Нема мира без суверене палестинске државе

Поводом рата Хамаса и Израела у Појасу Газе објављујемо текст који је за „Печат“ написао Мохамед Набхан, амбасадор Палестине у Србији од 2006. до 2022. године, у којем овај упућени сведок немилих догађаја разматра узроке и сложеност крвавог сукоба две зараћене стране

Пише Мохамед Набхан

Рат који Израел води против палестинског народа није почео седмог октобра 2023. већ 1947, али и раније, и трајао је све ово време различитим интензитетом. У ствари геноцидни рат против палестинског народа води се од тренутка распада Отоманске империје, када је Палестина доспела под британски протекторат 1917. године. Тада је Велика Британија почела да предузима припреме за реализацију садржаја писма који је упутио њен министар спољних послова ционистичком и финансијском прваку лорду Ротшилду у коме му обећава да ће влада Њеног величанства са симпатијом гледати да омогући Јеврејима стварање националног дома у Палестини. У том моменту су Јевреји чинили свега осам одсто од укупно милион и по грађана (муслимана и хришћана) Палестине.
У Европи је у то време било актуално такозвано јеврејско питање и Велика Британија је нашла за сходно да га реши на рачун палестинског народа који је дотад мирно живео и развијао своје друштво и своју економију. Палестинци су били на завидном нивоу развоја у свим областима. Мешовити приморски градови као Јафа, Хаифа, Акра и Газа постали су двадесетих и тридесетих година прошлог века веома активни културни и економски центри. Палестина је имала железницу која је спајала Европу са Азијом и са Африком, а кроз Сирију и Либан са Египтом.
„Оријент експрес“ преко Балкана и Турске пролазио је кроз Палестину и спајао Сирију и Либан, па преко Синаја ишао до Каира и Северне Африке. Палестина је већ 1920. године имала два аеродрома, садашњи „Лод“, кога су Израелци назвали „Бен Гурион“, и „Јерусалим“, који је радио све до 2002. када су га Израелци уништили заједно са аеродромом Газе. Палестинци су већ 1934. имали трговачког аеро-превозника („Палестинијан ерлајнс“). Из луке Јафа је 1946. извезено два милиона гајби познате палестинске сорте поморанџи (шамути) коју је Израел присвојио и назвао „јафа голд“. Градови у Палестини су имали позориста и биоскопе.
Британци су у ционистичком покрету нашли савезника за реализацију својих планова на Блиском истоку. Стварање прозападног типа државе у Палестини требало је да колонијалним силама Запада, пре свега Британије и САД, обезбеди хегемонију и контролу у региону ради несметане и константне пљачке нафте и гаса са тог подручја. Поготово након откривања њиховог стратешког значаја за индустрију у целини, а посебно за ратну индустрију. Нафта је све више и више постајала главни носилац и покретач западне економије и планова Запада да прошири свој утицај у целом свету. Арапске земље су до тада имале територијални интегритет под Отоманском империјом и мада су биле у веома лошој политичкој и економској ситуацији, постајао је систем у коме су људи и роба могли да се крећу слободно, без баријера и граница.
Прво што су учинили западни победници у Првом светском рату је дељење арапског света у државе које сада видимо. У циљу несметаног протока нафте од разних племена на Арапском полуострву створили су марионетске квазидржаве и поставили своје послушне људе у њима, називајући их краљевима, емирима и шеицима. Палестина није спадала у поменуте категорије и зато је стављена под британски мандат резолуцијом Лиге народа од 11. септембра 1922, чији је циљ била реализација Болфорове декларације, тј. стварање националног дома за Јевреје у Палестини. Поставља се питање: зашто баш Палестина? И поред тога што су биле нуђене друге опције, као места за стварање јеврејске државе, као Аргентина и Уганда. Стварањем Израела у Палестини обезбедила се тампон-зона између азијског и афричког дела арапског света и прекидао копнени континуитет међу њима. Усађивањем страног тела у Палестини спречавало се остварење арапског јединства. Палестина је једина земља која спаја Африку с Азијом и која може да доминира над воденим путевима који воде од Истока према Западу. Од момента окупирања Палестине Британија је ужурбано почела да реализује свој план, тј. стварање Израела. Зато је почела да олакшава и омогућава масовну емиграцију Јевреја из земаља Источне Европе у Палестину.
Долазак нацизма на власт у Немачкој ишао је у прилог ционистичким, па и британским плановима исељавање Јевреја из Европе у Палестину. Палестинци су се супротстављали томе, дизали су устанке, али их је британска војска гушила у крви. У међувремену Британија је наоружала и обучавала јеврејске досељенике који су формирали наоружане терористичке банде, а које су нападале палестинска села, убијале и палиле. Кад су Британци оценили да јеврејске терористичке банде могу да освајају територије и да се успешно супротстављају Палестинцима, саопштили су да је њихов мандат завршен, објавили повлачење из Палестине и тзв. палестинско питање вратили на дневни ред ОУН. У атмосфери која је преовладала после Другог светског рата Палестинци нису могли да се одупру притиску Запада и Истока који су узимали у обзир јеврејска страдања у том рату. И тако је Палестина резолуцијом 181 ГС ОУН подељена у две државе. Једна је јеврејска, која покрива 54 одсто површине Палестине, друга палестинска која покрива 44 одсто, а два процента је био Јерусалим као међународни град. Тако је урађено и поред тога што су тада Јевреји чинили мање од 20 одсто становништва Палестине од укупно два милиона.
Проглашење Израела је крваво обележено. Терористичке јеврејске банде су починиле масакре у палестинским селима, попут Дер Јасин и Гибијеи Тантура, где је брутално убијено на хиљаде деце, жене и изнемоглих људи. Тада је протерано, према подацима УН, близу 950 хиљада Палестинаца из скоро 500 градова и села. То је била највећа етничка крвава чистка после Другог светског рата. Израел је у процесу стварања имао јачу и бројнију армију од укупно пет арапских земаља које су покушале да помогну Палестинцима. Израел је окупирао пола територије намењене држави Палестини. Од предвиђена 44 процента њој су припала свега 22, и то географски одвојена: Западна обала и Област Газе. Тиме је Палестина нестала као географски и политички појам. Западна обала је припојена Јордану који је до тада назван Источни Јордански Емират а нова држава добила назив Хашемитска Краљевина Јордан. Област Газе стављена је под војну управу Египта. Палестина је раскомадана и њен народ је расут по читавом региону. Амерички званичници су тада изјавили „стари ће изумрети, а млади ће заборавити“. То се, међутим, није десило.
Нови млади и школовани Палестинци нису прихватили трагедију која је задесила њихов народ и схватили су да морају да одбацују тадашње руководство које је било састављено од традиционалне буржоазије, верских поглавара и корумпираних чланова домаћих трговачких кланова. Већ у раним педесетим годинама прошлог века палестинска школована омладина је почела да се мобилише у припреми за борбу. Формирали су ново руководство састављено од интелектуалаца и основали Палестинску ослободилачку организацију ПЛО. Јасер Арафат је изабран за председника Извршног комитета те организације. ПЛО је основан као фронт свих палестинских фракција осим партије Муслиманске браће – они су одбијали секуларни програм ПЛО чији је циљ било стварање јединствене демократске државе у целој Палестини у којој би живели равноправни грађани без обзира на етничко порекло, на веру или боју коже.
Ционистичка идеологија, која је у основи фашистичка, сматра да је јеврејски народ посебан и да је одабран од Бога који му је наводно поклонио Палестину. Наравно, такве лажи не одговарају реалном животу и немају никакву основу у историји. Палестина је одувек била земља заједничког живота припадника свих вера. О томе сведочи чињеница да је Палестина све до доласка отоманске султаније у 16. веку била православна земља братимљена с православним земљама, Србијом и Русијом. Зато је Свети Сава, у два наврата, провео три године у Палестини и био примљен с највећим почастима. Зато је српски краљ, када су окупирана Југославија и Србија, нашао привремено склониште у Палестини. Морао сам да расветлим историјску позадину да би се схватило шта се сада догађа.
Палестинска оружана борба коју је започео покрет Фатах, као војно крило ПЛО, убрзано је добијала подршку напредних земаља света. Уз ту подршку Палестина је постала земља посматрач у ОУН. Призната су била палестинска права на самоопредељење и на повратак у домове из којих су били силом истерани. Израел никада није признао ниједну резолуцију ОУН и наставио је своју расистичку идеологију негирања палестинског народа. Међутим, након краха такве политике и немоћи да се супротставља општем устанку палестинског народа на Западној обали и у Гази, био је приморан да преговара са ПЛО на чијем челу су били Арафат и Абас. И коначно је потписан уговор који се састоји од два документа. Први документ је предвиђао обострано признање, дакле Израел признаје ПЛО као јединог легитимног представника палестинског народа, а ПЛО признаје државу Израел у границама које су биле пре рата 1967. године. Други документ је предвиђао привремене палестинске националне власти на Западној обали и у Области Газе које ће трајати пет година, након чега ће Палестинци прогласити државу на тим територијама, док ће питање Јерусалима бити остављено за преговоре двеју држава – Израела и Палестине.
Нажалост, никад није дошло до реализације тог споразума јер је израелска профашистичка десница извршила атентат на Исака Рабина, узурпирала власт у Израелу и почела да спроводи свој расистички програм етничког чишћења и геноцидног уништавања палестинског народа. Процес зверстава и масовног уништавања палестинског народа гледамо сваки дан. Израел мора да схвати да не може да сломи вољу и настојање палестинског народа да остварује своју слободу и државност на целокупној површини Западне обале и Газе, и да ће те две енклаве чинити јединствену политичку и правну целину у оквиру независне, целовите и суверене палестинске државе која ће склопити трајан мир с Израелом. Без тога неће бити мира ни стабилности никоме на Блиском истоку, нарочито Израелу.