СУМРАК ЕВРОПСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

И пре него што је 374 милиона Европљана с правом гласа изашло на биралишта и изразило демократску вољу гласајући за људе које би волели да виде у Европском парламенту, актуелни председник Европске комисије Жан-Клод Јункер им је без икакве задршке саопштио да њихова воља није важнија од његове и да постоје људи који никада неће моћи да постану чланови Европске комисије

И пре него што је одржан, како је то рекао мађарски премијер Виктор Орбан, „судар патриота и глобалиста“, и пре него што је 374 милиона Европљана с правом гласа изашло на биралишта и изразило демократску вољу гласајући за људе које би волели да виде као своје представнике у Европском парламенту, актуелни председник Европске комисије Жан-Клод Јункер им је без икакве задршке саопштио да њихова воља није важнија од његове и да постоје људи који никада неће моћи да постану чланови Европске комисије. „Они који на овим изборима заступају блесави национализам за то ће платити цену“, рекао је Јункер и додао: „Ово нико не зна, али последњи пут сам одбацио кандидатуре шесторице комесара које су ми предале националне владе.“ Иако је ова порука била усмерена на бираче у Пољској, пошто је Јункер ово рекао у интервјуу за пољски лист „Жечпосполита“, она представља упозорење за све Европљане – без обзира за кога ви гласали, ја ћу одабрати ваше представнике у Комисији, дакле занемарујући вашу демократску вољу.

Можда су овакви ставови и понашање европских бирократа узрок што је на првим изборима за Европски парламент пре 40 година излазност на биралишта била изнад 60 посто, док је на неколико претходних избора у просеку гласало свега четрдесетак одсто. Чињеница је, међутим, да је Европски парламент у последњих пет година усвојио више од хиљаду закона који утичу на живот свих Европљана, укључујући и оне важне, попут закона о имиграцији, пољопривреди, заштити података, енергетици… Ти закони су, између осталог, многима загорчали живот, изазвали бунт и навели их да почну да другачије размишљају о томе којим људима допуштају да одлучују о њиховој судбини. Најрадикалнији у овом „освешћивању“ били су, наравно, Британци који су на референдуму одлучили да напусте „европску породицу“, али тежња за озбиљним променама видљива је широм континента и рефлектује се највише у успону странака и покрета који се називају „популистичким“ или „евроскептичним“. Због тога се овим изборима за Европски парламент придаје значај који они раније нису имали.

Поред Британаца, где Партија за брегзит с пројектованих 30 посто гласова (34 од 73 посланичких мандата) убедљиво води у односу на „традиционалне странке“, противници Европске уније у садашњем облику уживају јасну већину и у читавом низу других земаља, а у некима већ годинама суверено владају. Поред Пољске, на коју се Јункер с разлогом обрушио, а где ће владајућа десничарска Партија права и правде, како се очекује, освојити око 40 посто гласова (25 од 51 мандата), ту је и Мађарска где би коалиција владајућег Фидеса и Демохришћанске народне партије предвођена Виктором Орбаном требало да освоји око 56 посто гласова (16 од 21 мандата).

„Популистички талас“ није, међутим, запљуснуо само источноевропске земље, односно такозвану „Нову Европу“. Евроскептици и популисти на власти су и у Италији, где је потпредседник владе и министар унутрашњих послова Матео Салвини већ постао својеврсна звезда европског отпора естаблишменту и на европском нивоу основао коалицију која носи његово име – „Салвинијев савез“. У Италији би, тако, Салвинијева Лига требало да освоји 31 одсто гласова (25 од 73 мандата), док би његов коалициони партнер у влади, такође популистички, Покрет пет звездица требало да добије поверење 23 одсто бирача (19 мандата). И у једном од „мотора ЕУ“, Француској, према истраживањима воде популисти. Национално окупљање под вођством Марин ле Пен претекло је покрет председника Емануела Макрона са пројектованих 22,3 посто гласова (21 од 74 мандата), а ту је и Непокорена Француска Жан-Лика Меланшона која би требало да освоји девет посто – осам мандата. Популисти и евроскептици добро стоје и у Холандији, где би странке оваквог профила требало да освоје 11 од 26 посланичких мандата, или Шведској, где им се пројектује осам од 12 мандата.

Евроскептици и популисти знатно слабије стоје у, како многи кажу, „најважнијој“ држави ЕУ – Немачкој. Предвиђа се да ће странке главног тока (ЦДУ/ЦСУ, Зелени и Социјалдемократе) тамо освојити 75 од 96 посланичких мандата, док ће националистички АФД освојити 12 одсто гласова који доносе 11 мандата. Евроскептици ће у Немачкој имати 19 представника у Европском парламенту.

„Политико“ процењује да ће у будућем Европском парламенту популисти и евроскептици имати 257 посланичких мандата, док ће спрам њих бити 465 „проевропских“ посланика. Какав ће однос према Унији имати 29 посланика, према „Политику“ још није јасно. По истраживањима на која се „Политико“ позива, Европска народна партија (у чијем оквиру засад делују и евроскептични Орбанов Фидес и пољска Партија права и правде) у новом парламенту требало би да има 170 посланика, Социјалдемократе 144, Алијанса либерала и демократа плус Макронов „Република у покрету“104, Салвинијев савез 71, Европски конзервативци и реформисти 62, Зелени 56, Уједињена европска левица 50, док би Покрет пет звездица и Партија за брегзит заједно требало да имају 44 мандата. Представника нових и партија које не припадају ниједној групи требало би да у Европском парламенту буде 50.

Иако по овим статистикама и односу евроскептичних и еврофилних странака у Парламенту изгледа да странке естаблишмента имају убедљиву већину, резултати избора, ако буду у складу с пројекцијама, указују на јасан пробој противника система. Поред тога, будући савези и коалиције у Парламенту могли би да буду потпуно нетрадиционални и да иду наруку популистима. На то указује чињеница да је бивши италијански премијер Силвио Берлускони, чија Форца Италија би требало да освоји девет посто, односно седам мандата, позвао на формирање постизборне коалиције коју би чиниле странке Европске народне партије и екстремно десних странака попут Салвинијеве Лиге. „Европска народна партија мора да напусти коалицију са социјалистима и окрене се надесно, ка конзервативцима и националистима. Уверен сам да чак и Орбан и Салвини могу да приступе том савезу како бисмо трансформисали Европу“, навео је Берлускони. У сличном смеру намерава да делује и група Европски конзервативци и реформисти, чији је циљ да у будућности у Европском парламенту буду попут моста и уједињујућег фактора између „европских народњака“ и десних националиста.  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *