Pečat nedelje / Ljudi, poslovi i dani

Živadin Jovanović: Šta bih pitao Vesa Mičela

Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, gostujući na TV Pink, rekao je da bi pomoćniku državnog sekretara SAD Vesu Mičelu postavio pitanje kakav je njegov odnos i odnos sadašnje američke administracije prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, čije su arhitekte bile njegove ranije kolege – Stroub Talbot i Ričard Holbruk. To bi umnogome, smatra Jovanović, razjasnilo sve spekulacije oko navodnog američkog plana od „četiri tačke“ za status Kosova i Metohije.

Jovanović je rekao da je politika SAD prema Srbiji i Balkanu integralni deo američke strategije utvrđene aprila 1999. na samitu NATO-a u Vašingtonu povodom obeležavanja pedesete godišnjice osnivanja Alijanse.

„To je strategija neprekidne vojne ekspanzije na Istok, ka ruskim granicama. Iako je usvojena u posve drugim svetskim realnostima, SAD se i dalje rukovodi njenim ciljevima. U skladu sa tim, SAD u praksi daju prednost drugim partnerima na Balkanu.“

Više puta, podsetio je, u američkom Kongresu rečeno je da treba sprečiti da srpski narod ikada bude politički faktor na Balkanu. „Na samitu NATO-a, aprila 2000. godine, u Bratislavi, SAD su tražile od saveznika da što pre priznaju novu državu Kosovo, i da Srbiju isključe iz evropskog razvoja. Iskustva u međuvremenu potvrdila su kontinuitet ove politike“, smatra Jovanović.

Izjavu Mičela da njegova poseta Srbiji i Balkanu ima za cilj da ohrabri vezivanje regiona za Zapad, Jovanović je ocenio kao deo strategije širenja na Istok, te da izjava nije u skladu sa principima slobodnog izbora i vođenja nezavisne politike svake zemlje.

Đilasovih 13

Nedavni kandidat za gradonačelnika Beograda, nosilac liste „Beograd odlučuje – ljudi pobeđuju“, bivši gradonačelnik Beograda i bivši predsednik Demokratske stranke Dragan Đilas odlučio je da svoj izborni rezultat iskoristi da bi zauzeo čelnu poziciju među svojim kolegama i potencijalnim suparnicima u okviru ovdašnje građanističke opozicije. Učinio je to tako što je napisao proglas kojim ostatak opozicije poziva na ujedinjenje, čime je od svojih konkurenata/saradnika preuzeo inicijativu.

Proglas od 13 tačaka koji je napisao, i doturio „Blicu“, neodoljivo liči na pokušaj ponavljanja recepta iz devedesetih godina prošlog veka, a koji se onomad zvao Savez za promene, potom Demokratska opozicija Srbije; u Đilasovoj varijaciji na temu to je kombinacija ova dva, Savez za Srbiju.

U proglasu se poziva na formiranje Saveza za Srbiju „po principu ujedinjenja svih opozicionih demokratskih snaga na ravnopravnim osnovama“ – model DOS-a, dakle – „uz zamrzavanje stranačkih interesa“, a „nakon promene vlasti formiraće se vlada nacionalnog spasa koju će činiti nestranački i najstručniji ljudi u zemlji“, upravo kao što su bili čuveni eksperti iz G17.

O ključnom državnom i nacionalnom pitanju, kao što je Kosovo i Metohija, u proglasu nema ni reči, ali je zauzvrat mnogo pažnje posvećeno dokazano opasnoj nameri da se naša unutrašnja politička pitanja i neslaganja internacionalizuju, opet, ne tako što će u pomoć biti pozvane Rusija ili recimo Kina, koje se i ne pominju, nego zapadne zemlje: „Praviti nedeljne izveštaje i obaveštavati domaću i stranu javnost, kao i sve organe EU o tome šta se u Srbiji dešava… Široka međunarodna akcija kako bi se svetu objasnilo šta se u Srbiji dešava. Sastanci sa svim funkcionerima EU, poslanicima EP-a i ostalih organizacija…“

Na Đilasov poziv – već i zato što nisu smeli drugačije jer bi odmah bili proglašeni za izdajnike opozicije i trojanske konje Aleksandra Vučića, u tome se i sastoji lukavstvo ovog Đilasovog poteza – pozitivno su se odazvali uglavnom svi p(r)ozvani opozicioni lider(čić)i. No dalek je i krivudav njihov put do stvarnog ujedinjenja. A tek onda ćemo videti kako će Srbi reagovati na ponudu na kakvu su već imali priliku da se opeku.