ЧИЈА ЈЕ ОВА ЗЕМЉА

Пише Слободан Вујовић

У мојој Херцеговини у мираз се могло давати све; од стоке до сувога злата, али земља никако. Она је одувек била највећа драгоценост и гарант опстанка. Земља је чувана и остајала у породици, као Света Неотуђивост. Не дајмо у мираз Косово да бисмо се добро удали у Европи

“Не љубимо земљу својих очева већ љубимо земљу своје деце.“
Ово су наводно речи једног нашег великог писца, у што не сумњам, наравно.
У последње време су предмет честог цитирања. Са усхићењем изјављује и Ангелин изасланик, извесни Крихбаум, како му се то много допало.
Мени не. Ни цитат, ни његово усхићење.
Овако огољено, без контекста у коме су изречене, цитиране речи не звуче ми довољно јасно, а помало је све то и контрадикторно.
Која је то „земља наше деце“ ако није „земља наших очева“?!
Да наши очеви нису љубили земљу својих очева, нама – њиховој деци – не би остало ништа, а поготову не потомцима нашим.
Учени смо да треба поштовати жртве наших очева и да љубимо земљу коју су нам оставили, а како бисмо имали шта да предамо онима који долазе после нас. Нећемо моћи да љубимо земљу своје деце ако им не предамо земљу што смо од очева наследили, јер наша деца немају своју земљу, само земљу њихових дедова коју им ми чувамо.

СВЕТА НЕОТУЂИВОСТ Мора се љубити земља коју имамо и која је наше наследно благо.
У неким српским крајевима био је непознат мираз у облику давања земље уз младу.
У мојој Херцеговини у мираз се могло давати све; од стоке до сувога злата, али земља никако. Она је одувек била највећа драгоценост и гарант опстанка.
Земља је чувана и остајала у породици, као Света Неотуђивост.
Не дајмо у мираз Косово да бисмо се добро удали у Европи.
Брак из интереса никад срећан није био, брзо се распадао, а бракоразводна парница доводила је до ломова, мржње, освете, а међу земљама и до рата (пример Југославије).
То нам генерације иза нас никад опростиле не би.
Ако нам је већ Косово неправедно, привремено одузето, не сме бити лакомислено дато.
Питање је да ли бисмо имали неке генерације иза себе ако се тако лако одрекнемо себе, јер Косово није само парче земље. Тамо нам је Књига рођених и родни лист порекла. Ако изгубимо родни лист, а предајом ћемо га изгубити, губимо и део свога идентитета.
Земља без идентитета је само географија, без суверенитета.
Човек без порекла је само бесловесна маса, без дигнитета.
Ако будемо предали земљу својих очева, коју то „земљу наше деце“ треба да љубимо?!
Ако овога пута попустимо и добровољно отуђимо један део земље (Косово), муштерије ће чекати да узимају даље, део по део (Рашка, Војводина, Република Српска), све док не дођемо до саксије.
Ако Косово дамо сада, нема нам тамо повратка, никада.
Нећемо моћи ни светиње свога порекла да посетимо без дозволе онога чије ће те светиње временом постати.
Наше светиње постаће њихове када у Унеску превлада један једини глас.
Поштење се данас лако продаје и јефтино купује, па ни тај један глас неће бити проблем за оне који новцем исписују своју историју.

НАША ТАПИЈА – РЕЗОЛУЦИЈА 1244 Погледајте како су прошле изворно српске светиње у Старој Србији, одакле је некад српски Цар Душан столовао?!
Сва непокретна културна баштина, која је део српске историје, постала је власништво вештачке македонске цркве.
И Архиепископија у Охриду и многе цркве и манастири широм те данашње Македоније временом су нам одузимани и без трунке нашега отпора, и уз прећутну сагласност оновремених српских власти отуђивани!
Ето тако ће, ако дамо Косово, Грачаница, Дечани, Богородица Љевишка … постати шиптарско културно наслеђе.
„Правно-обавезујући споразум“, који нам се спрема, то ће дефинитивно потврдити.
Столица за тзв. Косово у УН, и без нашег знања, према договору пет земаља Квинте, чека последњи премаз. За утеху је што се од нас не тражи да је признамо већ само да припомогнемо око њеног уношења – потписом Споразума.
Земље Квинте много су јаке и много велике. А ми смо пак довољно мали да то и не морамо, јер не разумемо да нешто морамо, а и не схватамо због чега је то у нашем интересу.
У противном џаба је што ће у нашим уџбеницима писати да је нешто наше.
Уџбеници, како смо то видели из новостечених спознаја, прилагођавају се и мењају, зависно од околности.
Једино што нам у овом тренутку остаје и сведочи о власништву је Резолуција УН 1244, што је наша тапија на Косово и Метохију које се морамо држати, и уз помоћ Русије и Кине (мало ли је) не допуштати њену релативизацију, коју заговарају Велика Британија и други западни „пријатељи“, саветујући нас да се манемо митова и да будемо прагматични.
Наравно, на нашу штету и туђу корист.
И на крају, чиме су то шиптарски терористи заслужили да им дамо своје и да их тако богато наградимо.
Нећемо ваљда?!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *