DOBRODOŠLE HOMOSEKSUALNE LAKRDIJE

Zašto su se mediji, televizije, akademski i novinarski diskursi namerili da promovišu transrodnu figuru? Kapital ima za cilj uništenje porodice: ne želi solidarne zajednice, već samo potrošačke atome (…) Kao što je Marks rekao, svaka ideologija ima svoju šifru prikrivanja svoje suštine i predstavljanja sebe kao prirodne. Ovde je cilj uništiti ljudsku prirodu i zameniti je sitnom prašinom atoma bez identiteta kojom se može neograničeno manipulisati putem reklame i kapitala

Danas je izuzetan poduhvat biti normalan. Hegel to nije rekao već Lućo Dala. I bio je u pravu. Jedan dokaz među mnogima je sledeći. Devojka na Univerzitetu u Parmi doji bebu. Gest nežne humanosti prirodnog života. A šta se dešava? Devojka je udaljena iz zgrade: „Može da uznemiri studente.“ To je nadrealno obrazloženje (taman i da studenti imaju deset godina). Ali podrazumeva se da su homoseksualne lakrdije dobrodošle. Ne da se tolerišu već da su dobrodošle: i pozdravljene su kao suštinski emancipatorne. Cilj je jasan: uništiti primarnu socijalizaciju porodice, nametati paradigmu potrošača pohote bez korena. Uništiti prirodni lik oca i majke da bi se nametnuo apolidni bespolni pojedinac, bez polne određenosti i bez istorije, a koji se ostvaruje u grčevitoj potrošnji robe.
Upečatljiva je činjenica da se u Evropskoj uniji, u kojoj postoje velika stopa nezaposlenosti i etičke tragedije poput Grčke, prednost daje građanskim pravima, koja su samo maska za nebavljenje socijalnim pravima. Ljudi, homo ili hetero, moraju imati mogućnost da imaju posao, obrazovanje, zdravstvo… Apsurdno je da im je danas formalno zagarantovano pravo na sklapanje braka, ali da za to materijalno nemaju mogućnost. To su sve stvari koje služe da odvrate pažnju, oružje za masovno odvlačenje pažnje. Veoma se zalažem za svako umnožavanje prava. Ali ovde cilj nisu prava homoseksualaca, koja su neosporna, već uništavanje ideje o braku. Kapital ima za cilj uništenje porodice: ne želi solidarne zajednice, već samo potrošačke atome. To je složen problem, ali sklon sam mišljenju da dete ima pravo na oca i majku. Jer, kao što je Marks rekao, svaka ideologija ima svoju šifru prikrivanja svoje suštine i predstavljanja sebe kao prirodne. Ovde je cilj uništiti ljudsku prirodu i zameniti je sitnom prašinom atoma bez identiteta kojom se može neograničeno manipulisati putem reklame i kapitala.

[restrict]

LJUBAV JE ROBA Sve je postalo roba, čak i ljubav. Kapital sada dominira nad nama u slobodno vreme i u bolesti, u snovima i budnosti, u zabavi i u tuzi, u mašti i razmišljanju. Dimenzija ljubavi je takođe osvojena. To je stvaranje novog ljubavnog poretka koji je po svojoj prirodi agens za udvostručenje dinamike proizvodnje i prometa robe.
Istorijski presek je 1989. godina, nakon čega ljubavno polje teži da bude razdvojeno i redefinisano u skladu sa specifičnim parametrima ekonomije stvaranjem nepristojnog jedinstvenog modela, koji istovremeno disciplinuje i ponižava do mere u kojoj posmatra i tretira na sličan način, kao da su identična stvarnost škole i kompanije, bolnice i banke, finansijska ulaganja i ljudski životi, poslovni projekti i snovi o slobodi, berzanske transakcije i sentimentalna pitanja. Potrošnja i običaji postaju sinonim. Sentimentalne veze zamenjuju „slučajni susreti“ i „erotska potrošnja“. Polni čin se identifikuje kao potrošački čin. Kapital, odnosno turbokapitalizam, ne zaustavlja se ideološki i konkretno ni pred čim. Izašao je iz svog sektorskog polja pre svega uništavajući zahteve zajednice, odnosno kolektivno shvaćen društveni prostor koji je izgrađen vremenom, kao antikapitalistička prepreka, počevši od porodice kao „originalne etičke ćelije“ do uništavanja „normi zajednice“.
Ljubav je uvek pitanje smisla, a taj novi smisao za kojim tragamo otelotvoren je u postojanju dualnosti ljubavi koja otkriva vrata novog iskustva sveta počevši od dva bića, a ne više od jednog bića kakvo smo bili pre ljubavi. Ukratko, ljubav kao princip istine i dvostrukog značenja danas se sukobljava s monadnim i apstraktnim pojedincem, izolovanim i bez društvenih veza. A kada se jednom izgradi ova aksiomatička osnova, lako se nameće svet fleksibilnosti i radničke nesigurnosti („apsolutni kapitalizam“ za razliku od „dijalektičkog kapitalizma“ s početka dvadesetog veka). To je liberalizovani i konzumistički panseksualizam za atome koji vole džender zadovoljstvo, nedefinisanu rodnost i da budu bez dugoročnih veza svojstvenih apsolutnom kapitalizmu. Rastvarajući zajedništvo neutralizuje se udružena snaga pojedinaca, ta zajednička potencija – rekao bi Spinoza – koja je plod sjedinjenja pojedinačne energije, a ona je jedina sposobna da konkretno deluje na stvarnost obarajući njene asimetrije.

DŽENDERIZAM RASTVARA PRIRODNU GRANICU Prema ortopedizaciji, koju različito predlažu rodne studije i pedagozi erotske korektnosti, društvo mora biti seksualno neutralno i uniseks, a istovremeno hiperseksualizovano: neutralno, jer treba uništiti razliku između muškarca i žene, u korist uniseks subjekta koji se samoodređuje prema svojoj individualizovanoj želji u skladu s neoliberalnom konzumističkom matricom; hiperseksualizovan, jer desakralizacija pola i njegovo napuštanje etičkog porodičnog života i njegove prokreativne funkcije proizvode želju za plus-zadovoljenjem. Ukratko, čovek, kao postljudski bionik upada u zamku koja mu je apriori postavljena kapitalom.
U tom smislu, krijumčareći kao prava ona prava koji su u stvari privatne želje u skladu sa antropološkim stvaranjem homopotrošača, rodna ideologija poverava pojedincu izbor seksualnog identiteta – obećava emancipaciju i, u stvarnosti, stvara otuđenost, dezorijentaciju, gubitak identiteta i sve intenzivniju potčinjenost čoveka ekonomskom nametu. Dženderizam rastvara prirodnu granicu koja se održava u seksualnoj razlici i na sinergijski način uzvisuje individualizovani izbor liberalno-libertarijanskog pankonzumiste koji ne poznaje granice, niti ima mere.
Postojanje ljudske rase zavisi od postojanja heteroseksualnosti i upravo s obzirom na ovaj cilj objašnjava se postojanje polnih organa. To što se oni mogu koristiti, s potpunim legitimitetom, i u druge svrhe, osim reprodukcije, podržava ono što je već rečeno. Naime, činjenica je da različite heteroseksualne orijentacije postoje s punom prirodnošću i da se moraju tretirati kao izuzeci dostojni maksimalnog poštovanja u svakom pogledu, ali tako da to ne odvodi u izopačeni svet u kome se tvrdi da je heteroseksualnost takođe samo jedna orijentacija među mnogim drugima.
Nesrećna je i banalna, a predvidljiva optužba za homofobiju od strane sveštenika političke korektnosti i cenzora navodnih ili stvarnih diskriminacija koje nisu vezane za kapitalistički klasizam. Postavimo ozbiljno i centralno pitanje kako bismo uokvirili problem. Zašto su se mediji, televizije, akademski i novinarski diskursi namerili da promovišu transrodnu figuru?

NEOLIBERALNI NAUMI I MITOVI Baš kao što na ekonomskoj strani liberalizam teži da sruši državna politička ograničenja, tako i sa seksualne strane on ima za cilj rastvaranje koncepta prirodne granice, rastvaranje ideje o prirodi koja nije u potpunosti razrešena u društvu i istoriji. Neoliberalni mit o transnacionalnom se ogleda i u sferi seksualnosti, u stalnom medijskom hvaljenju transrodne osobe, one koja je prešla svaku meru i svaku prirodnu granicu, svaki ostatak istorijske tradicije.
Pošto liberalni transnacionalizam cilja na deregulisano i od svega oslobođeno globalno tržište, naročito od demokratske nacionalne suverenosti, onda se i transdženderizam, kao medijski model, zasniva na seksualnoj deregulaciji, uništavanju svake granice i svakog suvereniteta vezanog za prirodu i biologiju. U okviru procvata novih kategorija koje promovišu rodne studije, gde transrodni rod predstavlja seksualnu varijantu nezaposlenog migranta, heteroseksualnost je svrstana među mnoge druge seksualnosti radi potpunog uklanjanja njene važnosti na horizontu građanske i proleterske etičnosti, a naročito njene ontološke središnjosti za reprodukciju ljudske rase: heteroseksualac ​​je redefinisan kao cisdžender. „Cisseksualnost“ odgovara klasi rodnog identiteta u kojoj postoji sklad između rodnog identiteta pojedinca i ponašanja ili uloge koja se smatra prikladnom za njegov rod. Shodno najneposrednijem napadu na građansku i proletersku porodičnu etiku, rodne studije postavljaju heteroseksualnost na nivo nerazlikovanja slaveći razdvajanje seksualnosti i porodičnog etičkog života. Srž rodne ideologije, kao seksualne teorije koja odgovara nesigurnom identitetu, podudara se s morom Markiza de Sada: „Nemogućnost da se obezvredi sve što je prirodno je, po meni, najveća muka čoveka.“ U ovom stavu odražava se nihilizam robnog oblika s njegovom tajnom teleologijom kršenja svega što se može prekršiti i prevazilaženju svake mere.
Sledeći korak koji sledi i koji strukturira viziju sveta prema rodističkoj ideologiji jeste da je, čak i na seksualnoj strani, sve neograničeno moguće i, prema tome, neograničeno potrošljivo. U tome je tajna androgenizujuće dinamike fleksibilnog kapitalističkog društva. Uniseks pojedinac teži ka potpunoj androginiji, jer ne sme biti ni muškarac ni žena, kako bi bio oboje odjednom. Odnosno mora da pređe sve granice i bude u stanju da bude sve bez prirodnih ili moralnih, bioloških ili kulturnih inhibicija.
Homofobija je pomodni epitet kojim se ućutkavaju oni koji se usude da misle da postoje muškarci i žene i da, uprkos brojnim seksualnim orijentacijama, postoje samo dva pola. Nisu osuđeni kao homofobični samo oni koji koriste nasilje (u ovom slučaju, naravno, ispravna je puna osuda nasilništva, jer je ispravno da se osudi i kazni bilo koje nasilje), već i onih koji misle da, kako rekoh, po prirodi postoje samo dva pola.

STVARANJE NOVOGOVORA I PUSTOŠENJE MISLI Mondijalistička džender ideologija želi da stvori i izveze novi antropološki model, potpuno funkcionalan u neoliberalnom kapitalizmu: pojedinac bez identiteta, izolovan, beskrajno lak za manipulaciju, bez kulturne podloge, čist proizvod strategije manipulacije. Mondijalistička džender ideologija – podržana od strane moćnika – veoma mnogo radi na „doradi svakodnevnog jezika“. Ne možete više reći određeni pol, već samo uopšteno rod; ne možete više reći otac i majka, već roditelj 1 i 2 i tako dalje. Stvaranje novogovora je u funkciji pustošenja misli i sprečavanja mogućnosti za zamišljanje drugačije stvarnosti od one koju propagira, urbi et orbi, vladajući svetski poredak.      
Porodica je danas u rasulu i slojevita, lišena jezgra i strukturirana u skladu s anomalnim oblicima, počev od trudnoće poverene osobi koja nije u paru radi usvajanja deteta od strane parova homoseksualaca, do rastućeg broja veštačkih osemenjavanja. Ekonomski fanatizam teži da uništi porodicu, jer ona predstavlja – Aristotel docet – prvi oblik u zajednici i dokaz koji potkrepljuje suštinu ljudske naturaliter zajednice. Kapital želi da vidi samo atome potrošnje uništavajući svaki oblik solidarne zajednice kao prepreke merkantilnom pristupu. Džender ideologija je potpuno usklađena s ovom dinamikom.

Prevod s italijanskog Dragan Mraović

[/restrict]