Propuštena prilika

Šta sve možemo da zaključimo iz nastupa naše reprezentacije na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Rusiji?

Fudbalski šampionat sveta za Srbiju završio se onako kako smo i navikli iako se uvek nadamo da će biti drugačije, dakle, završio se ranije nego što smo želeli.

REALNI DOMETI Posle pobede nad Kostarikom (1:0) u prvoj utakmici koja nas je sve ohrabrila – pamtićemo onaj gol kapitena Aleksandra Kolarova iz slobodnog udarca koji čak ni fenomenalni Kejlor Navas, golman Kostarike i „Real Madrida“, nije mogao da zaustavi – usledili su porazi od Švajcarske (1:2) posle izgubljenog vođstva, a onda i od Brazila (0:2) kome ipak nismo dorasli da bismo tu mogli da se vadimo za ono što smo propustili u prethodnoj utakmici.

Na kraju, Srbija je Svetsko prvenstvo završila kao treća u Grupi E sa tri osvojena boda, ispred Kostarike, ali iza Švajcarske i Brazila, a plasman iz grupne u eliminacionu fazu takmičenja, makar u osminu finala, još jednom je ostao nedosanjani san. Uostalom, kao i na dva poslednja prvenstva na kojima smo učestvovali, 2006. u Nemačkoj (četvrti u grupi – iza Argentine, Holandije i Obale Slonovače, s nula bodova i gol razlikom od minus 8) i 2010. u Južnoj Africi (takođe četvrti u grupi, iza Nemačke iako smo je tada pobedili, Gane i Australije), dok se na prethodno prvenstvo, održano u Brazilu 2014. godine, nismo ni plasirali.

Imajući pak u vidu da se nismo plasirali ni na evropska fudbalska prvenstva koja su bila održana u međuvremenu (2016. godine u Francuskoj, 2012. u Poljskoj i Ukrajini, takođe to nismo uspeli da učinimo ni 2008, ni 2004, i da ne idemo dalje u prošlost), prilično je jasno da su realno stanje i dometi srpskog fudbala takvi, da se i sam plasman na veliko takmičenje mora, eto, smatrati nekakvim uspehom.

S tim što nam 2015. godina, kada je naša omladinska reprezentacija na Novom Zelandu postala prvak sveta pobedom nad Brazilom u finalu, oduzima pravo da se potpuno pomirimo sa sudbinom pukog statiste na velikim turnirima koji treba da bude zadovoljen samom činjenicom da je dospeo na završno takmičenje.

ŠTA (NI)JE VALJALO? Naizgled paradoksalno, ali to je valjda u prirodi same igre, samo su nas dve-tri lopte i jedna sudijska odluka delili od mnogo drugačijeg ishoda našeg gostovanja u Rusiji, a time i od potpuno drugačije reakcije ovdašnje javnosti.

Imamo u vidu, naravno, onu presudnu utakmicu, propuštene prilike za ubedljivije vođstvo posle ranih, pravovremenih 1:0 za nas, nedosuđeni očigledan penal nad Aleksandrom Mitrovićem i na kraju poraz od Švajcarske golom Šaćirija u poslednjim minutima meča.

A opet – kontraargument koji je potpuno legitiman – da smo bili dovoljno dobri, drumsko razbojništvo nemačkog sudije Feliksa Briha, koji je čak odbio preporuku VAR-a da ponovo pregleda spornu situaciju u kojoj su dva Švajcarca rvačkim zahvatom oborila na zemlju našeg centarfora, ne bi ovako presudno uticalo na našu (pre)ranu eliminaciju.

Zašto nismo bili dovoljno dobri?

Što se samih fudbalera tiče, ne može im se – kao što je ranije često moglo – ne može im se zameriti na nedovoljnom zalaganju ili na pomanjkanju osećaja odgovornosti prema zastavi i grbu pod kojima su igrali i naciji koju su predstavljali. Baš naprotiv, i to je jedna važna, svetla tačka u čitavoj ovoj priči.

Dosta je reči bilo o igri Sergeja Milinkovića Savića, koji zaista nije ispunio očekivanja svih koji su od njega očekivali da će u reprezentaciji Srbije biti mađioničar kakav je bio prošle sezone u dresu „Lacija“. A opet, SMS nije igrao na poziciji i nije imao zaduženja kakva je imao u „Laciju“, pa otuda i njegov rezultat kakav smo dobili. Verovatno bi bio i lošiji da je imao zadatke koji su njegovom stilu igre još manje odgovarali, što nas – uz štošta drugo – dovodi do pitanja odgovornosti selektora i čitave fudbalske organizacije koja je selektora promenila takoreći neposredno pred početak Svetskog prvenstva.

Da li je selektor Mladen Krstajić mogao drugačije da postavi našu igru? Da li je neke izmene mogao da izvrši ranije? Sigurno da jeste sve i ako je to lako reći sada, posle bitke svi su generali.

Da li bi sve bilo drugačije da nismo promenili selektora? Da umesto Slavoljuba Muslina, koji nas je kvalifikovao za Rusiju, nije doveden potpuno neiskusni Mladen Krstajić? Da smo uoči prvenstva odigrali barem jednu prijateljsku utakmicu s reprezentacijom koja po svom stilu igre liči na Švajcarsku, a znalo se unapred da će nam to biti presudan meč?

S druge strane, ne smemo da zaboravimo ni da smo pod Muslinom, iako smo se kvalifikovali, onu presudnu utakmicu protiv slabašne Gruzije jedva dobili s 1:0, i kakve je to rezultate obećavalo u sudaru s mnogo snažnijim rivalima?

I takođe da ne zaboravimo da je Krstajiću i njegovom timu zaista falilo samo malo sreće, i da on zaista nije imao vremena za ozbiljnije uigravanje tima, ali i da je imao hrabrosti da u prvi tim uvrsti nekolicinu mladih igrača koji bi morali da čine njegovu okosnicu u godinama koje su pred nama, a pre svega tu imamo u vidu sjajnog štopera Nikolu Milenkovića, pa i njegovog kolegu iz zadnje linije u poslednjoj utakmici Miloša Veljkovića.

U svakom slučaju, dublja i daleko stručnija analiza našeg rezultata i igre u Rusiji preko nam je potrebna, razume se, pod uslovom da želimo da nam A selekcija zaliči na mladu iz 2015. godine. I sve to pod hitno, jer, već u septembru nas čeka takmičenje u okviru Lige nacija. Dobre, mlade i voljne igrače imamo i treba ih podržati, a pre svega ih treba uklopiti u tim u kome će njihovi potencijali biti iskorišćeni umesto protraćeni.