Бојкот избора је искључиво лични избор и нико нема право да позива другога, а још мање да врши притисак да неко не изађе на изборе
Легенда светске музике Адријано Челентано је 7. новембра 1987, у ТВ програму „Фантастико“, уочи италијанског референдума о забрани лова, пред 14 милиона гледалаца, залажући се против убијања животиња јер „лов је против љубави“, позвао на неку врсту бојкота референдума, да гласачи на свом листићу напишу „Ја сам син фоке. Нећу да моја мајка плаче“! Настао је политички хаос. Челентано је кажњен с више милиона ондашњих лира. Покренут је и судски поступак против њега због „ометања изборног процеса“…
У праву је Челентано када каже да мајка фоке не сме да плаче зато што јој је ловац убио младунче. Али свакодневно убијамо телад, кокошке, свиње, ради јела, па је ова Челентанова парада била, иако добронамерна, природно неодржива, јер шта би јели Ескими ако не фоке, и зашто Адријано једе телетину, а не каже „ја сам син краве“? И како се није сетио да и мајка телета плаче када јој касапин претвори дете у телеће одреске. Међутим, пошто се појавило много гласачких листића на којима је писало „ја сам син фоке“, а који су потом поништени, Челентано је тиме директно утицао на исход референдума. Штавише, умањио је својим позивом број гласова и своје опције, јер су њени гласови против лова поништени због неважећег гласачког листића. У музици, у поезији, ирационално води ка стварању великих дела. У политици – до краха.
ЛИЧНИ ИЗБОР Бојкот избора је искључиво лични избор и нико нема право да позива другога, а још мање да врши притисак да неко не изађе на изборе. Челентану је суђено не зато што би он бојкотовао референдум против лова или написао на свом листићу „ја сам син фоке“ већ зато што је ометао изборни процес позивом свима да крше изборну процедуру.
Наша мантра – да је позивање на бојкот избора демократско право – јесте позив на анархију и улицу. Додуше, промотори те нецивилизацијске акције код нас су баш они што су на власт дошли с улице.
Истовремено, нелогично је да у изборном закону Србије нигде не стоји одредница којом се кажњава позив грађанима да не излазе на изборе, пошто је то вид ометања изборног процеса.
Право гласа није колективно већ појединачно право. Зато је и неизлазак на изборе лично право, а позивање да се избори бојкотују јесте недемократско ремећење изборног процеса. Такође, позивајући да се не изађе на изборе, јер су већ „лажирани“ иако се нису још ни десили, они који то тврде клеветају грађане који гласају да су преваранти и да лажирају изборе зато што нису послушали „бојкоташе“.
ТИРАНИЈА ВЕЋИНЕ То је и оптуживање већине која излази на изборе да није у праву, што је пар екселанс недемократски чин. Јер право и правда нису иста ствар, а у демократији нема правде, али би требало да влада право, а оно каже да одлучује већина и да мањина мора то да поштује. Од Алексиса де Токвила до Џона Стјуарта Мила познато је да је демократија „тиранија већине“, а не блажени рај универзалне правде.
Надметање је само у томе да ли је то „тиранија“ у партиципационој, директној, референдумској и још којекаквој демократији. Али демократија је увек тиранија већине.
Тиранија мањине би била још гори избор на који у ствари позивају бојкоташи. У нас се и власт и опозиција боре за исти тип антисоцијалног друштва, не нуде промену, а још мање имају слуха за мишљење грађана, јер мишљење већине код нас не уважавају ни власт, ни опозиција. Осим док у предизборној кампањи не обећавају, да би стекли већину, оно што унапред знају да неће урадити ако дођу на трон.
ДВА КРАЈА БАТИНЕ Ако је реч о слободи медија, онда је и то бацање прашине у очи бирачког тела. Јер без обзира на то какви су медији код нас, они нису ни бољи ни гори од америчких или евроунијатских, а резултат је исти: бирачи у неолибералном и еврократском систему, какав је и српски, не одлучују о томе шта ће и како ће се радити, већ само о томе ко ће то радити.
И ту је крај приче о демократији, јер ако власт не ради оно што народ жели, онда ту нема демократије или, како то рече некадашњи италијански председник Сандро Пертини: „Ако влада не ради оно што народ хоће, онда народ има право да узме батину у руке!“ Али и батина има два краја. То се видело после државног пуча 5. октобра када је народ у Србији извукао дебљи крај.
У западном свету нема демократије, у ствари нигде је нема, а нарочито нема једне једине демократије. Зато Запад не допушта алтернативу, јер је алтернатива неолибералној „демократији“ темељна измена друштвених односа, а то значи и развлашћивање садашњих светских центара моћи, односно светске банкарске олигархије и мегакомпанија. Ако капитал управља политиком, као данас, онда нема владавине народа, већ је то тиранија финансијске аристократије.
ПРИСТАНАК И ЋУТАЊЕ Основно право у свакој демократској републици требало би да буде излазак на изборе и нико нема право да га омета. Ко неће да гласа не може потом да се жали на новоформирану власт, јер ништа није учинио да до те власти не дође, чак ни дајући свој глас против ње. Није толико битно што је нечији глас остао у мањини, ако је гласао. Битно је да је он гласао за своја уверења и тиме стекао морално право да их и даље брани. Јер ко не гласа он ћути, а ко ћути – пристаје.
Нико није властан да позива да се не користи гласачко право, нити да врши притисак да се гласа како он жели, већ може само да излаже своје ставове за које ће неко гласати својом вољом или неће. И нико никога не сме да проглашава недемократом, нити да се служи било којим сличним квалификативом, зато што хоће да гласа, јер је то демократско право без обзира на друштвени амбијент. Али има оних који су умислили да су богови и судије, да они одређују шта ће ко од грађана мислити и да могу да квалификују пежоративно грађане који ће гласати. На основу чега? Нема богова на Земљи, сви морају на ношу! Зато, сви су једнаки у основним правима. Наравно, у бојкоташким умовима увек чучи један мали диктатор који би да доласком на власт одређује и како ће се живети, као што је одређивао како је „исправно“ да се гласа. На изборе треба изаћи, јер се бојкотом не постиже ништа, а кога нема, без њега се може. Ионако на изборе углавном не излази бар пола грађана, па се не види зашто уопште власт придаје значај томе да ли ће нека мала група бојкотовати изборе? Један Ђилас мање или више, не мења основне постулате демократских избора да свако може да гласа. Они који гласају, одлучују у демократији у којој живимо. Таква су чак и правила виртуелне евроунијатске демократије за коју се код нас залажу и власт и бојкоташка опозиција.
ИЗБОРНИ УСЛОВИ О изборним условима у Србији је бесмислено расправљати на основу примедби дела опозиције када се зна да их је донела баш она када је била на власти. Не ваљају јој њена правила, јер по њима сада не може да дође на власт. Али не због правила игре, као што она умишља, већ зато што су грађани променили мишљење и мисле да је неко други бољи. Нису добри услови, али неће се битно унапредити шминком коју тражи тај део опозиције, нарочито зато што и она и власт дувају у исту евроатлантску тикву, па и једни и други не допуштају да до изражаја у јавности дође неко ко има алтернативу и једнима и другима; ко је против владавине еврократског духа који негира суверене државе, за национални и монетарни суверенитет, за повраћај националне културе и традиције наспрам монокултурног монотеизма неолиберализма, ко се залаже за хуману социјалну државу, за то да човек није ресурс-роба, за то да се не живи да би се ропски радило, већ да се ради да би се хумано живело. Против таквих су и власт и опозиција. Па шта онда ти суверенисти или национално опредељени људи у Србији да кажу о изборним условима и медијима?! Посебно ако треба око 80.000 евра за једну кандидатуру, а то поштен свет нема!
Лаж је да у Европској унији или САД постоји слобода медија. Нека неко објави у италијанској „Републици“ да Срби нису криви за балкански хаос, нека неко објави истину о Маркалама, Рачку или Сребреници, односно да су кривци управо власници тог великотиражног дневника. Или да на власт у Италији треба да дође опција која се залаже за социјалну државу, а не владавину капитала, иако тако данас мисли већина грађана Италије. Нека неко објави у „Њујорк тајмсу“ да су САД највећа претња светском миру због политике коју воде, али не амерички председници већ њихови ментори – аристократски финансијски капитал и мегакомпаније. У неолибералном свету сви медији имају свог идеолошког газду и они више не служе да информишу грађане, већ да намећу мишљење.
АЛТЕРНАТИВНА РЕШЕЊА Зато је свака борба за измену изборног система у смислу правила игре и медија прилично бесмислена ако се не мења циљ гласања, већ се само нападају носиоци власти, као да су грађани амебе па не знају каква су им и власт и опозиција.
Наравно, није тачно да власт ради све лоше и таква критика од стране опозиције говори против саме опозиције. И није тачно да је сва опозиција антисрпска и антинационална. Њен проблем код нас је што не нуди никакву друштвену промену.
У ствари, проблем српских гласача је што и једни и други исто мисле о ЕУ, о Космету, о националној држави и не дозвољавају да се јавно појаве они који промишљају алтернативна решења и измену постојећих друштвених односа. Ни власт ни опозиција се не залажу за социјалну државу, хуману, у којој је и достојанство грађана друштвена категорија, поред системског социјалног статуса, рецимо бесплатног школовања, здравства, сталног радног односа… Али и независно од тога је позив на бојкот избора недемократски чин, и требало би да буде кажњив великим новчаним износима, упоредивима бар с онима какве је платио Челентано. Јер добронамерна политичка борба је предлагање нових друштвених решења, а не међусобна борба за персонални статус истомишљеника недемократским омаловажавањем оних који нису за бојкот.
Не би имала потребу за бојкотом она опозиција која би данас предлагала суштинску измену друштвеног система Србије, социјалну, а не неолибералну државу, што последично значи прекид хода ка евроамбису, она која би предлагала измену спољне политике у вези с Косметом и захтевала стално позивање на Резолуцију 1244 као предуслов sine qua non за било какав разговор са евроатлантистима на ту тему, али и враћање у Уједињене нације као на једино релевантно место за решавање тог проблема, уз јасну поруку свету да Србија неће ни да разговара о одрицању од Космета, уз гарантована стална радна места, укидање школарина, прогресивно опорезивање добити тајкуна и страна улагања уз обавезу реинвестирања бар дела профита у Србију и слично. Стекла би довољну политичку снагу.
Али грађанима се не нуди да гласају за алтернативна и нова решења, него само за привидно мање лош кадровски избор. Већ деценијама су принуђени да бирају не оне који су бољи, који нуде нове друштвене односе – већ оне који им се чине мање лоши од других, јер избори код нас су одувек били, па и сада јесу, „изнудица“, што би рекли шахисти. Поврх тога, део опозиције их вређа својим позивима на бојкот, пуним увреда упућених онима који хоће да мисле својом главом.
Odličan, vrlo poučan članak gosp. Dragana Mraovića o predstojećim izborima, da ne obrazlažem. Postoji opšta saglasnost da je pravo glasa lični izbor (a ne kolektivni), i da niko nema pravo da poziva drugoga na bojkot, vrši pritisak da neko ne izadje na izbore. Bez obzira, ipak se decenijama nameće jedan prikriveni oblik “usmeravanja” glasača da glasaju u drugi smer, a to je, nazvao bih ga
KOALICIONO NADGLASAVANJE (Zajev model u Makedoniji) Zoran Zajev je uz svoju stranku uključio dve velike albanske stranke i srušio aktuelnog predsednika Ivanova (stranački interesi iznad nacionalnih). Nakon toga je usvojena Tiranska platforma. “Pozivanje” na bojkot ima istu težinu kao i “usmeravanje” glasača na glasanje za stranačke, a ne nacionalne-državne interese: Sećamo se kako je Muarem Zukorlić na prošlim predsedničkim izborima Srbije na TV govorio, citiram: Ako Aleksandar Vučić ispuni obećanja koja mi je dao u razgovorima – pozvaću sve Bošnjake Sandžaka da glasaju za Vučića(!)? O čemu se radi, izostale su reakcije. Takodje, pre mesec dana ministar spoljnih poslova Albanije je pozvao sve Albance u Srbiji da masovno izadju na predstojeće izbore u Srbiji: za koga će oni da glasaju kada se zna da je Kosovo Briselski sporazumom dobilo sve atribute albanske države? Sprema se usvajanje Mini šengena da se kroz prometa robe i kapitala “prošvercuje” promet ljudi i usluga, da se Albanci iz Albanije (sigurno kasnije i sa Kosova) zapošljavaju i naseljavaju u Srbiju: koji će Srbin da ide da radi i naseljava Albaniju i Kosovo (možda će neko u Albaniji… minorno). Pitanje je kako će glasati Romi globalno, s obzirom da su demografskom politikom Saveta (predsednik Saveta Vučić) za finansijski podsticaj radjanja protiv bele kuge, najviše dobili: … za 3 dete 12.000. din, 4 dete 18.000. din, i za 5 dete 18.000. din. svakog meseca – a kod Srba vlada bela kuga(!), (najmanje dobijaju)…
Sve gore navedeno je u sklopu KOALICIONOG NADGLASAVANJA preko (neadekvatnog) izbornog sistema na štetu nacionalnih i državnih interesa srpskog naroda-nacije kod koje vlada opasna bela kuga, da joj u budućnosti preti manjinski položaj da izgubi državu?
U nastavku Predlog…
(Nastavak komentara: glas naroda, u.d.)
ZAŠTITA NACIONALNIH INTERESA KROZ IZBORNI SISTEM To bi trebalo da znači da srpska nacija-narod (sa ostalim narodnostima-manjinama) koji je nosioc suvereniteta (kao što je albanski narod u Albaniji sa ostalim gradjanima nosioc suvereniteta) ima najmanje dvotrećinsku većinu u izbornom sistemu. Takav izborni sistem mora da sadrži princip-mehanizam za zaštitu od KOALICIONOG NADGLASAVANJA kao što su stranački, interesi nacionalnih manjina iznad nacionalnih interesa srpske države srpskog naroda (model Zorana Zajeva-SMkd).
STATISTIČKI UVID GLASAČA PO ETNIČKOJ PRIPADNOSTI Koaliciono nadglasavanje treba da se ustanovi-kontroliše kroz statistički uvid: Koliki je broj glasača Srba, Albanaca, Roma, Bošnjaka… To se može ostvariti ako se u ličnim kartama, na glasačkim listićima i glasačkim spiskovima naznači, pored ime i prezime, i nacionalna-manjinska pripadnost glasača.
OBRAZLOŽENJE: Ako analiziramo, na primer, protekli izbor za predsednika Srbije: Mi nemamo statistički uvid glasača po etničkoj pripadnosti, ne znamo koliki broj Albanaca je glasao (s obzirom da je Kosovo Briselskim sporazumom dobilo sve atribute albanske države, da li Albanci glasaju za zaštitu nacionalnih interesa srpske države ili stranačkih-ličnih interesa?).
POZIV: Iljir Meta, ministar spoljnih poslova Albanije je 10.02.2020. pozvao sve Albance koji žive u Srbiji da masovno izadju na predstojeće parlamentarne izbore u Srbiji, za koga će oni da glasaju? Isto važi i za Bošnjake Sandžaka (Izjava Muarema Zukorlića na TV, citiram: Ako Vučić ispuni obećanja koja je meni dao – pozvaću sve Bošnjake Sandžaka da glasaju za Vučića; Ili izgradnja islamskog centra i islamskog univerziteta u Novom Pazaru bez gradjevinske dozvole… Vučić govorio: neka grade… neću da vidim 100 razbijenih glava). Jel se tako brani srpska država? Ima još primera, da ne dužim. … (hvala na razumevanje)
…
ZAŠTO NISU RASPISANI IZBORI NA KOSOVU? Ovo pitanje je voditeljka Jovana Grgurević postavila i ponovila 5-6 puta gostima u studiju u zadnjoj emisiji “Posle ručka”: Gost iz vladajuće strukture je razvezao priču kao kiša oko Kragujevca ali nije konkretno odgovorio na pitanje? I drugi gost iz patriotskog bloka pričao sporedno, nije dao odgovor? ZAŠTO? Jel nisu smeli ili nisu hteli, a vrlo je važno za javnost?
JA SMATRAM da izbori na Kosovu nisu raspisani iz političkih, odnosno dva razloga. Prvi: Zbog Briseskog sporazuma koji Kosovu daje atribute države, funkcioniše kao država (Srbi mogu da glasaju preko konzulata, kao dijaspora). A drugi, vlast na Kosovu je promenjena, i Vučić nije pronašao mogućnost da se o tome dogovori sa Aljbijem Kurtijem, kao što se dogovarao-dogovorio sa Tačijem.
SA TAČIJEM SE VUČIĆ DOGOVORIO oko prošlih izbora za Predsednika Srbije (Vučića) da se omogući glasanje Srbima na Kosovu, ali da se prebrojavanje glasačkih kutija izvrši van biračkog mesta – Sever Mitrovice, odnosno u Vranje i Novi Pazar-Raška, jer je Kosovo albanska država po Briselskom sporazumu, samo se to prikriva od Srpskog naroda i drukčije tumači. Tako je i bilo. Tači je pomogao Vučiću da prikrije status Kosova po Briselskom sporazumu, da Vučić napravi privid kako je Kosovo srpsko (jeste srpsko ali nam se Bris. sporazumom otima), i da dobije puno glasača sa Kosova.
Na brojne kritike upućene Vučiću od strane relevantnih političkih, intelektualnih faktora i gradjana – zašto glasačke kutije nisu prebrojane na izbornim mestima na severu Mitrovice – Vučić kaže, iz bezbednosnih razloga, priče za malu decu(!)? Kao su Srbi bezbedno glasali u otvorenim kancelarijama ceo dan? A nisu smeli da prebroje glasačke kutije (mogli su da ih prebroje u svojim opštinama, mesnim zajednicama, u svojim kućama) nego su ih iznosili van Kosova u Vranje i Novi Pazar? … STOP Briselskom sporazumu – predaji teritorije!!!???