Пропуштена прилика

Шта све можемо да закључимо из наступа наше репрезентације на Светском првенству у фудбалу у Русији?

Фудбалски шампионат света за Србију завршио се онако како смо и навикли иако се увек надамо да ће бити другачије, дакле, завршио се раније него што смо желели.

РЕАЛНИ ДОМЕТИ После победе над Костариком (1:0) у првој утакмици која нас је све охрабрила – памтићемо онај гол капитена Александра Коларова из слободног ударца који чак ни феноменални Кејлор Навас, голман Костарике и „Реал Мадрида“, није могао да заустави – уследили су порази од Швајцарске (1:2) после изгубљеног вођства, а онда и од Бразила (0:2) коме ипак нисмо дорасли да бисмо ту могли да се вадимо за оно што смо пропустили у претходној утакмици.

На крају, Србија је Светско првенство завршила као трећа у Групи Е са три освојена бода, испред Костарике, али иза Швајцарске и Бразила, а пласман из групне у елиминациону фазу такмичења, макар у осмину финала, још једном је остао недосањани сан. Уосталом, као и на два последња првенства на којима смо учествовали, 2006. у Немачкој (четврти у групи – иза Аргентине, Холандије и Обале Слоноваче, с нула бодова и гол разликом од минус 8) и 2010. у Јужној Африци (такође четврти у групи, иза Немачке иако смо је тада победили, Гане и Аустралије), док се на претходно првенство, одржано у Бразилу 2014. године, нисмо ни пласирали.

Имајући пак у виду да се нисмо пласирали ни на европска фудбалска првенства која су била одржана у међувремену (2016. године у Француској, 2012. у Пољској и Украјини, такође то нисмо успели да учинимо ни 2008, ни 2004, и да не идемо даље у прошлост), прилично је јасно да су реално стање и домети српског фудбала такви, да се и сам пласман на велико такмичење мора, ето, сматрати некаквим успехом.

С тим што нам 2015. година, када је наша омладинска репрезентација на Новом Зеланду постала првак света победом над Бразилом у финалу, одузима право да се потпуно помиримо са судбином пуког статисте на великим турнирима који треба да буде задовољен самом чињеницом да је доспео на завршно такмичење.

ШТА (НИ)ЈЕ ВАЉАЛО? Наизглед парадоксално, али то је ваљда у природи саме игре, само су нас две-три лопте и једна судијска одлука делили од много другачијег исхода нашег гостовања у Русији, а тиме и од потпуно другачије реакције овдашње јавности.

Имамо у виду, наравно, ону пресудну утакмицу, пропуштене прилике за убедљивије вођство после раних, правовремених 1:0 за нас, недосуђени очигледан пенал над Александром Митровићем и на крају пораз од Швајцарске голом Шаћирија у последњим минутима меча.

А опет – контрааргумент који је потпуно легитиман – да смо били довољно добри, друмско разбојништво немачког судије Феликса Бриха, који је чак одбио препоруку ВАР-а да поново прегледа спорну ситуацију у којој су два Швајцарца рвачким захватом оборила на земљу нашег центарфора, не би овако пресудно утицало на нашу (пре)рану елиминацију.

Зашто нисмо били довољно добри?

Што се самих фудбалера тиче, не може им се – као што је раније често могло – не може им се замерити на недовољном залагању или на помањкању осећаја одговорности према застави и грбу под којима су играли и нацији коју су представљали. Баш напротив, и то је једна важна, светла тачка у читавој овој причи.

Доста је речи било о игри Сергеја Милинковића Савића, који заиста није испунио очекивања свих који су од њега очекивали да ће у репрезентацији Србије бити мађионичар какав је био прошле сезоне у дресу „Лација“. А опет, СМС није играо на позицији и није имао задужења каква је имао у „Лацију“, па отуда и његов резултат какав смо добили. Вероватно би био и лошији да је имао задатке који су његовом стилу игре још мање одговарали, што нас – уз штошта друго – доводи до питања одговорности селектора и читаве фудбалске организације која је селектора променила такорећи непосредно пред почетак Светског првенства.

Да ли је селектор Младен Крстајић могао другачије да постави нашу игру? Да ли је неке измене могао да изврши раније? Сигурно да јесте све и ако је то лако рећи сада, после битке сви су генерали.

Да ли би све било другачије да нисмо променили селектора? Да уместо Славољуба Муслина, који нас је квалификовао за Русију, није доведен потпуно неискусни Младен Крстајић? Да смо уочи првенства одиграли барем једну пријатељску утакмицу с репрезентацијом која по свом стилу игре личи на Швајцарску, а знало се унапред да ће нам то бити пресудан меч?

С друге стране, не смемо да заборавимо ни да смо под Муслином, иако смо се квалификовали, ону пресудну утакмицу против слабашне Грузије једва добили с 1:0, и какве је то резултате обећавало у судару с много снажнијим ривалима?

И такође да не заборавимо да је Крстајићу и његовом тиму заиста фалило само мало среће, и да он заиста није имао времена за озбиљније уигравање тима, али и да је имао храбрости да у први тим уврсти неколицину младих играча који би морали да чине његову окосницу у годинама које су пред нама, а пре свега ту имамо у виду сјајног штопера Николу Миленковића, па и његовог колегу из задње линије у последњој утакмици Милоша Вељковића.

У сваком случају, дубља и далеко стручнија анализа нашег резултата и игре у Русији преко нам је потребна, разуме се, под условом да желимо да нам А селекција заличи на младу из 2015. године. И све то под хитно, јер, већ у септембру нас чека такмичење у оквиру Лиге нација. Добре, младе и вољне играче имамо и треба их подржати, а пре свега их треба уклопити у тим у коме ће њихови потенцијали бити искоришћени уместо протраћени.              

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *