ČIJA JE OVA ZEMLJA

Piše Slobodan Vujović

U mojoj Hercegovini u miraz se moglo davati sve; od stoke do suvoga zlata, ali zemlja nikako. Ona je oduvek bila najveća dragocenost i garant opstanka. Zemlja je čuvana i ostajala u porodici, kao Sveta Neotuđivost. Ne dajmo u miraz Kosovo da bismo se dobro udali u Evropi

“Ne ljubimo zemlju svojih očeva već ljubimo zemlju svoje dece.“
Ovo su navodno reči jednog našeg velikog pisca, u što ne sumnjam, naravno.
U poslednje vreme su predmet čestog citiranja. Sa ushićenjem izjavljuje i Angelin izaslanik, izvesni Krihbaum, kako mu se to mnogo dopalo.
Meni ne. Ni citat, ni njegovo ushićenje.
Ovako ogoljeno, bez konteksta u kome su izrečene, citirane reči ne zvuče mi dovoljno jasno, a pomalo je sve to i kontradiktorno.
Koja je to „zemlja naše dece“ ako nije „zemlja naših očeva“?!
Da naši očevi nisu ljubili zemlju svojih očeva, nama – njihovoj deci – ne bi ostalo ništa, a pogotovu ne potomcima našim.
Učeni smo da treba poštovati žrtve naših očeva i da ljubimo zemlju koju su nam ostavili, a kako bismo imali šta da predamo onima koji dolaze posle nas. Nećemo moći da ljubimo zemlju svoje dece ako im ne predamo zemlju što smo od očeva nasledili, jer naša deca nemaju svoju zemlju, samo zemlju njihovih dedova koju im mi čuvamo.

SVETA NEOTUĐIVOST Mora se ljubiti zemlja koju imamo i koja je naše nasledno blago.
U nekim srpskim krajevima bio je nepoznat miraz u obliku davanja zemlje uz mladu.
U mojoj Hercegovini u miraz se moglo davati sve; od stoke do suvoga zlata, ali zemlja nikako. Ona je oduvek bila najveća dragocenost i garant opstanka.
Zemlja je čuvana i ostajala u porodici, kao Sveta Neotuđivost.
Ne dajmo u miraz Kosovo da bismo se dobro udali u Evropi.
Brak iz interesa nikad srećan nije bio, brzo se raspadao, a brakorazvodna parnica dovodila je do lomova, mržnje, osvete, a među zemljama i do rata (primer Jugoslavije).
To nam generacije iza nas nikad oprostile ne bi.
Ako nam je već Kosovo nepravedno, privremeno oduzeto, ne sme biti lakomisleno dato.
Pitanje je da li bismo imali neke generacije iza sebe ako se tako lako odreknemo sebe, jer Kosovo nije samo parče zemlje. Tamo nam je Knjiga rođenih i rodni list porekla. Ako izgubimo rodni list, a predajom ćemo ga izgubiti, gubimo i deo svoga identiteta.
Zemlja bez identiteta je samo geografija, bez suvereniteta.
Čovek bez porekla je samo beslovesna masa, bez digniteta.
Ako budemo predali zemlju svojih očeva, koju to „zemlju naše dece“ treba da ljubimo?!
Ako ovoga puta popustimo i dobrovoljno otuđimo jedan deo zemlje (Kosovo), mušterije će čekati da uzimaju dalje, deo po deo (Raška, Vojvodina, Republika Srpska), sve dok ne dođemo do saksije.
Ako Kosovo damo sada, nema nam tamo povratka, nikada.
Nećemo moći ni svetinje svoga porekla da posetimo bez dozvole onoga čije će te svetinje vremenom postati.
Naše svetinje postaće njihove kada u Unesku prevlada jedan jedini glas.
Poštenje se danas lako prodaje i jeftino kupuje, pa ni taj jedan glas neće biti problem za one koji novcem ispisuju svoju istoriju.

NAŠA TAPIJA – REZOLUCIJA 1244 Pogledajte kako su prošle izvorno srpske svetinje u Staroj Srbiji, odakle je nekad srpski Car Dušan stolovao?!
Sva nepokretna kulturna baština, koja je deo srpske istorije, postala je vlasništvo veštačke makedonske crkve.
I Arhiepiskopija u Ohridu i mnoge crkve i manastiri širom te današnje Makedonije vremenom su nam oduzimani i bez trunke našega otpora, i uz prećutnu saglasnost onovremenih srpskih vlasti otuđivani!
Eto tako će, ako damo Kosovo, Gračanica, Dečani, Bogorodica Ljeviška … postati šiptarsko kulturno nasleđe.
„Pravno-obavezujući sporazum“, koji nam se sprema, to će definitivno potvrditi.
Stolica za tzv. Kosovo u UN, i bez našeg znanja, prema dogovoru pet zemalja Kvinte, čeka poslednji premaz. Za utehu je što se od nas ne traži da je priznamo već samo da pripomognemo oko njenog unošenja – potpisom Sporazuma.
Zemlje Kvinte mnogo su jake i mnogo velike. A mi smo pak dovoljno mali da to i ne moramo, jer ne razumemo da nešto moramo, a i ne shvatamo zbog čega je to u našem interesu.
U protivnom džaba je što će u našim udžbenicima pisati da je nešto naše.
Udžbenici, kako smo to videli iz novostečenih spoznaja, prilagođavaju se i menjaju, zavisno od okolnosti.
Jedino što nam u ovom trenutku ostaje i svedoči o vlasništvu je Rezolucija UN 1244, što je naša tapija na Kosovo i Metohiju koje se moramo držati, i uz pomoć Rusije i Kine (malo li je) ne dopuštati njenu relativizaciju, koju zagovaraju Velika Britanija i drugi zapadni „prijatelji“, savetujući nas da se manemo mitova i da budemo pragmatični.
Naravno, na našu štetu i tuđu korist.
I na kraju, čime su to šiptarski teroristi zaslužili da im damo svoje i da ih tako bogato nagradimo.
Nećemo valjda?!