Slikar koji ne ćuti

Glas pisca Miloša Šobajića prevashodno je dignut protiv globalističke umetnosti, koju on prepoznaje kao kukavičje jaje manipulacije skriveno ispod zvučnog imena „transavangarde“ i „vizuelne umetnosti“

Početkom ove godine, u februaru, pojavila se jedna knjiga koja će se čitati sa znatiželjom proporcionalnom iznenađenju koje je izazvala – u pitanju je prva knjiga koju kao autor potpisuje naš čuveni slikar Miloš Šobajić: Slikaj i ćuti.

U skladu sa njegovom borbenom, neo ili post (kako vam je draže) ekspresionističkom estetikom, Šobajićev tekst kao da je sav u borbi i sukobu sa naslovom. Autorstvo sintagme na koricama pripisano je neimenovanom crnogorskom partijskom kadroviku koji je na slikarevo zapitkivanje o telesnoj visini „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ dao jezgrovit odgovor u kojem se sažima sva fama o položaju umetnosti pod totalitarnim režimima: „Slikaj i ćuti, a ostavi mene i drugove da rešavamo ta pitanja!“ Taj kratki ali značajni odgovor, izrečen u godinama kada su kritički glasovi umetnika koji su bili protiv rušenja zavetne kapele na Lovćenu silom cenzure ugušeni, kada je možda najbogatiji simbol Šobajićeve dedovine po drugi put sravnjen sa zemljom, kao da je trebalo da usmeri mladog umetnika (koji je 1972. godine otišao u Pariz) putem kojim se „češće ide“, oni biblijskim širokim drumom kojim apostoli neće hoditi. Međutim, umetnikov život pokazuje da nije tako i bilo.

Dobegao iz komunizma na slobodni Zapad, Šobajić je svojim delima svedočio duboku krizu i strah savremenog čoveka, time negirajući na arhetipskom nivou samodopadljivu sliku liberalnog dela sveta. Danas, kao čovek koji je prevršio sedam decenija života i preko pet decenija likovnog stvaranja, on i rečima svedoči ubrzanje te krize. Šta slikara može potaknuti da se oglasi rečima? Da li je u tome sličan onim pesnicima koji, suočivši se sa nekom temom, shvate da se samo proznim jezikom može kazati?
[restrict]

Uvid u kompoziciju ove knjige može nam pomoći: kao celina, ona je sastavljena iz dva tipa teksta koje prate ilustracije Šobajićevih dela, tako da svi ovi elementi na dubljem nivou međusobno korespondiraju kroz prepoznavanje osnovnog tona i tematike. Međutim, kao tekst, ova knjiga je još složenija. Esejističko-anegdotski deo knjige prepliće se sa jednom kafkijanskom pripovetkom o nastanku slike – koja na dopadljiv način zamenjuje odsutno memoarsko pripovedanje, dostupno tek u razbacanim epizodama iz slikarevog života koje više doprinose idejnom nego autobiografskom karakteru teksta. Kao i slikarev život što je započeo u snežnoj belini ratne 1945. godine, tako i slika započinje pred užasnom belinom praznog platna na kojem tek treba započeti stvaranje čitavog jednog sveta. U tom smislu, egzistencijalni i umetnički put su borba protiv jedne negostoljubive, čoveku strane i surove sredine, što odgovara i Šobajićevom razumevanju sveta: „Sve se ponavlja u spirali patnje, da je teško prihvatljiva tolika bespomoćnost čoveka da se odupre uvek ponavljanom zlu… Mi se rađamo i umiremo, a u toku naših života bežimo u širokom rasponu emocija, od suza radosnica do plača i jauka, a sve u organizaciji velikog arhitekte, smišljenoj do najsitnijih detalja.“ Tom svetonazoru bliska je i književnost koju Šobajić navodi kao lično značajnu: Usta puna zemlje Branimira Šćepanovića, ili Proces Franca Kafke ukazuju na jedan duhovni horizont formiran u zenitu evropskog modernog iskustva (ne i postmodernog), koje bi nasledovalo i egzistencijalističkom poimanju graničnih situacija kao mesta potvrđivanja autentične čovekove ličnosti. Može li se, dakle, u toj situaciji ćutati?

KUKAVIČJE JAJE MANIPULACIJE Šobajićev glas prevashodno je dignut protiv globalističke umetnosti, koju on prepoznaje kao kukavičje jaje manipulacije skriveno ispod zvučnog imena „transavangarde“ i „vizuelne umetnosti“. (Za manje upućene u terminologiju – prisetiti se „najprogresivnijih“ Oktobarskih salona u poslednjih dvadeset godina.) Ova umetnost, odnosno pseudoumetnost, kako bi se Šobajićevim tragom mogla imenovati, „služi kao udarna pesnica za anesteziranje ljudskog intelekta“. Beznačajna, piše autor knjige Slikaj i ćuti, ova umetnost čiji dignitet je oktroisan od strane Sistema, treba i njenog posmatrača da učini beznačajnim, lišenim svake dublje emocije i intuitivnog pregnuća: „Glorifikacija banalnog je suština politike globalizma u umetnosti, kako bi se sloboda izražavanja svela na najniži mogući stepen inteligencije, neophodan za dalju anesteziju stanovništvu u ovom, kako kažu njihovu ideolozi, prelaznom dobu.“ Kritički sudovi poput citiranog nalaze se gotovo na svakoj stranici knjige. Sa njima u stopu, dati su i sudovi otvoreno političkog, antiglobalističkog tipa, koji pokazuju da u vizuri srpskog slikara globalizam i postmodernizam nastupaju sa zajedničkim ciljem – potpune fizičke i duhovne kontrole. Međutim, osnovni poriv koji Šobajića pokreće protiv ovakve umetnosti nije politički, naprotiv. Jer, politički stav je imanentan svakom čoveku (autor bi rekao „Naš život je politički“) ali estetski stav koji u transavangardi pronalazi kič i banalnost pripada samo estetski obrazovanom i samosvesnom pojedincu. Otuda je Šobajićev analitički put obrnut: umesto da, kao teoretičari postmoderne, političko biće pronalazi u umetnosti unapred zadojen ideološkim premisama, on, obrazovan na delima klasika modernog likovnog izraza, otkrivanjem neumetničkog u „vizuelnoj umetnosti“ dolazi do političkog podteksta kao objašnjenja upadljive estetske nedostatnosti.

Upravo zbog toga, Šobajić sa nesmanjenom žestinom kritikuje i ono što je imenovao kao „desni kič“ u umetnosti, pod kojim podrazumeva neinventivno i anahrono „štafelajsko“ slikarstvo ili grandomansku arhitekturu poput one savremenog Skoplja, jer i jedno i drugo ima istu svrhu: zaglupljivanje. Za našeg slikara koji je digao glas, oni su samo dve strane iste medalje. Doduše, Šobajić im, u ukupnoj socijalno-kulturnoj slici savremenosti (Srbije napose) pridodaje i turbo-folk estetiku tabloidnih medija: „Duhovno dno koje nam svakodnevno serviraju u medijima, preko izjava i postupaka kriminalaca, prostitutki, turbo-folk pevača i sličnih filozofskih idola i velikana, kao i raznih erotskih giganata, simetrično je duhovnom dnu pocepanih kartonskih kutija, šarenih zastava i telefonskih brojeva razbacanih po muzejima savremene umetnosti kod nas i u svetu. Idejni organizator ovih fenomena je uvek isti.“ Na taj način Šobajić ukazuje na raslojenost manipulativnih strategija globalizma: one su prilagođene različitim društvenim grupama, stilizovane tako da odgovaraju različitim senzibilitetima, mogu nositi levi ili desni ideološki predznak – sve je dozvoljeno ako služi jednom ideološkom cilju. Zbog toga, pojedini ekspresivni sudovi izrečeni u ovoj knjizi, iako na prvi pogled deluju prenaglašeni, zapravo su duboko logični: „Planeta je prekrivena šundom kao paučinom od koje ne možemo da se oslobodimo“, a „Desni i levi kič žive zarad neobrazovanosti najvećeg dela stanovništva i političkih opcija.“

NA STRANI SVOG NARODA U takvom svetu, Srbija je višestruko pogođena. Šobajić nedvosmisleno staje na stranu svog naroda, kako vezano za događaje devedesetih godina, tako i u savremenim prilikama, koje se odlikuju i „umetničkim“ i identitetskim inženjeringom nad svešću Srba. Za našeg autora proces globalističkog ovladavanja likovnom umetnošću povezan je sa procesom npr. montenegrizacije Crne Gore ili tihe i ponižavajuće okupacije Srbije jer je Srbija „eksperimentalna laboratorija globalnog sistema“. Zbog toga, upozorava Šobajić, ne smemo se odreći ni svoje davne, ni nedavne istorije. Pred navalom kiča i infantilizacije svesti moramo „da sačuvamo vrednosti koje su nas stvorile“ da ne bismo izgubili „mogućnost da budemo kreatori naše budućnosti“.

U kontrastu prema dominantno kritičkom i angažovanom tonu knjige, na bitnim mestima se nalaze i poetički stavovi afirmativnog tipa, dakle oni koji govore o idealnom umetničkom stvaranju sa one strane svake neautentičnosti. Idealan umetnik, dakle onaj ko je spreman da se odupre svim vrstama zaglupljujućih strategija, na prvom mestu mora biti „savest svakog društva“. On svedoči egzistencijalni užas obezličenog sveta, čime već sam po sebi „funkcioniše van staza koje mu vlast trasira“. Cilj umetnosti je znatno uzvišeniji od sfere politike, ona je „neka vrsta poistovećivanja sa Tvorcem i nekakav odgovor na patnju“. Tek takva umetnost rešava napetost između nacionalnog i univerzalnog, omogućava dijalog i prožimanje Istoka i Zapada, jedan nedostajući dijalog kultura koji Šobajić prepoznaje u određenim momentima naše kulturne istorije koji su rezonovali daleko izvan propisanih granica: u slikarstvu Sopoćana, poetici Mediale ili stvaralaštvu jednog Dada Đurića. Zato i Šobajićeva vera u pozitivan ishod ove borbe za čovekovo dostojanstvo ne leži u patriotskom zanosu jednog Srbina, već u veri u univerzalno duhovno dostojanstvo čoveka, a najpre umetnika.

POBUNA KREĆE OD UMETNOSTI Naizgled neočekivana osnovna teza knjige, da je globalizam svoje manipulativno lice najpre iskazao u umetnosti, ovde dobija na svojoj punoći: najpre će od umetnosti i krenuti pobuna čoveka protiv tog neprirodnog stanja. Razume se, pobeda nije, i verovatno neće biti, u vremenskom horizontu koji možemo sagledati iz ove pozicije, ali celokupna istorija evropske kulture na koju se autor poziva, od Sopoćana, Đota, Mikelanđela, preko Baha i Hendla pa sve do nemačkih ekspresionista ili modernističkih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, Šobajiću daje za pravo: umetnik svestan tradicije nije čovek prošlosti već neko ko komunicira sa večnošću duha, a iz te perspektive, koliko god perfidan bio, sadašnji Sistem samo je prolazna epizoda.             

[/restrict]