Istorijsko a nedovršeno pomirenje

Jedinstveni simbol mira i primer drugima u svetu na neprestanoj proveri: Odavno je zaista odvažnim delovanjem državnika s obe strane Rajne „zatrpana“ provalija koja je delila nekadašnje ljute neprijatelje, Francuze i Nemce, ali ima još pukotina koje su najuočljivije upravo u vreme obeležavanja velikih istorijskih datuma poput (pariske, minulog vikenda) stogodišnjice od završetka Prvog svetskog rata i Dana primirja

Nemci su povodom stote godišnjice završetka Prvog svetskog rata i Dana primirja (11. novembar 1918) doživeli dve premijere: nemačka kancelarka Angela Merkel i šef države Frank Valter Štajnmajer našli su se, na poziv domaćina, u ovom slučaju Francuza i Britanaca, prvi put na mestima na koja dosad nije, oficijelno, kročio nijedan nemački (visoki) zvaničnik. Gestovi naglašene simbolike i pomirenja s istorijskim atributima i dimenzijama.
Nemačka kancelarka je, zajedno s francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, pre glavne pariske svetkovine, koja je okupila zaista impresivan broj visokih zvaničnika – sedamdeset šefova država i vlada, među kojima je, s više istorijskih razloga od mnogih sa ovog spiska bio predsednik Srbije Aleksandar Vučić – posetila, kao prvi šef nemačke vlade, memorijalni kompleks u šumi Kompijen, gde je 11. novembra 1918. godine, u specijalnom vagonu, potpisana bezuslovna nemačka kapitulacija i (napokon) sklopljeno primirje, čime je okončano dotad najveće krvoproliće u ljudskoj istoriji.

[restrict] Mesto poniženja

U pitanju je mesto na koje se, i kad je reč o Francuzima i kad je reč o Nemcima, nerado dolazi. To mesto „obostranog poniženja“ izazivalo je uvek, i izaziva, naglašenu gorčinu i kod jednih i kod drugih. Najpre je u svom vagonu francuski general (proizveden krajem rata u maršala) i komandant (pobedničkih) savezničkih snaga Ferdinand Foš diktirao poraženim Nemcima uslove kapitulacije.
Insistirao je da ti uslovi budu rigorozni kako Nemačka nikad više ne bi predstavljala opasnost za njegovu zemlju. I bio je, kažu, veoma nezadovoljan onim što je ušlo u (čuveni) Versajski (mirovni) sporazum. Rekao je, gnevan, navodno, da to nije mir. I konstatovao kako je reč (samo) o primirju, koje, upozorio je, neće potrajati više od dvadeset godina.
Ako je ta „legenda“ zaista istinita, maršal je bio vidovit. „Prauzrok tragedija“ 20. veka, Veliki (prvi svetski) rat, bio je fatalna uvertira, za samo dve decenije, u još katastrofalniji i razorniji Drugi svetski rat, koji je već na početku doneo surovu nemačku osvetu i poniženje Francuzima. Hitler je, naime, odmah po okupaciji Francuske, 22. juna 1944. godine, izvukao onaj isti vagon iz muzeja i u njemu diktirao poražavajuće, i ponižavajuće, uslove francuske kapitulacije. Otpremio je, potom, famozni vagon u Berlin, koji je, kao ratni plen pobednika i osvetnika, bio izložen ispred Brandenburške kapije.

Programirani i spontani gestovi

Vagon u koji su, skrušeni i u tišini, kročili minulog (velikog i pompeznog) pariskog vikenda francuski predsednik Emanuel Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel predstavlja vernu kopiju originala koji je, tokom Drugog svetskog rata, uništen negde u Nemačkoj.
Sve što se u tim trenucima zbivalo za velikim stolom u elegantnom salonu vagona replike odisalo je gestovima programirane i spontane simbolike, ako se, kad je reč o državnicima i ovakvim situacijama, uopšte može govoriti o spontanosti.
Najpre su Makron i Merkelova, programirano, kako bi se upisali u (zlatnu) knjigu utisaka, seli tik jedno pored drugog, na užoj strani stola: na onim širim, jedni naspram drugih, oba puta, 1918. i 1940, sedeli su ljuti neprijatelji, naizmenice, pobednici i poraženi. Potom je domaćin, spontano, kad su odložili penkala, uzeo nežno ruku nemačke kancelarke.
Merkelova je, koji minut pre toga, u dubokom ćutanju, posle polaganja venaca na spomen-obeležje, spontano (?) i nežno prislonila glavu na rame i uz glavu francuskog predsednika. Mogao je to biti i izraz (iskrene) zahvalnosti za još jedan, s Makronove strane, naglašeni gest respekta i uvažavanja: za ovu priliku postavljene su dve nove mermerne ploče, s istovetnim tekstom, na francuskom i nemačkom, sasvim drukčije, prigodnije sadržine od teksta koji je tu ranije stajao.
Umesto starog i izvornog teksta – govorio je da je na tom mestu 11. novembra 1918. skončala zločinačka nemačka imperija (rajh), koju su uništili slobodni narodi, oni koje je ta imperija htela da porobi – isklesana su sada slova kojima, povodom stogodišnjice okončanja Prvog svetskog rata i primirja, francuski predsednik i nemačka kancelarka potvrđuju „značaj francusko-nemačkog (nemačko-francuskog) pomirenja u službi Evrope i mira“.

Simbol brutalne istorije

Tu činjenicu, kad je reč o pomirenju suseda s Rajne, dvoje državnika su zaista potvrdili i izrazili, primećuje komentator „Špigla“ Georg Blume, uz konstataciju da je to pomirenje, što se tiče naroda, francuskog i nemačkog, ostalo, i još zadugo ostaje, nedovršeno. Izvlačenjem omraženog vagona, simbola „brutalne istorije“, na političku scenu i pod reflektore javnosti, Makron i Merkelova su sledili njihove prethodnike, tadašnjeg francuskog predsednika Fransoa Miterana i nemačkog kancelara Helmuta Kola koji su, 1984. godine, držeći se za ruke (čuvena slika!) odali počast palim vojnicima u najvećoj nemačko-francuskoj kasapnici iz Prvog svetskog rata, na Verdenu.
Da podsetimo: u žestokom okršaju, najtežem i najdužem na Zapadnom frontu, između dve armije, koji je trajao od 21. februara do 18. decembra 1916. godine, poginulo je više od 250.000 vojnika i ranjeno oko pola miliona.
Iako su svoje (pomiriteljske) uloge „perfektno odigrali“, komentator uticajnog nemačkog magazina „Špigla“ primećuje da se Makron i Merkelova kreću po „nesigurnom tlu“. To se najbolje videlo prigodom obeležavanja stogodišnjice od završetka rata, više i upadljivije nego što bi to bilo drago „dobrim Evropljanima“: njima se, opet i najednom, (ujedinjena) Evropa pokazuje kao „elitni projekat“. I to ne samo zbog „renesanse nacionalističkih pokreta“ na Starom kontinentu nego, što je važnije, u nedovršenosti istinskog pomirenja na čemu su tako naglašeno minulog vikenda insistirali Merkelova i Makron.

Uočljive pukotine

Ne zjapi, istina, u francusko-nemačkim odnosima više nekadašnja provalija, ali i dalje, očigledno, ima pukotina. U to se mogao uveriti i predsednik Makron, koji je, danima uoči „velikog vikenda“, krstario linijom nekadašnjeg fronta: svuda su, uglavnom, i na svim mestima, odavane (komemorativne) počasti (gotovo) isključivo palim francuskim vojnicima, (gotovo) nigde i nemačkim. I pred spomenikom u jednoj francuskoj varošici, koja se pobratimila (redak primer) s jednim gradom u Bavarskoj, bilo je govora isključivo o francuskim žrtvama. „Špigl“ u tom kontekst spominje reči francuskog ratnog veterana, okićenog brojnim odličjima, koji je tom prilikom konstatovao kako bi moralo da prođe još stotinu godina pa da se, eventualno, počne odavati počast i palim nemačkim vojnicima.
Uz konstataciju da „pukotina“ u nemačko-francuskim odnosima ima na obe strane, već spomenuti komentator „Špigla“ (a ovaj nedeljnik „eksploatišemo“ ovom prilikom u iskustvenom uverenju da gotovo nikad ne poseže za jeftinim senzacijama) upozorava da je i Makron (nedavno) „čarnuo“ u jednu „staru (i duboku) ranu“: označio je i slavio (famoznog) maršala Filipa Petena (misleći, dakako, na vreme iz Prvog svetskog rata) kao „velikog vojnika“.

Osporavani Peten

A upravo Peten oštro deli nemačko-francuska ratna sećanja: maršal se nalazio na čelu kolaborantske francuske vlade pod Hitlerom i snosi nespornu krivicu, i veliku odgovornost, za progon francuskih Jevreja koji su skončali u nemačkim koncentracionim logorima. „Špigl“ podseća na nemački konsenzus: o onom ko je „sudelovao u Aušvicu“ ne može se uopšte više govoriti kao o „dobrom vojniku“, uz komentar da Makron, pohvalama Petenu, protivreči ovom nemačkom konsenzusu.
S druge strane, ni nemački političari nemaju uvek osećanja za „francusku (pre)osetljivost, za francuski senzibilitet“. Francuski istoričar Emanuel Tod, čije reči citira nemački magazin, zaključio je (pre četiri godine) da ne postoji jasnija pouka iz Drugog svetskog rata od one da Francuska, kao politička sila, više ne može ni vodu da nosi Nemcima (nije ravnopravna, po onoj ko kosi a ko vodu nosi), a da su Nemačkoj, u toj ravni, još samo SAD i Rusija.

Varljiv uspeh

I da zaključimo priču o nedovršenom francusko-nemačkom izmirenju, koje su njihovi (vešti) lideri, programiranim i spontanim gestovima, posebno od Kola i Miterana pa naovamo, predstavili širom sveta kao istorijski simbol mira. „Špiglov“ novinar je uveren da je taj uspeh varljiv. I da bi svaka nova generacija Francuza i Nemaca morala da se iznova izbori za to (istinsko) izmirenje i prijateljstvo, inače će Evropa, uprkos „velikim rečima“, ostati (samo) klimav, nesiguran „projekat (političke) elite“.
A kad je reč o „velikim rečima“ i zavetnim govorima političara, njih su u slavljeničkom pariskom vikendu izrekli upravo francuski predsednik Emanuel Makron, kao domaćin impresivnog samita lidera, i glavni gost (gošća), nemačka kancelarka Angela Merkel (uz tako zvučna imena, kao što su Vladimir Putin i Donald Tramp), ovom prilikom iz istorijskih razloga, kad su se Francuzi i Nemci gledali preko nišana, s druge strane barikade.
Crvena nit u njihovim govorima, Makronov tokom glavne ceremonije pred Trijumfalnom kapijom, i Merkelove, na potonjem (tek ustanovljenom) mirovnom forumu, kao da su se dogovarali i usaglašavali, bila su upozorenja na opasnost od „renesanse nacionalizma“, pošasti koja je bila uzrok i uvod u pakao Prvog svetskog rata, pri čemu je Makron srčano branio „zdravi“ patriotizam od nacionalizma, kao njegove negacije i izdaje.
I jedno i drugo su se predstavili kao „veliki Evropljani“, insistirajući pri tome na snažnijim integracijama kao odgovoru na sve naglašenije procese dezintegracija. Branili su srčano „svete (evropske) vrednosti“, ljudska prava, slobodu i demokratiju, kao odgovor populizmu koji (uvek) završava u autoritarnosti. Suprotstavljali su potrebnu solidarnost među državama i narodima umesto nacionalne isključivosti, što su mediji „pročitali“ kao oštru, i ortačku, kritiku Trampove politike pod zastavom „Amerika pre svega, i iznad svega“.
Američki predsednik Donald Tramp je Makronov govor, i kritiku, saslušao bez ijedne grimase na licu, a Merkelovu nije ni čuo: nije se uopšte pojavio na mirovnom forumu, gde je nemačka kancelarka bila, rekosmo, glavni govornik. Tramp je, inače, nešto ranije oštro odbrusio „velikom prijatelju Makronu“, zbog izjave francuskog predsednika da bi Evropljanima opasnost mogla da zapreti s raznih strana, pri čemu je, uz Kineze i Ruse, kao potencijalnu opasnost spomenuo i – SAD!
Tramp je, još iz aviona, „tvitovao“ da je sramno označavati njegovu zemlju za (makar pretpostavljenog) neprijatelja, a potom od Makrona zahtevao, umesto da stvara sopstvenu, evropsku vojsku, da Evropljani najpre dublje zavuku ruku u džep i izmire obaveze prema zapadnoj vojnoj alijansi (NATO).
Makronu je u ovom sporenju podrška stigla s neočekivane strane: ruski predsednik Vladimir Putin smatra kako je normalno da Evropa, kao snažna ekonomska unija, bude nezavisna i suverena i u pitanjima odbrane i bezbednosti…

[/restrict]