Стварне и измаштане димензије југоносталгије

Српско искуство југоносталгије (3)

Београдска издавачка кућа „Катена мунди“ недавно је објавила књигу Историја једне утопије: 100 година од стварања Југославије. Двотомни зборник радова најеминентнијих домаћих аутора издавачки је подухват који је јавност већ оценила као веома важан догађај за српску културу и историографију. Издавач напомиње да је ово дело рађено „са дубоким пијететом према милионским жртвама које је наш народ положио у стварању и одбрани југословенске заједнице, уз истовремено уважавање потребе за сагледавањем и преиспитивањем модерне српске политике, за откривањем и апострофирањем константи које је одређују, како у претходних сто година, тако и данас“.
Печат из Зборника, у неколико наставака, објављује део текстова чији су аутори врхунска пера српске науке и друштвене теорије.

Срби су, за разлику од других који су ову државу видели тек као „транзитну станицу“ ка ост  варењу самосталног национално-државног пројекта, Југославију заиста доживљавали као своју државу. Они су је таквом сматрали из веома простог разлога: у њен  им оквирима је готово у потпуности био обједињен цео српски народ. Касније се показало да је српско поузда  ње у Југославију имало кобне последице

Пише Александар Гајић

Кључ за разумевање сваке носталгије је пре свега садашњица, а не прошлост. И поред тога, носталгија мора да се ослања на прошлост – на неке чињенице везане за њу, мада крајње субјективно доживљене и протумачене. Због тога носталгија настаје и развија се кроз стално осцилирање између прошлости и садашњости, између стварног наслеђа и сопствене уобразиље – измаштане и идеализоване прошлости. Бранити себе сећањем прошлости која стварно таква никада није постојала – то је крилатица сваке носталгије, па и југоносталгије.

Против носталгичне идеализације излишно је аналитичко, „ситничарско“ изношење чињеница везаних за прошлост. Педантна фактографија је немоћна пред монолитним доживљајем прошлог као бољег, пред селективним памћењем које, притиснуто тескобом садашњице, добија све раскошније и преувеличаније одлике „савршенства“.

Узалудно је југоносталгичарима говорити да је прича о пуној запослености у Југославији нетачна: да је због проблема са налажењем посла више од пола милиона људи отишло у гастарбајтере само у првих пет година (1968–1973) након што је Тито отворио границе земље; да им се, касније, придружило још преко милион људи, као и да је пад незапослености био сразмеран броју људи који су се иселили. Поред тога, у Југославији је постојала и знатна „скривена незапосленост“ која је била последица политичког запошљавања људи који су дефакто били технолошки вишак и нису радили готово ништа. Сматра се да је између 20–30 одсто од укупног броја запослених било запослено само статистички, и да је, у ствари, таворило. Југоносталгична сећања сежу до податка да је цела СФРЈ имала 20 милијарди долара спољног дуга. Превиђа се да би тај износ, када се данас прерачуна, водећи рачуна о куповној моћи, био еквивалентан суми од преко 100 милијарди долара. Но, и то је још увек знатно мање од збира дугова које постјугословенске државе имају према страним повериоцима.
[restrict]

Путовања у иностранство уз помоћ црвеног пасоша имају истакнуто место у сећању југоносталгичара. Поједини озбиљни истраживачи, попут Јансена, истичу да је само половина одраслог дела становништва Југославије поседовала пасоше. Црвени пасош, према Стефу Јансену, ни изблиза није био тако моћан документ за путовање широм света како се данас чини југоносталгичарима, већ је за многе земље требало добити визу.

Посебно моћну компоненту југоносталгије чине убеђења о снажној југословенској индустрији и интензивном извозу. У односу на савремену деиндустријализацију, ондашњи производни капацитети заиста делују импозантно. Питање је, међутим, колико је индустрија СФРЈ била стварно ефикасна, а колико тек субвенционисани губиташ. Упркос царинским баријерама и протекционизму, у „златном периоду“ привреде СФРЈ између 1970 и 1980. трговински дефицит је био у сталном порасту. Извоз по глави становника је 1978. године био свега 259 долара, па је општи стандард у наредних пет година опао за 34 одсто. Пензије су постале реално мање за 40 одсто, а инвестиције су пале за 34одсто друштвеног производа у односу на онај из 1980. године.

Специфичности српског југословенства и југоносталгије Гледано у односу на друге јужнословенске народе, српско југословенство и српска југоносталгија имају своје специфичности. Стварањем Краљевине СХС Југословенство је код православних Срба (и у великој мери код Далматинаца католика) имало највише одјека, мешајући се са српским националним одређењем и његовим идеалима. И мада никада није било већинско опредељење међу православним Србима, југословенство се доста снажно уврежило међу српском друштвеном елитом (посебно делом школованим у иностранству које је национална одређења разумевало пре свега као језичку заједницу). То југословенство је било углавном идеалистичко, за разлику од опортунистичког приступа који је био распрострањенији другде, понајвише код Хрвата и Словенаца. Када су, након „голготе и васкрса Србије“ у Великом рату, створили заједничку државу Јужних Словена – Краљевину СХС (касније: Југославију), Срби су све своје потенцијале ставили на једну карту: на југословенство и Југославију. Друге, национално већ потпуно формиране групације пружале су отпор југословенству, видећи га као наводно „лукаву ујдурму“ за поништавање њихове самосвести и поступну асимилацију у српски наднационални пројект. Срби су, за разлику од других који су ову државу видели тек као „транзитну станицу“ ка остварењу самосталног национално-државног пројекта, Југославију заиста доживљавали као своју државу. Они су је таквом сматрали из веома простог разлога: у њеним оквирима је готово у потпуности био обједињен цео српски народ. Касније се показало да је српско поуздање у Југославију имало кобне последице.

„Слаба Србија – јака Југославија“ био је водећи лајтмотив социјалистичке државе. У њој се афирмација здружених интереса већине других народа одвијала, под изговором Југославије и југословенства, на рачун Србије и Срба. Србија је у „другој Југославији“ била једина република којој су створене покрајине које су је уставно и законски спутавале. Југословенство је постепено претворено у идентитетско подручје у оквиру кога су се вршили разноврсни видови губљења српског националног идентитета – наводно због ширег општег интереса, а у ствари због личних интереса и натураних комплекса. Наиме, привилегован положај у једнопартијској Титовој Југославији заслуживао се најчешће послушништвом – стајањем на линији са партијским одлукама у којима се стално преплитало социјално-револуционарно (касније – самоуправљачко) и национално питање. Како је и сама Југославија са напуштањем државног јединства и са губитком полета који је красио радничко и акцијашко ударништво из времена послератне обнове и развоја, све више почела да привредно стагнира и тавори у конформизму, развлачењу јавних добара, корупцији и живљењу на кредит, тако се и југословенство претворило у својеврсну идентификацију са оваквим видом живљења: са потрошачким менталитетом и јагмом за стицањем материјалних добара без већег труда, са ситним личним ћарима, неодговорношћу, буразерским начином стицања привилегија итд.

***

У данашњој Србији југоносталија има више слојева које је неопходно разврстати. Једно су видови носталгије што постоје у ширим деловима становништва. Они жале за изгубљеном друштвеном стабилношћу, вишим стандардом живљења и социјалним бенефицијама које је – било то дугорочно одрживо или не – омогућавао некадашњи социјалистички систем. На овај вид југоносталгије надограђује се други, који види да је ондашња „велика држава“ имала више шансе за вођење озбиљне политике у сложеним међународним приликама од њених нејаких, готово патуљастих наследница, као и да су њена културна достигнућа била квалитетнијa од садашњих. Негативнији су видови југоносталгије који, жалећи за стабилношћу и уређеношћу, у ствари жале за незаслуженим привилегијама и неодговорношћу. Најгори видови југоносталгије су најређи, а који се могу приметити међу привилегованим слојевима у већим градским срединама који су своје друштвене позиције стекли или наследили на основу опортуног придржавања партијских директива.

Из галиматијаса југоносталгије, антибалканског сентимента и удвориштва Западу изродила се тзв. „друга Србија“. Њој се у изливима „обичне“; народне југоносталгије причињавају нови еманципаторско-модернизаторски потенцијали борбе против примитивног етнонационализма, ксенофобије и свега онога што се у „врлом новом свету“ проглашава за бабарогу и пошаст садашњице. Припадници ове опције, наравно, не маре нимало за погажена радничка и синдикална права, за транзициони економски суноврат, за у ругло претворено здравство и школство, јер су се понајвише из њихових редова регрутовали постсоцијалистички „реформатори“, „јуришници транзиције“ и „приватизатори“. Идеал њихове југоносталгије је да се постјугословенски простор (обезличено назван „регион“) претвори у јединствено корпоративно-неоколонијално подручје са расточеним идентитетом и народима претвореним у обескорењену „популацију“. У њему би они, искусне послушничке структуре, сачувале стечене привилегије и вероватно стекле нове у служби актуелним „господарима ситуације“ кроз разне грантове, пројекте, донације и сл.

Шта да се ради са југоносталгијом? Поставља се питање: шта у данашњим приликама Срби треба да раде са југоносталгијом? Југоносталгија представља друштвену чињеницу широм постјугословенског простора која ће, услед даљег нарастања незадовољства, само јачати. Постоје само два начина на који је могуће односити се према једном оваквом друштвеном феномену: игнорисати га и одбацити од себе као непожељан, или прихватити га, бавити се њиме и покушати га преусмерити у по себе жељеном правцу. Први избор значи остављање свих оних код којих постоје југоносталгични сентименти да еволуирају у незнаном смеру и (што је вероватније) да буду препуштени и преусмерени кооптирању са стране, на чему већ увелико раде глобалистички медијски магнати и њихове регионалне компрадорске слуге. Изрази југоносталгичне социјалне и економске фрустрације – будући да сами немају довољно јако мотивационо усмерење – могу да буду, као видови „корисног идиотизма“, претворени вештом манипулацијом у неке од носећих стубова спровођења будућих политичких преврата широм региона, по већ опробаном рецепту „обојених револуција“.

Други избор – избор кооптирања југоносталгије у корист српске идеје је много мудрији и отвара бројне могућности, додуше са крајње неизвесним исходом. Овај приступ подразумева одбијање одрицања од дела сопственог историјског наслеђа које је било уграђено у бившу државу и које је тамо дало разноврсне резултате. Он значи одбрану овог дела своје историје (без обзира колико она заблуда садржавала и до каквих трагичних исхода је довела) од ревизионистичког прекрајања које ће сутра поново бити усмерено против српских интереса. Такође, овај приступ отвара и могућност да се кроз оставштину Југославије утиче на околне јужнословенске народе. У културном наслеђу Југославије Срби су, појединачно гледајући, утиснули највећи печат. Зар га се – због злоупотреба југословенства и његових некадашњих заблуда – треба у потпуности одрећи и препустити да га други, поготово они који немају готово никакво сопствено културно наслеђе, присвоје и употребе за своје циљеве?

Погледајмо шта са својим историјским наслеђем раде други велики и озбиљни народи. Ниједан се не одриче ни најмањег дела сопствене историје, па ни сопствених заблуда и грешака. Напротив, они све своје развојне фазе, своја заблуде и тумарања једнако као и повратке себи, уклапају и компонују у један релативно компактан историјско-идентитетски предложак, без обзира колико те фазе међусобно биле у нескладу, па и контрадикторности. Савремена постсовјетска Русија, враћајући се постепено својим изворним историјским традицијама, није зарад њиховог поновног откривања презрела совјетски историјски период и његова добра и лоша достигнућа, већ је све њих ставила у службу своје сутрашњице. Заблуде су већ одавно обзнањене и већ су однеле свој данак; преко њих треба прећи и, на ономе што је остало, треба градити њихово превладавање, треба стварати унутрашње помирење и јачати све своје моћи. Црвени, бели, словенофили, евроазијци, модернизатори или реакционари – у савременој јединственој Русији за сваког од њих има довољно места. Из сваке од ових позиција ваља узети оно што савременој Русији користи; на основу тога треба поново градити утицај на целом постсовјетском простору, користити заједничко културно и историјско наслеђе са околним народима како се ужасни промашаји и катастрофе више не би поновили и како би се обновиле не тако давно покидане везе.

Срби у целој својој историји нису имали државу која је обједињавала скоро све њене припаднике мимо прве и друге Југославије. Ниједна српска држава у модерној епохи није била већа и снажнија; ниједна није била у стању да са својим културним достигнућима стоји раме уз раме са најразвијенијим народима света. И други народи су у обе Југославије значајно просперирали крај Срба, некада на српску штету (што се не сме занемарити, али ни превише истицати зарад успостављања будућег утицаја на њих), а некада и на обострану добробит. Приграбивши свој посебан национални идентитет и државност која је првенствено била задобијена на српским жртвама и српском труду, већина међу јужнословенским суседима накнадно је почела или да одбацује од себе добар део југословенског наслеђа, или да га својата у свом „наштимованом“ националном кључу. Зар треба дозволити да, као што је југословенство било окренуто против Срба, то буде учињено и са југоносталгијом? Зашто не покушати искористити југоносталгију за српску ствар у будућности?

Позитивне резултате кооптирања југоносталгије за српску идеју не треба брзо очекивати. Пре се могу очекивати противљења оваквом приступу и у Србији и у њеном окружењу. Када се, међутим, током наредног периода одиграју епохалне промене у правцу израстања мултиполарног света и нови односи снага доведу до нових прилика на Балкану које српској опцији могу само да ојачају позицију, другим народима у региону ће овакве интерпретације некадашњег заједништва – макар и из опортунизма – изгледати као најповољније и најперспективније међу понуђеним. На нама је да се до тада (само)освешћујемо, јачамо и извучемо поуке из неславног биланса некадашњег југословенства и Југославије: пре свега, да једном засвагда научимо да се у сваку сарадњу и свако удруживање мора улазити само са чистим рачуном: са јасним одређењем шта је и колико чије, ко шта улаже и чему (имајући у виду уложено) може да се нада.            

Наставиће се

[/restrict]