritisak da se glasa kako on želi, već može samo da izlaže svoje stavove za koje će neko glasati svojom voljom ili neće. I niko nikoga ne sme da proglašava nedemokratom, niti da se služi bilo kojim sličnim kvalifikativom, zato što hoće da glasa, jer je to demokratsko pravo bez obzira na društveni ambijent. Ali ima onih koji su umislili da su bogovi i sudije, da oni određuju šta će ko od građana misliti i da mogu da kvalifikuju pežorativno građane koji će glasati. Na osnovu čega? Nema bogova na Zemlji, svi moraju na nošu! Zato, svi su jednaki u osnovnim pravima. Naravno, u bojkotaškim umovima uvek čuči jedan mali diktator koji bi da dolaskom na vlast određuje i kako će se živeti, kao što je određivao kako je „ispravno“ da se glasa. Na izbore treba izaći, jer se bojkotom ne postiže ništa, a koga nema, bez njega se može. Ionako na izbore uglavnom ne izlazi bar pola građana, pa se ne vidi zašto uopšte vlast pridaje značaj tome da li će neka mala grupa bojkotovati izbore? Jedan Đilas manje ili više, ne menja osnovne postulate demokratskih izbora da svako može da glasa. Oni koji glasaju, odlučuju u demokratiji u kojoj živimo. Takva su čak i pravila virtuelne evrounijatske demokratije za koju se kod nas zalažu i vlast i bojkotaška opozicija.

IZBORNI USLOVI O izbornim uslovima u Srbiji je besmisleno raspravljati na osnovu primedbi dela opozicije kada se zna da ih je donela baš ona kada je bila na vlasti. Ne valjaju joj njena pravila, jer po njima sada ne može da dođe na vlast. Ali ne zbog pravila igre, kao što ona umišlja, već zato što su građani promenili mišljenje i misle da je neko drugi bolji. Nisu dobri uslovi, ali neće se bitno unaprediti šminkom koju traži taj deo opozicije, naročito zato što i ona i vlast duvaju u istu evroatlantsku tikvu, pa i jedni i drugi ne dopuštaju da do izražaja u javnosti dođe neko ko ima alternativu i jednima i drugima; ko je protiv vladavine evrokratskog duha koji negira suverene države, za nacionalni i monetarni suverenitet, za povraćaj nacionalne kulture i tradicije naspram monokulturnog monoteizma neoliberalizma, ko se zalaže za humanu socijalnu državu, za to da čovek nije resurs-roba, za to da se ne živi da bi se ropski radilo, već da se radi da bi se humano živelo. Protiv takvih su i vlast i opozicija. Pa šta onda ti suverenisti ili nacionalno opredeljeni ljudi u Srbiji da kažu o izbornim uslovima i medijima?! Posebno ako treba oko 80.000 evra za jednu kandidaturu, a to pošten svet nema!
Laž je da u Evropskoj uniji ili SAD postoji sloboda medija. Neka neko objavi u italijanskoj „Republici“ da Srbi nisu krivi za balkanski haos, neka neko objavi istinu o Markalama, Račku ili Srebrenici, odnosno da su krivci upravo vlasnici tog velikotiražnog dnevnika. Ili da na vlast u Italiji treba da dođe opcija koja se zalaže za socijalnu državu, a ne vladavinu kapitala, iako tako danas misli većina građana Italije. Neka neko objavi u „Njujork tajmsu“ da su SAD najveća pretnja svetskom miru zbog politike koju vode, ali ne američki predsednici već njihovi mentori – aristokratski finansijski kapital i megakompanije. U neoliberalnom svetu svi mediji imaju svog ideološkog gazdu i oni više ne služe da informišu građane, već da nameću mišljenje.

ALTERNATIVNA REŠENJA Zato je svaka borba za izmenu izbornog sistema u smislu pravila igre i medija prilično besmislena ako se ne menja cilj glasanja, već se samo napadaju nosioci vlasti, kao da su građani amebe pa ne znaju kakva su im i vlast i opozicija.
Naravno, nije tačno da vlast radi sve loše i takva kritika od strane opozicije govori protiv same opozicije. I nije tačno da je sva opozicija antisrpska i antinacionalna. Njen problem kod nas je što ne nudi nikakvu društvenu promenu.
U stvari, problem srpskih glasača je što i jedni i drugi isto misle o EU, o Kosmetu, o nacionalnoj državi i ne dozvoljavaju da se javno pojave oni koji promišljaju alternativna rešenja i izmenu postojećih društvenih odnosa. Ni vlast ni opozicija se ne zalažu za socijalnu državu, humanu, u kojoj je i dostojanstvo građana društvena kategorija, pored sistemskog socijalnog statusa, recimo besplatnog školovanja, zdravstva, stalnog radnog odnosa… Ali i nezavisno od toga je poziv na bojkot izbora nedemokratski čin, i trebalo bi da bude kažnjiv velikim novčanim iznosima, uporedivima bar s onima kakve je platio Čelentano. Jer dobronamerna politička borba je predlaganje novih društvenih rešenja, a ne međusobna borba za personalni status istomišljenika nedemokratskim omalovažavanjem onih koji nisu za bojkot.
Ne bi imala potrebu za bojkotom ona opozicija koja bi danas predlagala suštinsku izmenu društvenog sistema Srbije, socijalnu, a ne neoliberalnu državu, što posledično znači prekid hoda ka evroambisu, ona koja bi predlagala izmenu spoljne politike u vezi s Kosmetom i zahtevala stalno pozivanje na Rezoluciju 1244 kao preduslov sine qua non za bilo kakav razgovor sa evroatlantistima na tu temu, ali i vraćanje u Ujedinjene nacije kao na jedino relevantno mesto za rešavanje tog problema, uz jasnu poruku svetu da Srbija neće ni da razgovara o odricanju od Kosmeta, uz garantovana stalna radna mesta, ukidanje školarina, progresivno oporezivanje dobiti tajkuna i strana ulaganja uz obavezu reinvestiranja bar dela profita u Srbiju i slično. Stekla bi dovoljnu političku snagu.
Ali građanima se ne nudi da glasaju za alternativna i nova rešenja, nego samo za prividno manje loš kadrovski izbor. Već decenijama su prinuđeni da biraju ne one koji su bolji, koji nude nove društvene odnose – već one koji im se čine manje loši od drugih, jer izbori kod nas su oduvek bili, pa i sada jesu, „iznudica“, što bi rekli šahisti. Povrh toga, deo opozicije ih vređa svojim pozivima na bojkot, punim uvreda upućenih onima koji hoće da misle svojom glavom.