Печат недеље / Људи, послови и дани

Живадин Јовановић: Шта бих питао Веса Мичела

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, гостујући на ТВ Пинк, рекао је да би помоћнику државног секретара САД Весу Мичелу поставио питање какав је његов однос и однос садашње америчке администрације према Резолуцији 1244 Савета безбедности, чије су архитекте биле његове раније колеге – Строуб Талбот и Ричард Холбрук. То би умногоме, сматра Јовановић, разјаснило све спекулације око наводног америчког плана од „четири тачке“ за статус Косова и Метохије.

Јовановић је рекао да је политика САД према Србији и Балкану интегрални део америчке стратегије утврђене априла 1999. на самиту НАТО-а у Вашингтону поводом обележавања педесете годишњице оснивања Алијансе.

„То је стратегија непрекидне војне експанзије на Исток, ка руским границама. Иако је усвојена у посве другим светским реалностима, САД се и даље руководи њеним циљевима. У складу са тим, САД у пракси дају предност другим партнерима на Балкану.“

Више пута, подсетио је, у америчком Конгресу речено је да треба спречити да српски народ икада буде политички фактор на Балкану. „На самиту НАТО-а, априла 2000. године, у Братислави, САД су тражиле од савезника да што пре признају нову државу Косово, и да Србију искључе из европског развоја. Искуства у међувремену потврдила су континуитет ове политике“, сматра Јовановић.

Изјаву Мичела да његова посета Србији и Балкану има за циљ да охрабри везивање региона за Запад, Јовановић је оценио као део стратегије ширења на Исток, те да изјава није у складу са принципима слободног избора и вођења независне политике сваке земље.

Ђиласових 13

Недавни кандидат за градоначелника Београда, носилац листе „Београд одлучује – људи побеђују“, бивши градоначелник Београда и бивши председник Демократске странке Драган Ђилас одлучио је да свој изборни резултат искористи да би заузео челну позицију међу својим колегама и потенцијалним супарницима у оквиру овдашње грађанистичке опозиције. Учинио је то тако што је написао проглас којим остатак опозиције позива на уједињење, чиме је од својих конкурената/сарадника преузео иницијативу.

Проглас од 13 тачака који је написао, и дотурио „Блицу“, неодољиво личи на покушај понављања рецепта из деведесетих година прошлог века, а који се ономад звао Савез за промене, потом Демократска опозиција Србије; у Ђиласовој варијацији на тему то је комбинација ова два, Савез за Србију.

У прогласу се позива на формирање Савеза за Србију „по принципу уједињења свих опозиционих демократских снага на равноправним основама“ – модел ДОС-а, дакле – „уз замрзавање страначких интереса“, а „након промене власти формираће се влада националног спаса коју ће чинити нестраначки и најстручнији људи у земљи“, управо као што су били чувени експерти из Г17.

О кључном државном и националном питању, као што је Косово и Метохија, у прогласу нема ни речи, али је заузврат много пажње посвећено доказано опасној намери да се наша унутрашња политичка питања и неслагања интернационализују, опет, не тако што ће у помоћ бити позване Русија или рецимо Кина, које се и не помињу, него западне земље: „Правити недељне извештаје и обавештавати домаћу и страну јавност, као и све органе ЕУ о томе шта се у Србији дешава… Широка међународна акција како би се свету објаснило шта се у Србији дешава. Састанци са свим функционерима ЕУ, посланицима ЕП-а и осталих организација…“

На Ђиласов позив – већ и зато што нису смели другачије јер би одмах били проглашени за издајнике опозиције и тројанске коње Александра Вучића, у томе се и састоји лукавство овог Ђиласовог потеза – позитивно су се одазвали углавном сви п(р)озвани опозициони лидер(чић)и. Но далек је и кривудав њихов пут до стварног уједињења. А тек онда ћемо видети како ће Срби реаговати на понуду на какву су већ имали прилику да се опеку.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *