Amerika über alles

Бранећи Србију, Путин брани руске интересе оличене у гасоводима „Северни ток 2“ и „Турски ток“, и отвара перспективе будуће сарадње Русије и Европе, као заметак нових односа на евроазијском простору

Вест да је прошле суботе амерички разарач „Доналд Кук“, опремљен крстарећим ракетама, ушао у Црно море, а да су га у стопу пратили руски ратни бродови, привукла је доста пажње са аспекта антагонизма САД и Русије. Неки су се присетили и две раније епизоде са овим разарачем, 2014. у Црном и 2016. године у Балтичком мору, када је имао блиске сусрете с руским авионима. И све „анализе“ углавном су се на то и сводиле: с једне стране подвлачећи демонстрацију „америчке војне моћи на руској граници“, а с друге чињеницу да су „сухоји“ у два наврата приређивали непријатне сцене официрима и морнарима „Доналда Кука“, прелећући преко њега и изводећи електронске нападе којима су искључивали екране и радаре. И то би, можда, остало у границама традиционалног хладноратовског фолклора, с препуцавањем присталица једне или друге стране, да није чињенице која би и нас морала да забрине. Улазак „Доналда Кука“ у Црно море догодио се практично 24 сата након одласка Владимира Путина из Србије!
[restrict]

ОДЛУЧУЈУЋА ФАЗА АМЕРИЧКЕ БОРБЕ Осим заиста чудног тајминга, какве везе ова два догађаја имају између себе, а поготово с нама? Реч је о новој, одлучујућој фази америчке борбе да спречи одвајање Европе из своје сфере утицаја и њено приближавање Москви – пра свега кроз намеру Немачке да истраје у изградњи заједничког гасовода „Северни ток 2“ с Русијом. Ако би била уклоњена ова кључна економска руско-немачка спона, потом би било много лакше спровести све војне и политичке мере за тотално одсецање Русије од Европе. А ови циљеви, како подвлаче амерички стручњаци, не могу да буду остварени без Украјине и Балкана. У томе се крије највећа опасност, јер ови региони могу да буду употребљени као инструменти дестабилизације и обуздавања – не само Москве већ пре свега Берлина и свих оних у Европи који мисле да је развијање економских односа с Русијом баш добра и корисна ствар…

Последња епизода с „Доналдом Куком“ догодила се у априлу 2016, док се Вашингтон договарао са Кремљом о будућности Сирије. Истовремено је послао поруку Европи да његово привремено отопљавање односа с Москвом не треба тумачити као зелено светло ЕУ за приближавање Русији. У низу инцидената на Балтичком мору тада су се сучелили авиони и бродови САД и Русије. Најпре су руски авиони Су-24 више пута прелетали „Доналда Кука“ недалеко од базе Ратне морнарице РФ у Калињинграду, што су Американци снимили и изложили на интернету. Руски официри су у више наврата, као на аеро-митингу, пролетали на мање од 10 метара са свих страна америчког брода. Инцидент се десио на „на пушкомет“ од руских стратешких позиција у Калињинграду, који је са свих страна окружен ЕУ и НАТО територијом и где се налази главни штаб руске ратне Балтичке флоте, десетине бродова и подморница, најмодернији ПВО и ПРО системи, противбродски пројектили дугог домета и тактичке крстареће ракете „Искандер-М“.

Разарач „Доналд Кук“ носи до 90 теледиригованих тактичких ракета типа „Томахавк“, опционо опремљених нуклеарним бојевим главама, а тадашњи амерички државни секретар Џон Кери назвао је прелетање руских авиона „опасним и провокативним чином“. Руски новинари су подсетили и на догађај од пре тачно две године, 12. априла 2014, али у Црном мору. Тада, непосредно по присаједињењу Крима Русији, руски Су-24 су у истом дану 11 пута прелетели ракетни разарач, демонстрирајући мистериозне уређаје за радиоелектронску борбу. Руски борбени авиони, „наоружани“ само електроником, искључили су све борбене системе америчког „суперразарача“.

Према тврдњама руске државне телевизије, Американце је захватила толика паника да је 27, од преко 300 чланова посаде „Доналда Кука“, после овог случаја напустило морнарицу. Психолошки притисак био је додатно појачан јер их је руски противбродски систем „Бастион“, чије ракете лете неколико пута брже од звука, „осветлио“ радаром са обале Крима и држао на нишану све време чим су прошли кроз Босфор. И овог пута, 19. јануара 2019, Центар националне одбране Русије саопштио је да снаге ратне Црноморске флоте прате амерички разарач „електронским и техничким средствима“.

Тада, 2016, усред преговора Москве и Вашингтона о Сирији, Американци на другој страни шаљу поруку „савезницима“ да оваква слобода није допуштена и Европљанима. Како је 2016. оценила и кинеска државна агенција Синхуа, Вашингтон је желео да његово отопљавање односа с Москвом не буде протумачено као зелено светло за приближавање ЕУ Русији. Сада је маневарски простор још више сужен и своди се на то да Немачкој буде забрањена изградња „Северног тока 2“. О томе је, истог дана када је „Доналд Кук“ упловио у Црно море, писао и немачки „Велт“. Додуше, његов новинар Рихард Херцингер није нашао много лепих речи за канцеларку Ангелу Меркел и њен – засад – тврд став о овом питању. Како истиче „Велт“, држећи се чврсто за „Северни ток 2“, Берлин тиме игнорише забринутост европских партнера и све више се од њих изолује. Херцингер оправдава и поступак амбасадора САД у Берлину Ричарда Гренела, који је изазвао лавину критике својим писмом немачким компанијама, са упозорењем да не учествују у изградњи „Северног тока 2“.

Многи у Немачкој препознали су у томе отворену претњу, јер је Гренел најавио америчке санкције фирмама укљученим у реализацију овог пројекта на чијем је челу руски „Газпром“. „Тврдоглаво се држећи реализације ’Северног тока 2’, Немачка чини тешку политичку грешку, која може да има осетне последице не само на немачко-америчке односе већ и на јединство Европе и ауторитет Немачке у очима европских партнера“, подвукао је Херцингер. Он се обрачунава и са тврдњом да су писмо амбасадора Гренела и његове изјаве које подижу температуру до усијања – део сукоба САД и Европе. Другим речима, он поручује да куповина великих количина јефтиног руског гаса није витални интерес Европе, а пре свега Немачке, као највеће економије ЕУ. Он чак уверава да су експерти израчунали да је „сумњив економски успех“ овог гасовода и да су „његови трошкови изузетно велики“.

За „Газпром“, истиче „забринути“ Херцингер, све то може да се претвори у „гигантски губиташки пројекат“, али се Кремљ по сваку цену држи за њега, што још једном доказује да „Северни ток 2“ треба да постане „додатна полуга утицаја“ Русије у Европи. Новинар не објашњава да „Газпром“, који и сада испоручује Европи огромних 200 милијарди кубика природног гаса годишње, ако жели може увек да уцењује Европу. Цела квака је у томе, а „Велт“ о томе не пише, да би „Северни ток 2“ омогућио и Русији и Европи да се ослободе уцењивачког потенцијала Украјине, кроз коју данас иде највећи део транзита.

На тај начин би Москва и Брисел могли слободно и самостално да се договарају о количинама, цени и постижу обострано корисне дугорочне уговоре о стабилним и сигурним испорукама, али би и отпао амерички утицај на ове послове. САД се ту више ни за шта не би питале – као данас, када би власти у Кијеву затвориле гасовод и на најмањи њихов миг. Зато сукоб око „Северног тока“ примарно јесте проблем између Европе и САД, јер би Вашингтон, због свог обрачуна с Москвом, могао да угрози стабилност и привредни развој целог европског континента. То у Берлину, Паризу, Риму, Будимпешти, Бечу и другим престоницама ЕУ одлично знају.

БЕРЛИН, ЕВРОПА, ВАШИНГТОН… „Велт“ преноси и изјаву немачког шефа дипломатије Хајка Маса, који је на писмо америчког амбасадора Гренела одговорио: „Питања европске енергетске политике треба да се решавају у Европи, а не у САД“! Али Херцингер одмах и реплицира Масу, подсећајући да су против „Северног тока 2“ и европске земље, попут Пољске, Данске и балтичких држава. Још 2015, истиче новинар, 10 чланица ЕУ упутило је писмо Европској комисији, са захтевом да се пројекат заустави. Како се истиче, додатне испоруке руског гаса створиле би проблеме европској безбедносној политици и угрозиле енергетске и еколошке циљеве ЕУ, где се предвиђа окретање обновљивим изворима енергије. Чудно је, међутим, да док се цео свет – ко год је у прилици – окреће природном гасу као најмањем загађивачу, дотле једино ЕУ форсира „зелену енергију“, уједно и најскупљу. И то баш у време када европске земље имају економске и финансијске проблеме, ниске стопе раста, високе буџетске и трговинске дефиците, а протести грађанског и социјалног незадовољства бујају. Између осталог, и због повећања цена енергије.

У децембру 2018. и Европски парламент усвојио је резолуцију којом се тражи обустављање пројекта „Северни ток 2“. Још пре тога сто европских парламентараца упутило је писмо Ангели Меркел са истим захтевом, тврдећи да подршком гасоводу она прави раскол у Европи, подсећа Херцингер. У писму се, између осталог, наводи: „Изаберите европски пут, госпођо канцеларко, а не пут ’Немачка изнад свега’.“ Управо ове речи (Deutschland über alles) избачене су из данашње немачке химне, јер су асоцирале на национализам и нацизам, имајући у виду да их је и Хитлер једно време толерисао и користио (музику је написао Јозеф Хајдн још 1797, а текст Аугуст Хајнрих Хофман фон Фалерслебен 1841. године). Ово писмо, опомена канцеларки, јесте неувијена претња да би Немачка могла поново да се нађе на оптуженичкој клупи, ако не послуша захтев из Вашингтона, изречен посредством европских посланика. Или, како то објашњава Херцингер: „На тај начин, управо Берлин се све више изолује од Европе.“ И упозорава да је гасовод Путиново средство да посвађа и уцењује европске земље.

Према његовим речима, изградњом гасовода „Русија је гурнула у ћошак низ европских партнера, којима сада преостаје само нада у притисак санкција САД, које су можда у стању да ипак зауставе ’Северни ток 2’“. Новинар „Велта“ још поручује да је погрешно схватање по коме би изградња гасовода била начин да се зауставе „аспирације Трампа у светској политици“, јер „у Конгресу САД влада јединство о томе да је неопходно спречити западне инвеститоре да улажу средства у руску индустрију нафте и гаса која се руководи политичким циљевима“. Ово је добрим делом тачно. Европски парламент је резолуцију против руско-немачког цевовода усвојио након сличног акта доњег дома америчког Конгреса. Аргументи ЕП против „Северног тока“ били су слични онима које износи Херцингер, уз посебно потенцирање „кључне улоге коју игра Украјина у области европске мреже снабдевања енергијом“.

Европски парламентарци – махом из држава које се противе Москви у свакој сфери, уз истовремену слепу послушност Вашингтону – желе да кажу да је за европску енергетску безбедност много боље да се у снабдевању руским гасом ослони на нестабилну Украјину, него да се директно повеже с Москвом, без непредвидивих посредника, попут Кијева. Европосланици захтевају да руку на европском гасном вентилу држи Америка, а не Немачка и Русија, заједно са својим европским партнерима из још девет држава.

Иако новинар „Велта“ изјављује да „притисак Вашингтона није изазван америчком подмуклошћу већ тиме што се Немачка непромишљено зближава с Русијом“, а све у име „европских партнера“ који се осећају „гурнутим у ћошак“, очигледно није баш све тако као што он представља. Кроз неколико месеци мења се састав Европског парламента, који одавно не одражава реалан однос политичких снага на континенту. Мигрантска криза, санкције Русији које многи у Европи не подржавају, али и политички успон Доналда Трампа и пад утицаја глобалистичких елита проузроковали су пораст суверенистичких снага широм ЕУ, укључујући Немачку, Француску, Италију, Аустрију, Мађарску, Чешку, Словачку и друге. У очима њихових бирача ствара се слика да садашња ЕУ, као политички и економски привезак Америке, није више у интересу Европљана. После формирања новог састава ЕП биће мало теже доносити проамеричке резолуције у овом законодавном телу, па биле оне и само саветодавног карактера, као што је она о „Северном току 2“.

Немачки министар спољних послова Хајко Мас није се нашао на мукама само поводом гасовода него му проблем задаје и најављено америчко иступање из Споразума о ликвидацији ракета средњег и краћег домета (INF Treaty) из 1987. године. Ако је тада Европа овим споразумом ослобођена страха да би нуклеарни сукоб СССР и САД могао да је збрише с лица земље, сада се овај проблем поново враћа. Баш када је ЕУ готово паралисана због предстојећих избора њеног парламента, владе и председника, а брегзит добија обрисе хаотичног и потенцијално рушилачког процеса. И док „Жути прслуци“ француском председнику Емануелу Макрону не дају да дише, драматично му срозавајући рејтинг – Немачка, чија је канцеларка такође ослабљена као никад пре, мора да решава све ове проблеме и уз то се бори за свој витални интерес у изградњи „Северног тока 2“.

Зато најаву америчког иступања из ракетног споразума треба тумачити као додатно појачавање притиска на Берлин, јер не треба сумњати да постоји низ држава у ЕУ и НАТО које једва чекају да се у Европи појаве стотине, а можда и хиљаде америчких нуклеарних ракета средњег домета. То су исте оне земље које се фанатично залажу за демонтажу „Северног тока“. Зато очекивања да би министар Мас могао да убеди Вашингтон да одустане од иступања из Споразума може да има бар неког смисла само ако би Берлин, заузврат, одустао од изградње гасовода с Русијом. Али ни тада не би било гаранција да се ово питање поново не отвори, по потреби.

„ИСТОРИЈСКИ ДИСКУРС БАЛКАНА!“ И САД Како све ово тумачити? И какве то има везе са Балканом и Путиновом посетом Београду, где му је српски народ приредио величанствен дочек испред Храма Светог Саве – уз садржајне разговоре с председником Александром Вучићем? И након чега су послате најмање три снажне поруке: Србија и Русија ће одмах почети изградњу 403 километра дуге деонице „Турског тока“ кроз нашу земљу; Москва ће подржати решење за КиМ које одговара Београду, односно нема решења без Русије и поштовања Резолуције 1244; наша армија добиће најсавременије борбене и транспортне хеликоптере, уз испоруку раније договорених тенкова и оклопних возила. Већ следећег дана Вучић је најавио могућност расписивања парламентарних избора, а као један од разлога навео је то што албанска страна не укида противправне таксе од 100 одсто, због чега је бриселски дијалог запао у ћорсокак. Истовремено, председник је затражио од ЕУ да информише српску страну о томе – када ће бити уклоњене таксе којима се крши регионални Цефта споразум, али и уговор Приштине о придруживању и стабилизацији. Јасног одговора из Брисела на ово питање засад нема, али нико од званичника ЕУ није у изразито негативном тону коментарисао Путинову посету.

Зато је већ следећег дана у Црно море ушао „Доналд Кук“. Америчка конзервативна тинк-тенк организација, стратешки истраживачки институт „Херитаџ фондација“, објавила је 11. јануара на свом сајту текст под насловом „Политика САД у Европи: Шест приоритета за 2019“. Потписује га Данијел Кочис, политички аналитичар за европска питања Центра за слободу „Маргарет Тачер“. Истраживач једног од најутицајнијих америчких тинк-тенкова износи следеће закључке и савете, истичући да ће 2019. бити кључна за америчку политику у Европи. Наводи мере које у овој години треба Вашингтон да спроведе у Европи. Прво, да продуби сарадњу са савезницима ради „напредовања заједничких принципа и супротстављања спољној агресији и субверзији“. Друго, уклањање баријера за пораст трговине. Треће, извршење обавеза у одбрани, укључујући јачање обуздавања у источној Европи, кроз „стално војно присуство“. Кога треба обуздавати, Кочис наводи нешто касније, у делу о западном Балкану и „дестабилизујућем утицају Русије, растућим кинеским интересима и инвестицијама у региону“.

Да би се наведене мере спровеле, аутор предлаже да САД наставе с притиском на ЕУ и Немачку да промене курс о питању „Северног тока 2“, најављујући санкције за компаније које у томе учествују и указујући да времена остаје све мање. Други правац где Америка мора да се ангажује су Црно море и Украјина, где „војна окупација Крима од стране Русије и агресија у Керчком мореузу изазивају нестабилност“. Треће: „САД не могу себи да дозволе да скрену поглед са Балкана, јединог региона у Европи са незавршеним историјским дискурсом“.

Када је реч о првом правцу, Немачкој и „Северном току“, очигледно је да су мере које Кочис предлаже већ у пуном јеку, имајући у виду писма и ангажман америчког амбасадора Ричарда Гренела, који нимало суптилним методама врши притисак на Берлин. С тим у вези је и ситуација у Украјини, за коју и Кочис најављује да јој предстоји „кризна година“, ако се зна да јој 31. марта предстоје председнички избори, у које актуелни шеф државе Петро Порошенко улази са незавидним, једноцифреним рејтингом. Њега су, могуће, Американци већ отписали.

За нас је, свакако, најважнији трећи правац америчког деловања на који Кочис указује – Балкан. Посебно истиче да је „западни Балкан регион у Европи са недовршеним послом“, са потенцијалом за „обнављање непријатељства и насиља“. Нема дилеме да овим еуфемизмима Кочис указује на Србију и Републику Српску. Зато САД не могу себи да допусте да скрену поглед с Балкана, већ треба да спроведу „комплексну стратегију“. Међу корацима које предлаже Кочис је и подршка Хрватској, али и Македонији на путу ка НАТО-у. Посебан савет овог аналитичара Вашингтону је да „спречи предложени споразум о размени територија између Косова и Србије“. Тиме се може објаснити и потез Приштине да уведе таксе од 100 одсто на српске производе, ако се тиме блокира постизање споразума.

БЕОГРАД – МЕСТО НЕДОВРШЕНОГ ПОСЛА Ако се пажљивије анализирају препоруке „Херитаџ фондације“, додуше прилично штуро изнесене у наведеном чланку и без детаљније анализе, види се примарни циљ Вашингтона да одсече Европу, првенствено Немачку, од јефтиних енергената из Русије. Следећи корак била би понуда много скупљег течног гаса директно од САД, или од њихових блискоисточних савезника. Паралелно, а и као последица тога, уследила би још јача војнополитичка контрола Америке над Европом и њено потпуно одсецање од Русије. Посебан инструмент у овом процесу биће Украјина, што, међутим, доноси и повећани ризик да се Москва директније умеша у сукоб. Последица би била – пад антируског режима, што Вашингтон не би желео. Зато ће се засад Вашингтон ограничити слањем ратних бродова, попут „Доналда Кука“, али већи ратни сукоб може се очекивати само као потез очајника, у ситуацији ако власт почне убрзано да цури из руку кијевског режима.

Преостаје још Балкан, као „недовршени посао“. Руски експерти повезују нагло активирање Вашингтона у нашем региону последњих месеци – управо с „клизањем“ Европе у правцу удаљавања од Америке. Док део америчке (а посебно немачке) елите не жели војно јачање и повећање трошкова у Европи, па чак и Трамп гласно размишља о изласку из НАТО-а, и даље има много оних који у могућности изазивања нестабилности на Балкану виде своју шансу и перспективу. Такви постоје и у региону и ван њега, првенствено у САД. То је опробани рецепт који је већ једном удахнуо нови живот западној алијанси 1999, на 50. годишњицу њеног оснивања. И када се у априлу, у прилично невеселој атмосфери, „слави“ 70 година НАТО-а, некима може да падне на памет да поново из офуцаног шпила извуку стару, добитну карту.

И управо сада у Београд, место „недовршеног посла“, долази Путин. Доноси планове новог гасовода, од чега се Американцима диже коса на глави. Доноси хеликоптере и тенкове, како би спречио провокаторе да помисле да би војни изазов према Србији био лак и једноставан задатак, вишеструко подижући цену такве авантуре. И коначно, доносећи чврсту подршку Москве да решење за Косово и Метохију може да буде само оно које штити интересе српског народа. Бранећи Србију, Путин брани стабилност Европе и руске економске и политичке интересе, оличене у гасоводима „Северни ток 2“ и „Турски ток“. И отвара озбиљне перспективе будуће сарадње Русије и Европе, као заметка нових односа и интеграција на евроазијском простору. Зато је циљ и Москве и Берлина да на Балкану буду очувани мир и стабилност – како би ишта од тога било могуће. И зато је „Доналд Кук“ са својих 90 „Томахавка“ одмах запловио ка руској обали, чим је Путинов авион полетео са аеродрома „Никола Тесла“. На свакој од тих ракета исписана је порука, упућена не толико Москви колико Берлину – Amerika über alles.     

[/restrict]