Сликар који не ћути

Глас писца Милоша Шобајића превасходно је дигнут против глобалистичке уметности, коју он препознаје као кукавичје јаје манипулације скривено испод звучног имена „трансавангарде“ и „визуелне уметности“

Почетком ове године, у фебруару, појавила се једна књига која ће се читати са знатижељом пропорционалном изненађењу које је изазвала – у питању је прва књига коју као аутор потписује наш чувени сликар Милош Шобајић: Сликај и ћути.

У складу са његовом борбеном, нео или пост (како вам је драже) експресионистичком естетиком, Шобајићев текст као да је сав у борби и сукобу са насловом. Ауторство синтагме на корицама приписано је неименованом црногорском партијском кадровику који је на сликарево запиткивање о телесној висини „највећег сина наших народа и народности“ дао језгровит одговор у којем се сажима сва фама о положају уметности под тоталитарним режимима: „Сликај и ћути, а остави мене и другове да решавамо та питања!“ Тај кратки али значајни одговор, изречен у годинама када су критички гласови уметника који су били против рушења заветне капеле на Ловћену силом цензуре угушени, када је можда најбогатији симбол Шобајићеве дедовине по други пут сравњен са земљом, као да је требало да усмери младог уметника (који је 1972. године отишао у Париз) путем којим се „чешће иде“, они библијским широким друмом којим апостоли неће ходити. Међутим, уметников живот показује да није тако и било.

Добегао из комунизма на слободни Запад, Шобајић је својим делима сведочио дубоку кризу и страх савременог човека, тиме негирајући на архетипском нивоу самодопадљиву слику либералног дела света. Данас, као човек који је превршио седам деценија живота и преко пет деценија ликовног стварања, он и речима сведочи убрзање те кризе. Шта сликара може потакнути да се огласи речима? Да ли је у томе сличан оним песницима који, суочивши се са неком темом, схвате да се само прозним језиком може казати?
[restrict]

Увид у композицију ове књиге може нам помоћи: као целина, она је састављена из два типа текста које прате илустрације Шобајићевих дела, тако да сви ови елементи на дубљем нивоу међусобно кореспондирају кроз препознавање основног тона и тематике. Међутим, као текст, ова књига је још сложенија. Есејистичко-анегдотски део књиге преплиће се са једном кафкијанском приповетком о настанку слике – која на допадљив начин замењује одсутно мемоарско приповедање, доступно тек у разбацаним епизодама из сликаревог живота које више доприносе идејном него аутобиографском карактеру текста. Као и сликарев живот што је започео у снежној белини ратне 1945. године, тако и слика започиње пред ужасном белином празног платна на којем тек треба започети стварање читавог једног света. У том смислу, егзистенцијални и уметнички пут су борба против једне негостољубиве, човеку стране и сурове средине, што одговара и Шобајићевом разумевању света: „Све се понавља у спирали патње, да је тешко прихватљива толика беспомоћност човека да се одупре увек понављаном злу… Ми се рађамо и умиремо, а у току наших живота бежимо у широком распону емоција, од суза радосница до плача и јаука, а све у организацији великог архитекте, смишљеној до најситнијих детаља.“ Том светоназору блиска је и књижевност коју Шобајић наводи као лично значајну: Уста пуна земље Бранимира Шћепановића, или Процес Франца Кафке указују на један духовни хоризонт формиран у зениту европског модерног искуства (не и постмодерног), које би наследовало и егзистенцијалистичком поимању граничних ситуација као места потврђивања аутентичне човекове личности. Може ли се, дакле, у тој ситуацији ћутати?

КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ Шобајићев глас превасходно је дигнут против глобалистичке уметности, коју он препознаје као кукавичје јаје манипулације скривено испод звучног имена „трансавангарде“ и „визуелне уметности“. (За мање упућене у терминологију – присетити се „најпрогресивнијих“ Октобарских салона у последњих двадесет година.) Ова уметност, односно псеудоуметност, како би се Шобајићевим трагом могла именовати, „служи као ударна песница за анестезирање људског интелекта“. Безначајна, пише аутор књиге Сликај и ћути, ова уметност чији дигнитет је октроисан од стране Система, треба и њеног посматрача да учини безначајним, лишеним сваке дубље емоције и интуитивног прегнућа: „Глорификација баналног је суштина политике глобализма у уметности, како би се слобода изражавања свела на најнижи могући степен интелигенције, неопходан за даљу анестезију становништву у овом, како кажу њихову идеолози, прелазном добу.“ Критички судови попут цитираног налазе се готово на свакој страници књиге. Са њима у стопу, дати су и судови отворено политичког, антиглобалистичког типа, који показују да у визури српског сликара глобализам и постмодернизам наступају са заједничким циљем – потпуне физичке и духовне контроле. Међутим, основни порив који Шобајића покреће против овакве уметности није политички, напротив. Јер, политички став је иманентан сваком човеку (аутор би рекао „Наш живот је политички“) али естетски став који у трансавангарди проналази кич и баналност припада само естетски образованом и самосвесном појединцу. Отуда је Шобајићев аналитички пут обрнут: уместо да, као теоретичари постмодерне, политичко биће проналази у уметности унапред задојен идеолошким премисама, он, образован на делима класика модерног ликовног израза, откривањем неуметничког у „визуелној уметности“ долази до политичког подтекста као објашњења упадљиве естетске недостатности.

Управо због тога, Шобајић са несмањеном жестином критикује и оно што је именовао као „десни кич“ у уметности, под којим подразумева неинвентивно и анахроно „штафелајско“ сликарство или грандоманску архитектуру попут оне савременог Скопља, јер и једно и друго има исту сврху: заглупљивање. За нашег сликара који је дигао глас, они су само две стране исте медаље. Додуше, Шобајић им, у укупној социјално-културној слици савремености (Србије напосе) придодаје и турбо-фолк естетику таблоидних медија: „Духовно дно које нам свакодневно сервирају у медијима, преко изјава и поступака криминалаца, проститутки, турбо-фолк певача и сличних филозофских идола и великана, као и разних еротских гиганата, симетрично је духовном дну поцепаних картонских кутија, шарених застава и телефонских бројева разбацаних по музејима савремене уметности код нас и у свету. Идејни организатор ових феномена је увек исти.“ На тај начин Шобајић указује на раслојеност манипулативних стратегија глобализма: оне су прилагођене различитим друштвеним групама, стилизоване тако да одговарају различитим сензибилитетима, могу носити леви или десни идеолошки предзнак – све је дозвољено ако служи једном идеолошком циљу. Због тога, поједини експресивни судови изречени у овој књизи, иако на први поглед делују пренаглашени, заправо су дубоко логични: „Планета је прекривена шундом као паучином од које не можемо да се ослободимо“, а „Десни и леви кич живе зарад необразованости највећег дела становништва и политичких опција.“

НА СТРАНИ СВОГ НАРОДА У таквом свету, Србија је вишеструко погођена. Шобајић недвосмислено стаје на страну свог народа, како везано за догађаје деведесетих година, тако и у савременим приликама, које се одликују и „уметничким“ и идентитетским инжењерингом над свешћу Срба. За нашег аутора процес глобалистичког овладавања ликовном уметношћу повезан је са процесом нпр. монтенегризације Црне Горе или тихе и понижавајуће окупације Србије јер је Србија „експериментална лабораторија глобалног система“. Због тога, упозорава Шобајић, не смемо се одрећи ни своје давне, ни недавне историје. Пред навалом кича и инфантилизације свести морамо „да сачувамо вредности које су нас створиле“ да не бисмо изгубили „могућност да будемо креатори наше будућности“.

У контрасту према доминантно критичком и ангажованом тону књиге, на битним местима се налазе и поетички ставови афирмативног типа, дакле они који говоре о идеалном уметничком стварању са оне стране сваке неаутентичности. Идеалан уметник, дакле онај ко је спреман да се одупре свим врстама заглупљујућих стратегија, на првом месту мора бити „савест сваког друштва“. Он сведочи егзистенцијални ужас обезличеног света, чиме већ сам по себи „функционише ван стаза које му власт трасира“. Циљ уметности је знатно узвишенији од сфере политике, она је „нека врста поистовећивања са Творцем и некакав одговор на патњу“. Тек таква уметност решава напетост између националног и универзалног, омогућава дијалог и прожимање Истока и Запада, један недостајући дијалог култура који Шобајић препознаје у одређеним моментима наше културне историје који су резоновали далеко изван прописаних граница: у сликарству Сопоћана, поетици Медиале или стваралаштву једног Дада Ђурића. Зато и Шобајићева вера у позитиван исход ове борбе за човеково достојанство не лежи у патриотском заносу једног Србина, већ у вери у универзално духовно достојанство човека, а најпре уметника.

ПОБУНА КРЕЋЕ ОД УМЕТНОСТИ Наизглед неочекивана основна теза књиге, да је глобализам своје манипулативно лице најпре исказао у уметности, овде добија на својој пуноћи: најпре ће од уметности и кренути побуна човека против тог неприродног стања. Разуме се, победа није, и вероватно неће бити, у временском хоризонту који можемо сагледати из ове позиције, али целокупна историја европске културе на коју се аутор позива, од Сопоћана, Ђота, Микеланђела, преко Баха и Хендла па све до немачких експресиониста или модернистичких стваралаца друге половине двадесетог века, Шобајићу даје за право: уметник свестан традиције није човек прошлости већ неко ко комуницира са вечношћу духа, а из те перспективе, колико год перфидан био, садашњи Систем само је пролазна епизода.             

[/restrict]