Stvarne i izmaštane dimenzije jugonostalgije

Srpsko iskustvo jugonostalgije (3)

Beogradska izdavačka kuća „Katena mundi“ nedavno je objavila knjigu Istorija jedne utopije: 100 godina od stvaranja Jugoslavije. Dvotomni zbornik radova najeminentnijih domaćih autora izdavački je poduhvat koji je javnost već ocenila kao veoma važan događaj za srpsku kulturu i istoriografiju. Izdavač napominje da je ovo delo rađeno „sa dubokim pijetetom prema milionskim žrtvama koje je naš narod položio u stvaranju i odbrani jugoslovenske zajednice, uz istovremeno uvažavanje potrebe za sagledavanjem i preispitivanjem moderne srpske politike, za otkrivanjem i apostrofiranjem konstanti koje je određuju, kako u prethodnih sto godina, tako i danas“.
Pečat iz Zbornika, u nekoliko nastavaka, objavljuje deo tekstova čiji su autori vrhunska pera srpske nauke i društvene teorije.

Srbi su, za razliku od drugih koji su ovu državu videli tek kao „tranzitnu stanicu“ ka ost  varenju samostalnog nacionalno-državnog projekta, Jugoslaviju zaista doživljavali kao svoju državu. Oni su je takvom smatrali iz veoma prostog razloga: u njen  im okvirima je gotovo u potpunosti bio objedinjen ceo srpski narod. Kasnije se pokazalo da je srpsko pouzda  nje u Jugoslaviju imalo kobne posledice

Piše Aleksandar Gajić

Ključ za razumevanje svake nostalgije je pre svega sadašnjica, a ne prošlost. I pored toga, nostalgija mora da se oslanja na prošlost – na neke činjenice vezane za nju, mada krajnje subjektivno doživljene i protumačene. Zbog toga nostalgija nastaje i razvija se kroz stalno osciliranje između prošlosti i sadašnjosti, između stvarnog nasleđa i sopstvene uobrazilje – izmaštane i idealizovane prošlosti. Braniti sebe sećanjem prošlosti koja stvarno takva nikada nije postojala – to je krilatica svake nostalgije, pa i jugonostalgije.

Protiv nostalgične idealizacije izlišno je analitičko, „sitničarsko“ iznošenje činjenica vezanih za prošlost. Pedantna faktografija je nemoćna pred monolitnim doživljajem prošlog kao boljeg, pred selektivnim pamćenjem koje, pritisnuto teskobom sadašnjice, dobija sve raskošnije i preuveličanije odlike „savršenstva“.

Uzaludno je jugonostalgičarima govoriti da je priča o punoj zaposlenosti u Jugoslaviji netačna: da je zbog problema sa nalaženjem posla više od pola miliona ljudi otišlo u gastarbajtere samo u prvih pet godina (1968–1973) nakon što je Tito otvorio granice zemlje; da im se, kasnije, pridružilo još preko milion ljudi, kao i da je pad nezaposlenosti bio srazmeran broju ljudi koji su se iselili. Pored toga, u Jugoslaviji je postojala i znatna „skrivena nezaposlenost“ koja je bila posledica političkog zapošljavanja ljudi koji su defakto bili tehnološki višak i nisu radili gotovo ništa. Smatra se da je između 20–30 odsto od ukupnog broja zaposlenih bilo zaposleno samo statistički, i da je, u stvari, tavorilo. Jugonostalgična sećanja sežu do podatka da je cela SFRJ imala 20 milijardi dolara spoljnog duga. Previđa se da bi taj iznos, kada se danas preračuna, vodeći računa o kupovnoj moći, bio ekvivalentan sumi od preko 100 milijardi dolara. No, i to je još uvek znatno manje od zbira dugova koje postjugoslovenske države imaju prema stranim poveriocima.
[restrict]

Putovanja u inostranstvo uz pomoć crvenog pasoša imaju istaknuto mesto u sećanju jugonostalgičara. Pojedini ozbiljni istraživači, poput Jansena, ističu da je samo polovina odraslog dela stanovništva Jugoslavije posedovala pasoše. Crveni pasoš, prema Stefu Jansenu, ni izbliza nije bio tako moćan dokument za putovanje širom sveta kako se danas čini jugonostalgičarima, već je za mnoge zemlje trebalo dobiti vizu.

Posebno moćnu komponentu jugonostalgije čine ubeđenja o snažnoj jugoslovenskoj industriji i intenzivnom izvozu. U odnosu na savremenu deindustrijalizaciju, ondašnji proizvodni kapaciteti zaista deluju impozantno. Pitanje je, međutim, koliko je industrija SFRJ bila stvarno efikasna, a koliko tek subvencionisani gubitaš. Uprkos carinskim barijerama i protekcionizmu, u „zlatnom periodu“ privrede SFRJ između 1970 i 1980. trgovinski deficit je bio u stalnom porastu. Izvoz po glavi stanovnika je 1978. godine bio svega 259 dolara, pa je opšti standard u narednih pet godina opao za 34 odsto. Penzije su postale realno manje za 40 odsto, a investicije su pale za 34odsto društvenog proizvoda u odnosu na onaj iz 1980. godine.

Specifičnosti srpskog jugoslovenstva i jugonostalgije Gledano u odnosu na druge južnoslovenske narode, srpsko jugoslovenstvo i srpska jugonostalgija imaju svoje specifičnosti. Stvaranjem Kraljevine SHS Jugoslovenstvo je kod pravoslavnih Srba (i u velikoj meri kod Dalmatinaca katolika) imalo najviše odjeka, mešajući se sa srpskim nacionalnim određenjem i njegovim idealima. I mada nikada nije bilo većinsko opredeljenje među pravoslavnim Srbima, jugoslovenstvo se dosta snažno uvrežilo među srpskom društvenom elitom (posebno delom školovanim u inostranstvu koje je nacionalna određenja razumevalo pre svega kao jezičku zajednicu). To jugoslovenstvo je bilo uglavnom idealističko, za razliku od oportunističkog pristupa koji je bio rasprostranjeniji drugde, ponajviše kod Hrvata i Slovenaca. Kada su, nakon „golgote i vaskrsa Srbije“ u Velikom ratu, stvorili zajedničku državu Južnih Slovena – Kraljevinu SHS (kasnije: Jugoslaviju), Srbi su sve svoje potencijale stavili na jednu kartu: na jugoslovenstvo i Jugoslaviju. Druge, nacionalno već potpuno formirane grupacije pružale su otpor jugoslovenstvu, videći ga kao navodno „lukavu ujdurmu“ za poništavanje njihove samosvesti i postupnu asimilaciju u srpski nadnacionalni projekt. Srbi su, za razliku od drugih koji su ovu državu videli tek kao „tranzitnu stanicu“ ka ostvarenju samostalnog nacionalno-državnog projekta, Jugoslaviju zaista doživljavali kao svoju državu. Oni su je takvom smatrali iz veoma prostog razloga: u njenim okvirima je gotovo u potpunosti bio objedinjen ceo srpski narod. Kasnije se pokazalo da je srpsko pouzdanje u Jugoslaviju imalo kobne posledice.

„Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“ bio je vodeći lajtmotiv socijalističke države. U njoj se afirmacija združenih interesa većine drugih naroda odvijala, pod izgovorom Jugoslavije i jugoslovenstva, na račun Srbije i Srba. Srbija je u „drugoj Jugoslaviji“ bila jedina republika kojoj su stvorene pokrajine koje su je ustavno i zakonski sputavale. Jugoslovenstvo je postepeno pretvoreno u identitetsko područje u okviru koga su se vršili raznovrsni vidovi gubljenja srpskog nacionalnog identiteta – navodno zbog šireg opšteg interesa, a u stvari zbog ličnih interesa i naturanih kompleksa. Naime, privilegovan položaj u jednopartijskoj Titovoj Jugoslaviji zasluživao se najčešće poslušništvom – stajanjem na liniji sa partijskim odlukama u kojima se stalno preplitalo socijalno-revolucionarno (kasnije – samoupravljačko) i nacionalno pitanje. Kako je i sama Jugoslavija sa napuštanjem državnog jedinstva i sa gubitkom poleta koji je krasio radničko i akcijaško udarništvo iz vremena posleratne obnove i razvoja, sve više počela da privredno stagnira i tavori u konformizmu, razvlačenju javnih dobara, korupciji i življenju na kredit, tako se i jugoslovenstvo pretvorilo u svojevrsnu identifikaciju sa ovakvim vidom življenja: sa potrošačkim mentalitetom i jagmom za sticanjem materijalnih dobara bez većeg truda, sa sitnim ličnim ćarima, neodgovornošću, burazerskim načinom sticanja privilegija itd.

***

U današnjoj Srbiji jugonostalija ima više slojeva koje je neophodno razvrstati. Jedno su vidovi nostalgije što postoje u širim delovima stanovništva. Oni žale za izgubljenom društvenom stabilnošću, višim standardom življenja i socijalnim beneficijama koje je – bilo to dugoročno održivo ili ne – omogućavao nekadašnji socijalistički sistem. Na ovaj vid jugonostalgije nadograđuje se drugi, koji vidi da je ondašnja „velika država“ imala više šanse za vođenje ozbiljne politike u složenim međunarodnim prilikama od njenih nejakih, gotovo patuljastih naslednica, kao i da su njena kulturna dostignuća bila kvalitetnija od sadašnjih. Negativniji su vidovi jugonostalgije koji, žaleći za stabilnošću i uređenošću, u stvari žale za nezasluženim privilegijama i neodgovornošću. Najgori vidovi jugonostalgije su najređi, a koji se mogu primetiti među privilegovanim slojevima u većim gradskim sredinama koji su svoje društvene pozicije stekli ili nasledili na osnovu oportunog pridržavanja partijskih direktiva.

Iz galimatijasa jugonostalgije, antibalkanskog sentimenta i udvorištva Zapadu izrodila se tzv. „druga Srbija“. Njoj se u izlivima „obične“; narodne jugonostalgije pričinjavaju novi emancipatorsko-modernizatorski potencijali borbe protiv primitivnog etnonacionalizma, ksenofobije i svega onoga što se u „vrlom novom svetu“ proglašava za babarogu i pošast sadašnjice. Pripadnici ove opcije, naravno, ne mare nimalo za pogažena radnička i sindikalna prava, za tranzicioni ekonomski sunovrat, za u ruglo pretvoreno zdravstvo i školstvo, jer su se ponajviše iz njihovih redova regrutovali postsocijalistički „reformatori“, „jurišnici tranzicije“ i „privatizatori“. Ideal njihove jugonostalgije je da se postjugoslovenski prostor (obezličeno nazvan „region“) pretvori u jedinstveno korporativno-neokolonijalno područje sa rastočenim identitetom i narodima pretvorenim u obeskorenjenu „populaciju“. U njemu bi oni, iskusne poslušničke strukture, sačuvale stečene privilegije i verovatno stekle nove u službi aktuelnim „gospodarima situacije“ kroz razne grantove, projekte, donacije i sl.

Šta da se radi sa jugonostalgijom? Postavlja se pitanje: šta u današnjim prilikama Srbi treba da rade sa jugonostalgijom? Jugonostalgija predstavlja društvenu činjenicu širom postjugoslovenskog prostora koja će, usled daljeg narastanja nezadovoljstva, samo jačati. Postoje samo dva načina na koji je moguće odnositi se prema jednom ovakvom društvenom fenomenu: ignorisati ga i odbaciti od sebe kao nepoželjan, ili prihvatiti ga, baviti se njime i pokušati ga preusmeriti u po sebe željenom pravcu. Prvi izbor znači ostavljanje svih onih kod kojih postoje jugonostalgični sentimenti da evoluiraju u neznanom smeru i (što je verovatnije) da budu prepušteni i preusmereni kooptiranju sa strane, na čemu već uveliko rade globalistički medijski magnati i njihove regionalne kompradorske sluge. Izrazi jugonostalgične socijalne i ekonomske frustracije – budući da sami nemaju dovoljno jako motivaciono usmerenje – mogu da budu, kao vidovi „korisnog idiotizma“, pretvoreni veštom manipulacijom u neke od nosećih stubova sprovođenja budućih političkih prevrata širom regiona, po već oprobanom receptu „obojenih revolucija“.

Drugi izbor – izbor kooptiranja jugonostalgije u korist srpske ideje je mnogo mudriji i otvara brojne mogućnosti, doduše sa krajnje neizvesnim ishodom. Ovaj pristup podrazumeva odbijanje odricanja od dela sopstvenog istorijskog nasleđa koje je bilo ugrađeno u bivšu državu i koje je tamo dalo raznovrsne rezultate. On znači odbranu ovog dela svoje istorije (bez obzira koliko ona zabluda sadržavala i do kakvih tragičnih ishoda je dovela) od revizionističkog prekrajanja koje će sutra ponovo biti usmereno protiv srpskih interesa. Takođe, ovaj pristup otvara i mogućnost da se kroz ostavštinu Jugoslavije utiče na okolne južnoslovenske narode. U kulturnom nasleđu Jugoslavije Srbi su, pojedinačno gledajući, utisnuli najveći pečat. Zar ga se – zbog zloupotreba jugoslovenstva i njegovih nekadašnjih zabluda – treba u potpunosti odreći i prepustiti da ga drugi, pogotovo oni koji nemaju gotovo nikakvo sopstveno kulturno nasleđe, prisvoje i upotrebe za svoje ciljeve?

Pogledajmo šta sa svojim istorijskim nasleđem rade drugi veliki i ozbiljni narodi. Nijedan se ne odriče ni najmanjeg dela sopstvene istorije, pa ni sopstvenih zabluda i grešaka. Naprotiv, oni sve svoje razvojne faze, svoja zablude i tumaranja jednako kao i povratke sebi, uklapaju i komponuju u jedan relativno kompaktan istorijsko-identitetski predložak, bez obzira koliko te faze međusobno bile u neskladu, pa i kontradiktornosti. Savremena postsovjetska Rusija, vraćajući se postepeno svojim izvornim istorijskim tradicijama, nije zarad njihovog ponovnog otkrivanja prezrela sovjetski istorijski period i njegova dobra i loša dostignuća, već je sve njih stavila u službu svoje sutrašnjice. Zablude su već odavno obznanjene i već su odnele svoj danak; preko njih treba preći i, na onome što je ostalo, treba graditi njihovo prevladavanje, treba stvarati unutrašnje pomirenje i jačati sve svoje moći. Crveni, beli, slovenofili, evroazijci, modernizatori ili reakcionari – u savremenoj jedinstvenoj Rusiji za svakog od njih ima dovoljno mesta. Iz svake od ovih pozicija valja uzeti ono što savremenoj Rusiji koristi; na osnovu toga treba ponovo graditi uticaj na celom postsovjetskom prostoru, koristiti zajedničko kulturno i istorijsko nasleđe sa okolnim narodima kako se užasni promašaji i katastrofe više ne bi ponovili i kako bi se obnovile ne tako davno pokidane veze.

Srbi u celoj svojoj istoriji nisu imali državu koja je objedinjavala skoro sve njene pripadnike mimo prve i druge Jugoslavije. Nijedna srpska država u modernoj epohi nije bila veća i snažnija; nijedna nije bila u stanju da sa svojim kulturnim dostignućima stoji rame uz rame sa najrazvijenijim narodima sveta. I drugi narodi su u obe Jugoslavije značajno prosperirali kraj Srba, nekada na srpsku štetu (što se ne sme zanemariti, ali ni previše isticati zarad uspostavljanja budućeg uticaja na njih), a nekada i na obostranu dobrobit. Prigrabivši svoj poseban nacionalni identitet i državnost koja je prvenstveno bila zadobijena na srpskim žrtvama i srpskom trudu, većina među južnoslovenskim susedima naknadno je počela ili da odbacuje od sebe dobar deo jugoslovenskog nasleđa, ili da ga svojata u svom „naštimovanom“ nacionalnom ključu. Zar treba dozvoliti da, kao što je jugoslovenstvo bilo okrenuto protiv Srba, to bude učinjeno i sa jugonostalgijom? Zašto ne pokušati iskoristiti jugonostalgiju za srpsku stvar u budućnosti?

Pozitivne rezultate kooptiranja jugonostalgije za srpsku ideju ne treba brzo očekivati. Pre se mogu očekivati protivljenja ovakvom pristupu i u Srbiji i u njenom okruženju. Kada se, međutim, tokom narednog perioda odigraju epohalne promene u pravcu izrastanja multipolarnog sveta i novi odnosi snaga dovedu do novih prilika na Balkanu koje srpskoj opciji mogu samo da ojačaju poziciju, drugim narodima u regionu će ovakve interpretacije nekadašnjeg zajedništva – makar i iz oportunizma – izgledati kao najpovoljnije i najperspektivnije među ponuđenim. Na nama je da se do tada (samo)osvešćujemo, jačamo i izvučemo pouke iz neslavnog bilansa nekadašnjeg jugoslovenstva i Jugoslavije: pre svega, da jednom zasvagda naučimo da se u svaku saradnju i svako udruživanje mora ulaziti samo sa čistim računom: sa jasnim određenjem šta je i koliko čije, ko šta ulaže i čemu (imajući u vidu uloženo) može da se nada.            

Nastaviće se

[/restrict]