Историјско а недовршено помирење

Јединствени симбол мира и пример другима у свету на непрестаној провери: Одавно је заиста одважним деловањем државника с обе стране Рајне „затрпана“ провалија која је делила некадашње љуте непријатеље, Французе и Немце, али има још пукотина које су најуочљивије управо у време обележавања великих историјских датума попут (париске, минулог викенда) стогодишњице од завршетка Првог светског рата и Дана примирја

Немци су поводом стоте годишњице завршетка Првог светског рата и Дана примирја (11. новембар 1918) доживели две премијере: немачка канцеларка Ангела Меркел и шеф државе Франк Валтер Штајнмајер нашли су се, на позив домаћина, у овом случају Француза и Британаца, први пут на местима на која досад није, официјелно, крочио ниједан немачки (високи) званичник. Гестови наглашене симболике и помирења с историјским атрибутима и димензијама.
Немачка канцеларка је, заједно с француским председником Емануелом Макроном, пре главне париске светковине, која је окупила заиста импресиван број високих званичника – седамдесет шефова држава и влада, међу којима је, с више историјских разлога од многих са овог списка био председник Србије Александар Вучић – посетила, као први шеф немачке владе, меморијални комплекс у шуми Компијен, где је 11. новембра 1918. године, у специјалном вагону, потписана безусловна немачка капитулација и (напокон) склопљено примирје, чиме је окончано дотад највеће крвопролиће у људској историји.

[restrict] Место понижења

У питању је место на које се, и кад је реч о Французима и кад је реч о Немцима, нерадо долази. То место „обостраног понижења“ изазивало је увек, и изазива, наглашену горчину и код једних и код других. Најпре је у свом вагону француски генерал (произведен крајем рата у маршала) и командант (победничких) савезничких снага Фердинанд Фош диктирао пораженим Немцима услове капитулације.
Инсистирао је да ти услови буду ригорозни како Немачка никад више не би представљала опасност за његову земљу. И био је, кажу, веома незадовољан оним што је ушло у (чувени) Версајски (мировни) споразум. Рекао је, гневан, наводно, да то није мир. И констатовао како је реч (само) о примирју, које, упозорио је, неће потрајати више од двадесет година.
Ако је та „легенда“ заиста истинита, маршал је био видовит. „Праузрок трагедија“ 20. века, Велики (први светски) рат, био је фатална увертира, за само две деценије, у још катастрофалнији и разорнији Други светски рат, који је већ на почетку донео сурову немачку освету и понижење Французима. Хитлер је, наиме, одмах по окупацији Француске, 22. јуна 1944. године, извукао онај исти вагон из музеја и у њему диктирао поражавајуће, и понижавајуће, услове француске капитулације. Отпремио је, потом, фамозни вагон у Берлин, који је, као ратни плен победника и осветника, био изложен испред Бранденбуршке капије.

Програмирани и спонтани гестови

Вагон у који су, скрушени и у тишини, крочили минулог (великог и помпезног) париског викенда француски председник Емануел Макрон и немачка канцеларка Ангела Меркел представља верну копију оригинала који је, током Другог светског рата, уништен негде у Немачкој.
Све што се у тим тренуцима збивало за великим столом у елегантном салону вагона реплике одисало је гестовима програмиране и спонтане симболике, ако се, кад је реч о државницима и оваквим ситуацијама, уопште може говорити о спонтаности.
Најпре су Макрон и Меркелова, програмирано, како би се уписали у (златну) књигу утисака, сели тик једно поред другог, на ужој страни стола: на оним ширим, једни наспрам других, оба пута, 1918. и 1940, седели су љути непријатељи, наизменице, победници и поражени. Потом је домаћин, спонтано, кад су одложили пенкала, узео нежно руку немачке канцеларке.
Меркелова је, који минут пре тога, у дубоком ћутању, после полагања венаца на спомен-обележје, спонтано (?) и нежно прислонила главу на раме и уз главу француског председника. Могао је то бити и израз (искрене) захвалности за још један, с Макронове стране, наглашени гест респекта и уважавања: за ову прилику постављене су две нове мермерне плоче, с истоветним текстом, на француском и немачком, сасвим друкчије, пригодније садржине од текста који је ту раније стајао.
Уместо старог и изворног текста – говорио је да је на том месту 11. новембра 1918. скончала злочиначка немачка империја (рајх), коју су уништили слободни народи, они које је та империја хтела да пороби – исклесана су сада слова којима, поводом стогодишњице окончања Првог светског рата и примирја, француски председник и немачка канцеларка потврђују „значај француско-немачког (немачко-француског) помирења у служби Европе и мира“.

Симбол бруталне историје

Ту чињеницу, кад је реч о помирењу суседа с Рајне, двоје државника су заиста потврдили и изразили, примећује коментатор „Шпигла“ Георг Блуме, уз констатацију да је то помирење, што се тиче народа, француског и немачког, остало, и још задуго остаје, недовршено. Извлачењем омраженог вагона, симбола „бруталне историје“, на политичку сцену и под рефлекторе јавности, Макрон и Меркелова су следили њихове претходнике, тадашњег француског председника Франсоа Митерана и немачког канцелара Хелмута Кола који су, 1984. године, држећи се за руке (чувена слика!) одали почаст палим војницима у највећој немачко-француској касапници из Првог светског рата, на Вердену.
Да подсетимо: у жестоком окршају, најтежем и најдужем на Западном фронту, између две армије, који је трајао од 21. фебруара до 18. децембра 1916. године, погинуло је више од 250.000 војника и рањено око пола милиона.
Иако су своје (помиритељске) улоге „перфектно одиграли“, коментатор утицајног немачког магазина „Шпигла“ примећује да се Макрон и Меркелова крећу по „несигурном тлу“. То се најбоље видело пригодом обележавања стогодишњице од завршетка рата, више и упадљивије него што би то било драго „добрим Европљанима“: њима се, опет и наједном, (уједињена) Европа показује као „елитни пројекат“. И то не само због „ренесансе националистичких покрета“ на Старом континенту него, што је важније, у недовршености истинског помирења на чему су тако наглашено минулог викенда инсистирали Меркелова и Макрон.

Уочљиве пукотине

Не зјапи, истина, у француско-немачким односима више некадашња провалија, али и даље, очигледно, има пукотина. У то се могао уверити и председник Макрон, који је, данима уочи „великог викенда“, крстарио линијом некадашњег фронта: свуда су, углавном, и на свим местима, одаване (комеморативне) почасти (готово) искључиво палим француским војницима, (готово) нигде и немачким. И пред спомеником у једној француској варошици, која се побратимила (редак пример) с једним градом у Баварској, било је говора искључиво о француским жртвама. „Шпигл“ у том контекст спомиње речи француског ратног ветерана, окићеног бројним одличјима, који је том приликом констатовао како би морало да прође још стотину година па да се, евентуално, почне одавати почаст и палим немачким војницима.
Уз констатацију да „пукотина“ у немачко-француским односима има на обе стране, већ споменути коментатор „Шпигла“ (а овај недељник „експлоатишемо“ овом приликом у искуственом уверењу да готово никад не посеже за јефтиним сензацијама) упозорава да је и Макрон (недавно) „чарнуо“ у једну „стару (и дубоку) рану“: означио је и славио (фамозног) маршала Филипа Петена (мислећи, дакако, на време из Првог светског рата) као „великог војника“.

Оспоравани Петен

А управо Петен оштро дели немачко-француска ратна сећања: маршал се налазио на челу колаборантске француске владе под Хитлером и сноси неспорну кривицу, и велику одговорност, за прогон француских Јевреја који су скончали у немачким концентрационим логорима. „Шпигл“ подсећа на немачки консензус: о оном ко је „суделовао у Аушвицу“ не може се уопште више говорити као о „добром војнику“, уз коментар да Макрон, похвалама Петену, противречи овом немачком консензусу.
С друге стране, ни немачки политичари немају увек осећања за „француску (пре)осетљивост, за француски сензибилитет“. Француски историчар Емануел Тод, чије речи цитира немачки магазин, закључио је (пре четири године) да не постоји јаснија поука из Другог светског рата од оне да Француска, као политичка сила, више не може ни воду да носи Немцима (није равноправна, по оној ко коси а ко воду носи), а да су Немачкој, у тој равни, још само САД и Русија.

Варљив успех

И да закључимо причу о недовршеном француско-немачком измирењу, које су њихови (вешти) лидери, програмираним и спонтаним гестовима, посебно од Кола и Митерана па наовамо, представили широм света као историјски симбол мира. „Шпиглов“ новинар је уверен да је тај успех варљив. И да би свака нова генерација Француза и Немаца морала да се изнова избори за то (истинско) измирење и пријатељство, иначе ће Европа, упркос „великим речима“, остати (само) климав, несигуран „пројекат (политичке) елите“.
А кад је реч о „великим речима“ и заветним говорима политичара, њих су у слављеничком париском викенду изрекли управо француски председник Емануел Макрон, као домаћин импресивног самита лидера, и главни гост (гошћа), немачка канцеларка Ангела Меркел (уз тако звучна имена, као што су Владимир Путин и Доналд Трамп), овом приликом из историјских разлога, кад су се Французи и Немци гледали преко нишана, с друге стране барикаде.
Црвена нит у њиховим говорима, Макронов током главне церемоније пред Тријумфалном капијом, и Меркелове, на потоњем (тек установљеном) мировном форуму, као да су се договарали и усаглашавали, била су упозорења на опасност од „ренесансе национализма“, пошасти која је била узрок и увод у пакао Првог светског рата, при чему је Макрон срчано бранио „здрави“ патриотизам од национализма, као његове негације и издаје.
И једно и друго су се представили као „велики Европљани“, инсистирајући при томе на снажнијим интеграцијама као одговору на све наглашеније процесе дезинтеграција. Бранили су срчано „свете (европске) вредности“, људска права, слободу и демократију, као одговор популизму који (увек) завршава у ауторитарности. Супротстављали су потребну солидарност међу државама и народима уместо националне искључивости, што су медији „прочитали“ као оштру, и ортачку, критику Трампове политике под заставом „Америка пре свега, и изнад свега“.
Амерички председник Доналд Трамп је Макронов говор, и критику, саслушао без иједне гримасе на лицу, а Меркелову није ни чуо: није се уопште појавио на мировном форуму, где је немачка канцеларка била, рекосмо, главни говорник. Трамп је, иначе, нешто раније оштро одбрусио „великом пријатељу Макрону“, због изјаве француског председника да би Европљанима опасност могла да запрети с разних страна, при чему је, уз Кинезе и Русе, као потенцијалну опасност споменуо и – САД!
Трамп је, још из авиона, „твитовао“ да је срамно означавати његову земљу за (макар претпостављеног) непријатеља, а потом од Макрона захтевао, уместо да ствара сопствену, европску војску, да Европљани најпре дубље завуку руку у џеп и измире обавезе према западној војној алијанси (НАТО).
Макрону је у овом спорењу подршка стигла с неочекиване стране: руски председник Владимир Путин сматра како је нормално да Европа, као снажна економска унија, буде независна и суверена и у питањима одбране и безбедности…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *