SUMRAK EVROPSKE DEMOKRATIJE

I pre nego što je 374 miliona Evropljana s pravom glasa izašlo na birališta i izrazilo demokratsku volju glasajući za ljude koje bi voleli da vide u Evropskom parlamentu, aktuelni predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker im je bez ikakve zadrške saopštio da njihova volja nije važnija od njegove i da postoje ljudi koji nikada neće moći da postanu članovi Evropske komisije

I pre nego što je održan, kako je to rekao mađarski premijer Viktor Orban, „sudar patriota i globalista“, i pre nego što je 374 miliona Evropljana s pravom glasa izašlo na birališta i izrazilo demokratsku volju glasajući za ljude koje bi voleli da vide kao svoje predstavnike u Evropskom parlamentu, aktuelni predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker im je bez ikakve zadrške saopštio da njihova volja nije važnija od njegove i da postoje ljudi koji nikada neće moći da postanu članovi Evropske komisije. „Oni koji na ovim izborima zastupaju blesavi nacionalizam za to će platiti cenu“, rekao je Junker i dodao: „Ovo niko ne zna, ali poslednji put sam odbacio kandidature šestorice komesara koje su mi predale nacionalne vlade.“ Iako je ova poruka bila usmerena na birače u Poljskoj, pošto je Junker ovo rekao u intervjuu za poljski list „Žečpospolita“, ona predstavlja upozorenje za sve Evropljane – bez obzira za koga vi glasali, ja ću odabrati vaše predstavnike u Komisiji, dakle zanemarujući vašu demokratsku volju.

Možda su ovakvi stavovi i ponašanje evropskih birokrata uzrok što je na prvim izborima za Evropski parlament pre 40 godina izlaznost na birališta bila iznad 60 posto, dok je na nekoliko prethodnih izbora u proseku glasalo svega četrdesetak odsto. Činjenica je, međutim, da je Evropski parlament u poslednjih pet godina usvojio više od hiljadu zakona koji utiču na život svih Evropljana, uključujući i one važne, poput zakona o imigraciji, poljoprivredi, zaštiti podataka, energetici… Ti zakoni su, između ostalog, mnogima zagorčali život, izazvali bunt i naveli ih da počnu da drugačije razmišljaju o tome kojim ljudima dopuštaju da odlučuju o njihovoj sudbini. Najradikalniji u ovom „osvešćivanju“ bili su, naravno, Britanci koji su na referendumu odlučili da napuste „evropsku porodicu“, ali težnja za ozbiljnim promenama vidljiva je širom kontinenta i reflektuje se najviše u usponu stranaka i pokreta koji se nazivaju „populističkim“ ili „evroskeptičnim“. Zbog toga se ovim izborima za Evropski parlament pridaje značaj koji oni ranije nisu imali.

Pored Britanaca, gde Partija za bregzit s projektovanih 30 posto glasova (34 od 73 poslaničkih mandata) ubedljivo vodi u odnosu na „tradicionalne stranke“, protivnici Evropske unije u sadašnjem obliku uživaju jasnu većinu i u čitavom nizu drugih zemalja, a u nekima već godinama suvereno vladaju. Pored Poljske, na koju se Junker s razlogom obrušio, a gde će vladajuća desničarska Partija prava i pravde, kako se očekuje, osvojiti oko 40 posto glasova (25 od 51 mandata), tu je i Mađarska gde bi koalicija vladajućeg Fidesa i Demohrišćanske narodne partije predvođena Viktorom Orbanom trebalo da osvoji oko 56 posto glasova (16 od 21 mandata).

„Populistički talas“ nije, međutim, zapljusnuo samo istočnoevropske zemlje, odnosno takozvanu „Novu Evropu“. Evroskeptici i populisti na vlasti su i u Italiji, gde je potpredsednik vlade i ministar unutrašnjih poslova Mateo Salvini već postao svojevrsna zvezda evropskog otpora establišmentu i na evropskom nivou osnovao koaliciju koja nosi njegovo ime – „Salvinijev savez“. U Italiji bi, tako, Salvinijeva Liga trebalo da osvoji 31 odsto glasova (25 od 73 mandata), dok bi njegov koalicioni partner u vladi, takođe populistički, Pokret pet zvezdica trebalo da dobije poverenje 23 odsto birača (19 mandata). I u jednom od „motora EU“, Francuskoj, prema istraživanjima vode populisti. Nacionalno okupljanje pod vođstvom Marin le Pen preteklo je pokret predsednika Emanuela Makrona sa projektovanih 22,3 posto glasova (21 od 74 mandata), a tu je i Nepokorena Francuska Žan-Lika Melanšona koja bi trebalo da osvoji devet posto – osam mandata. Populisti i evroskeptici dobro stoje i u Holandiji, gde bi stranke ovakvog profila trebalo da osvoje 11 od 26 poslaničkih mandata, ili Švedskoj, gde im se projektuje osam od 12 mandata.

Evroskeptici i populisti znatno slabije stoje u, kako mnogi kažu, „najvažnijoj“ državi EU – Nemačkoj. Predviđa se da će stranke glavnog toka (CDU/CSU, Zeleni i Socijaldemokrate) tamo osvojiti 75 od 96 poslaničkih mandata, dok će nacionalistički AFD osvojiti 12 odsto glasova koji donose 11 mandata. Evroskeptici će u Nemačkoj imati 19 predstavnika u Evropskom parlamentu.

„Politiko“ procenjuje da će u budućem Evropskom parlamentu populisti i evroskeptici imati 257 poslaničkih mandata, dok će spram njih biti 465 „proevropskih“ poslanika. Kakav će odnos prema Uniji imati 29 poslanika, prema „Politiku“ još nije jasno. Po istraživanjima na koja se „Politiko“ poziva, Evropska narodna partija (u čijem okviru zasad deluju i evroskeptični Orbanov Fides i poljska Partija prava i pravde) u novom parlamentu trebalo bi da ima 170 poslanika, Socijaldemokrate 144, Alijansa liberala i demokrata plus Makronov „Republika u pokretu“104, Salvinijev savez 71, Evropski konzervativci i reformisti 62, Zeleni 56, Ujedinjena evropska levica 50, dok bi Pokret pet zvezdica i Partija za bregzit zajedno trebalo da imaju 44 mandata. Predstavnika novih i partija koje ne pripadaju nijednoj grupi trebalo bi da u Evropskom parlamentu bude 50.

Iako po ovim statistikama i odnosu evroskeptičnih i evrofilnih stranaka u Parlamentu izgleda da stranke establišmenta imaju ubedljivu većinu, rezultati izbora, ako budu u skladu s projekcijama, ukazuju na jasan proboj protivnika sistema. Pored toga, budući savezi i koalicije u Parlamentu mogli bi da budu potpuno netradicionalni i da idu naruku populistima. Na to ukazuje činjenica da je bivši italijanski premijer Silvio Berluskoni, čija Forca Italija bi trebalo da osvoji devet posto, odnosno sedam mandata, pozvao na formiranje postizborne koalicije koju bi činile stranke Evropske narodne partije i ekstremno desnih stranaka poput Salvinijeve Lige. „Evropska narodna partija mora da napusti koaliciju sa socijalistima i okrene se nadesno, ka konzervativcima i nacionalistima. Uveren sam da čak i Orban i Salvini mogu da pristupe tom savezu kako bismo transformisali Evropu“, naveo je Berluskoni. U sličnom smeru namerava da deluje i grupa Evropski konzervativci i reformisti, čiji je cilj da u budućnosti u Evropskom parlamentu budu poput mosta i ujedinjujućeg faktora između „evropskih narodnjaka“ i desnih nacionalista.