PONOVO ROĐEN NA DAN SVOJE SMRTI

BRANA CRNČEVIĆ

(8. februar 1933 − 14. april 2011 − 14. april 2017)

Od odlaska Brane Crnčevića prošlo je šest godina. Za Pečat, ova godišnjica je i trenutak sećanja i pijeteta upućenog dragocenom saradniku i prijatelju. Kao i u mnogim vedrijim prilikama, i ovim povodom ponosno ističemo da je tokom tri godine, od osnivanja našeg lista, pa do svoje smrti, Brana bio među Pečatovim najznačajnijim autorima, elitni saradnik, odani prijatelj. Podsetimo, pored publicističkog rada i duhovnog „rasipanja po štampi“, Crnčević je ostavio za sobom osamnaest vrednih knjiga. Bio je ne samo jedan od najznačajnih srpskih pisaca za decu, sjajni aforističar i scenarista, duhovit i intrigantan pesnik već i autor čija se prozna ostvarenja (pripovetke i romani) pamte, a posebno ona koja ga svrstavaju u najuspešnije satiričare srpske književnosti.
Sećajući se Brane Crnčevića, u ovom i narednom broju Pečata (podudarnošću koju bi Brana možda propratio i nekim svojim tumačenjem čiju duhovitost ne možemo da dosegnemo, aktuelni broj nosi datum 14. april – upravo dan kada je pre šest godina on preminuo) objavljujemo njegovu priču Ponovo rođen na dan svoje smrti. Ova priča posvećena Aleksandru Leki Rankoviću štampana je u zbirci Knjiga zadušnica („Igam“, 2016), kroz koju „promiču seni piščevih poznanika i prijatelja“, i u čijem se „odblesku nazire lice jednog vremena“.

Iz autorove zbirke Knjiga zadušnica (Izdavački grafički atelje M, 2006) posvećene „senima savremenika, piščevih poznanika i prijatelja”

Piše Brana Crnčević

Leta Gospodnjeg 1964. partijsko plemstvo zapazilo je da gospodareve ruke i lice napadaju krupne staračke pege. Umorio se Maršal slaveći sve svoje čudne pobede nad daleko nadmoćnijim neprijateljima, smlatile su ga brige o milionima dece nesvrstanih kojoj se, uz Nehrua i Nasera ugurao u roditelje, a odjednom eto pega koje najavljuju da je, čak i on, smrtan čovek. Besmrtnici ne ljube smrt. „Ako mene jednoga dana ne bude bilo“, umeo je da kaže samosažaljivo. Taj kondicional je prirodan. Uveravali su ga da nema dana a da njega neće biti, a on je u tu ugodnu vest lakoverno poverovao. Ali čemu onda te pege! Prekrajajući Brozovu zvaničnu biografiju veselo disidentsko plemstvo počelo je da nagađa da l’ su njegove pege zaista zagorske ili u njegovoj koži umiru pigmenti ruske ili poljske kože sposobne na zagorski svlak. Divne rasprave: u čijoj nam je koži Maršal došao, u svojoj ili tuđoj, još veselo plamte na srpskim krsnim slavama.

[restrict]

Pričalo se da je izlapeo i da mu opada kosa.

Govorkalo se da mu kožu mažu Melemom od crnog rumunskog jagnjeta. Proširena je vest da mu je spasonosni lek poslao kamarad Čaušesku. Takvim se melemom, šaputalo se, mazao grof Drakula kad bi se iz vampira vraćao u ljude.

Starac je, vele, zapazio da pogledi njegovih najbližih saradnika blistaju gledajući njegove staračke pege. Počeo je da nosi rukavice i leti i zimi.

Disidentske uši radovale su se pričuljcima o Maršalovoj senilnosti.

Danas je gotovo nemoguće proveriti priču da li je Broz samo nekoliko dana posle svog sedamdeset i drugog rođendana pozvao na Brione doglavnika Kardelja predloživši mu da zajedno napišu pismo Staljinu i Molotovu i objasne Brki o čemu se radi. Zbunjeni Kardelj mu je, onako izdaleka i sa dužnim poštovanjem, saopštio da je Staljin već jedanaest godina mrtav i da na njegovu adresu više ne stižu pisma. Sumnjičavi Broz pozvaoje telefonom Rankovića. „Kad je, bogamu, umro taj Staljin?“ Leka je, kao i uvek znao odgovor na faraonovo pitanje. „Umro je u februaru 1953. godine, Stari“, rekao je Leka. Broz je ipak više verovao armiji nego policiji. Nazvao je Gošnjaka. General je rekao da će tačan datum Staljinove smrti proveriti preko šefa KOS-a. Čekajući Gošnjakov odgovor, Broz gleda Kardeljeve ruke. „Zašto su, bogamu, pege na tvojim rukama tako maljecke, a na mojim veljike?“ Kardelj je slegao ramenima, uplašio se i pocrveneo.

„I ja ću, ako Bog da, imati tako velike pege“, rekao je.

„E, nećeš“, rekao je Broz ljutito.

„Ne volim svoje male pege“, rekao je docnije Kardelj svojoj Pepci. Zašto? „Stari mi je rekao da neću doživeti da imam velike staračke pege, kao on“, rekao je Kardelj tiho.

Od toga dana, vele obavešteni, Kardelj i Pepca nisu proveli mirnu noć, plašili su se da ih Stari ne umlati. Čekajući Gošnjakov odgovor, Broz je sumnjičavo zurio u Kardeljeve ruke, to je izbezumilo uplašenog doglavnika. „Stari, Staljin je umro 5. marta pedeset i treće“, javlja Gošnjak, „KOS tvrdi da je umro nekoliko dana ranije i da su Berija i kompanija krili dan njegove smrti dogovarajući se šta im je činiti.“

Mogućnost da je ova priča apokrifna gotovo je isključena. Brozu je docnije ponuđen presretnuti telefonski razgovor između Leke i Vojkana Lukića u kom je Leka, navodno, ispričao Vojkanu Lukiću da je Stari debelo senilan i da je pozvao Kardelja da pišu pismo mrtvom Staljinu.

KOS je, prisluškujući Rankovića, utvrdio da Ranković nije mogao znati za Titovu nameru da piše mrtvom Staljinu, ako nije prisluškivao Broza. To je, kaže priča, opredelilo Starog da zaboravi malecke Kardeljeve pege i da Brijunski plenum posveti Leki Rankoviću.

Disidentsko plemstvo zabavljala je komična tvrdnja da su Rankovićevi ljudi postavili prislušne uređaje u Brozovu spavaću sobu. „Šta se tamo imalo prisluškivati“, kikotao se Mihiz.

Kada sam, par godina posle brijunskog stratišta, upitao Leku, već u Andre Nikolića 5, već u propisno nadziranoj kući u koju je Ranković proteran iz Užičke, da li su njegovi zaista prisluškivali Tita – pogledao me je ironično. „A šta je to on imao da kaže što ja već nisam znao“, rekao je.

Kako da ne poveruješ čoveku! Mi smo jedva izdržavali da slušamo Brozove neverovatne govore, a Leku su optužili za mazohizam; malo li je što je slušao to što Tito govori, zašto bi sebe dodatno mučio prisluškivanjem?

Svako danas može staviti pod sumnju pripovedače koji nemarno kroje Brozov životopis. Znam to. Nisam li za Brozova života i sam pripadao krugu usmenih opisivača Brozovog žitija. Kad je gospodar namakao crne naočari da zaštiti osetljive oči od sunca a pegave podočnjake od radoznalih pogleda partijskog plemstva koje je u njegovim očima čitalo svoju sudbinu, nastala je panika. Šta to Stari smera, koga merači? Obavešten od svog ambasadora u svojoj Moskvi da su njegovog potpredsednika Aleksandra Rankovića, koji je posetio SSSR, negde pozdravili kao budućeg predsednika Jugoslavije, Broz se razgoropadio. Bilo je to svetogrđe. On će, znači, jednoga dana umreti. Njega će, izgleda, neko naslediti! Bilo je to mnogoboštvo u partijskom monoteizmu. Sumnja da je partijski bog smrtan paganska je, i opasna. Potrudio se, uz pomoć nekoliko apostola kojima je kobajagi verovao, da ozvaniči svoju besmrtnost. Da li je priču o tome da ga drug Leka prisluškuje izmislio sam? Neko se poslužio katoličkom komunističkom verzijom o uvek spornom komunističkom pravoslavlju. Možda su ga Kardelj i Bakarić, uz pomoć vernog Steve Krajačića, uverili da Leka sumnja u božansku moć Brozovu. Leki je biran i izabran logičan i opasan greh. On prisluškuje Tita! A zašto? Zato što je đavo! Bog se sluša, i osluškuje, prisluškivati komunističkog boga da bi otkrio njegove tajanstvene i svete puteve, opasan je greh. Scenario je bio bljutav, ali sjajan. Ko, izuzev đavola, može staviti mikrofon u sobu u kojoj bog spava?

Krunski dokaz da Ranković nije prisluškivao Broza i njegove apostole danas bode oči! Da je Leka prisluškivao Tita, znao bi šta mu se sprema! A on to nije znao.

Kad sam poverio prijateljima neopozivu nameru da u svoju Knjigu zadušnica uvrstim Aleksandra Leku Rankovića pitali su me šta će mi to. Srbi, kao Srbi! Evo, više od hiljadu godina traju u srpstvu košmarne raspre ko je zaslužio mesto u kakvoj srpskoj knjizi, a ko ne! Služeći svojim privremenim gospodarima, Srbi pokazuju čudesnu režimsku probirljivost. Ako ste za Obrenoviće, onda niste ka Karađorđeviće. Koliko je godina bilo potrebno da se Karađorđu prizna njegovo, a da se pri tom ne umanji Miloševo! Sklonost nerazumljivoj srpskoj podaničkoj probirljivosti vidi se u srpskim bukvarima i čitankama. Jovana Dučića dugo nije bilo u čitankama zato što je bio ambasador mrtve kraljevine? Koliko je svetosavskih svečanosti zabranjeno da Sv. Savi ne bi bilo priznato Savino i Srbima srpsko? Koliko će još godina i vekova proći u jalovim srpskim raspravama ko je zaslužio da ne bude ono što je bio, ne bi li ustupio mesto kakvom skorojeviću koji želi da bude ono što nikada neće biti! Nije li Ivo Andrić ležao u mrtvačnici nekoliko dana duže da ne bi pokvario svečanu sahranu Veljka Vlahovića? Laka im bila teška srpska zemlja obojici!

A što se Rankovića tiče, kažem radoznalom prijatelju: upoznao sam ga već pavšeg, i uprkos tome što mi se obratio sa ti, iznenadio sam sebe sama uzvrativši mu sa vi. Zašto? E pa, jebem te radoznalog, rekoh, osetio sam da svakom kog je Broz odbacio dugujem svečano vi. I Kralju i Draži, i svakom Golootočaninu, i žrtvama i dželatima, i buržujima i proleterima, i Đilasu i Rankoviću, svako ko je od Broza, ma sa kojih razloga, odbačen, moj je.

Bilo je ovako. Leta Gospodnjeg 1964. trebalo je da uzvratim posetu moskovskom Krokodilu. Ja sam bio Jež, a Krokodil je bio sovjetski list za smešno. Otišao sam po pasoš. „Nemate pravo na pasoš“, rekli su mi u pasoškom. Zašto? Rekli su mi da mi je pasoš uskraćen po diskrecionom pravu koje ima Udba. Obradovalo me je članstvo u klubu diskreciono odbačenih pisaca, ali bio mi je potreban pasoš. I eto me u Brankovoj ulici. Za novinare je bio odgovoran Miro Šaranac. Takva i takva stvar. Dao sam reč čoveku da ću, ne budem li dobio pasoš, emigrirati. „Ne u SSSR“, rekao sam. Tada nisam znao da delić moći Mire Šaranca ide iz rođačkih veza sa Vojkanom Lukićem, velikim činom u Udbi. Ode Miro Šaranac da se raspita o čemu se radi, kada se vratio rekao mi je da je garantovao za mene. To mi se dopalo. Prvi put me vidi, a garantuje. Imao sam kod sebe slike i odgovarajuće papire i dok sam s Šarancem popio dva viskija i tri kafe, eto mog pasoša. Tu je završena moja slava diskreciono odbačenog pisca. Udba je priznala da postojim.

Docnije mi je Šaranac učinio još jednu uslugu. Posle skandala u zagrebačkom klubu opisan sam u novinama, i službenim spisima, kao opasan srpski nacionalista. Priprećeno mi je suđenjem. Šaranac mi je doturio ceduljicu sa nekoliko imena svedoka koji su me opisali kao skandaloznog nacionalistu. Šta da radim s tim? Kazao je da tu ceduljicu pokažem Miki Tripalu, tu su zapisana imena članova ustaške „Madridske grupe“ koji su me opisali kao nacionalno nepodnošljivog junaka. Dopao mi se Miro Šaranac i Udba, ja nisam radio za njih ništa, a oni su za mene radili sve.

Miroslav Miro Šaranac zaslužuje posebno mesto u mojoj Knjizi zadušnica, i dobiće ga. Ceduljica, koju mi je doturio, bila je čudotvorna. Izbegao sam suđenje i dobio suca za prekršaje. Zagrebački sudac odredio mi je trideset dana zatvora u Padinskoj skeli. Gadno, zgodno i korisno! Kad je posle Brionskog plenuma i Šaranac ostao bez posla, uzvratio sam mu. Zaposlio sam ga u Ježu kao šefa prodaje. To je sve što sam uradio za Udbu koja je, eto, i posle pada, radila za mene.

I eto mene 29. novembra sad svejedno koje godine, vraćam se odnekud mamuran, a iz ulice Dragoslava Jovanovića izranjaju Miro Šaranac, Vojkan Lukić i Slobodan Uča Krstić. Vojkan Lukić i njegova pratnja idu na poklonjenje i rođendan Leki Rankoviću. Rekoh im da pozdrave slavljenika. Vojkan me je čiknuo da to učinim lično, ima, veli, mesta u „oldsmobilu“. U očima Šaranca bolan poziv da prihvatim ponudu. Prihvatam. Stižemo u Ulicu Andre Nikolića. Neko je sa druge strane ulice škljocnuo foto-aparatom. Doviknuo sam da sam neobrijan. Čovek mi je dobacio da se ne sekiram zbog toga. Bilo mi je jasno da Leku otvoreno, i namerno nadziru. „Udba“, upitao sam Šaranca. „Vojska“, odgovorio mi je.

Ulazimo u dvorište. Ranković je pred ulaznim vratima. Lukić mu prilazi prvi i objašnjava mu, verujem, otkud ja sa njima. Pre nego što smo priseli, Ranković me pita šta ću da popijem. Tvrdo, komunističko ti u njegovom glasu. Častim ga sa vi, i pitam ga: šta nudite? On veli da ima domaću rakiju iz njegovog kraja, votku, konjak i viski. Svi se opredeljuju za rakiju iz njegovog kraja, a ja biram viski. Biram piće koje mi je pravilo društvo prethodne nođi. „Ti, kao dva najveća sina svih naših naroda i narodnosti“, rekao je Leka smešeći se. Zapažam lep, siguran smešak. „Recite oba imena, premda se prvo podrazumeva“, začikavam domaćina. „Tito i Čerčil“, rekao je smešeći se. Dopao mi se odgovor. „Nije mu promaklo koliko nas je Čerčil zadužio“, rekao sam Šarancu u čijim očima vidim silnu želju da se dopadnem Leki i da mi se Leka dopadne, a malčice je i zabrinut zbog susreta za koji se oseća odgovornim. U razgovoru saznajem da je bilo i većih i veselijih rođendana dok sa Dedinja nije proteran na Senjak. Dovoljno daleko da se vidi da je u nemilosti, i dovoljno blizu da ga, ako bude potrebno, odvedu. Tamo su ga u Užičkoj o rođendanu viđeni srpski komunisti molili da ih vodi, i spase od nečastivog, ne pominjući glasno ime onoga kog nije prisluškivao. A sad mu pravimo društvo odbačeni Vojkan Lukić, bogobojažljivi Uča Krstić, član ekipe udbaša koja je uhvatila Dražu služeći onom ko ih je docnije rasturio, zlosrećni Miro Šaranac, i neko, Crnotravac, čovek koji se nije odrekao svog šefa. Ja sam, budući da sam pomoćnik glavnog urednika Ježa, najvažniji zvaničnik na ovom slavlju.

Nameštaj u gostinskoj sobi je čvrst, jednostavan i običan. Ni traga od Luja XIV u čiji su ukus marksisti toliko zaljubljeni. Pitam slavljenika dolazi li mu ko od umetnika, pisaca i glumaca. Leka kaže da ume da dođe glumac Milivoje Živanović, uplašen je, ali hrabar, popije neku više i zadrema na, onom tamo, dvosedu.

Leka puši, stavlja cigaretu u ćilibarsku mundštiklu, a ja primećujem da mundštiklu drži kao Broz cigaru. Smeje se. „Moguće je“, veli podozrivo, „ali to je, ako si dobro video, jedina sličnost između njega i mene.“ Dopao mi se i taj odgovor. Divim se mundštikli. I evo, sad pokušavam da zabeležim nešto o toj mundštikli što već negde nisam zapisao i objavio. Leka kaže da mu je tu mundštiklu poslao Staljin. Poklon mu je doneo general Arsa Jovanović posle jednog susreta sa Staljinom u Moskvi. Već sam negde zapisao da sam ga zamolio da mi na trenutak da mundštiklu, jer bih voleo da dodirnem predmet koji je u svojoj ruci držao Generalisimus. Leka mi je, smešeći se, poklonio tu mundštiklu. I, đavo da me nosi, ta stvarčica mi je postala važna. Držao sam je u fioci radnog stola i brinuo da je ne zaturim. Povremeno se to događalo. „Gde je Staljinova mundštikla koju mi je poklonio Leka“, pitao sam svoju suprugu koja mi je, smešeći se, odnekud donosila dragoceni predmet. Često bih je pokazao nekom gostu pričajući o Leki. Mali sam, i nikakav kolekcionar, izgubio sam mnogo stvarčica koje su mi bile drage, a nisam se zbog toga ni približno nervirao kao kad se dogodi da zaturim Staljinovu i Lekinu mundštiklu. Sad je, ako nije negde zaturena u stanu moga sina, nigde nema. Kakav je simbol ta stvarčica za mene? Ponekad pomišljam da me napada otmeni strah od prolaznosti svega i svačega, a onda se prizemim. Biće da je taj ćilibar za mene ipak neka vrsta dokaza da sam hrabro, premda mamurno, posetio odbačenog onda kada je to moglo biti opasno. Biće da je ta spravica koja je putovala od Staljinove do Lekine ruke, a iz Lekine ruke u moju ruku, nekakva vrsta ordena kojim me je progonjeni odlikovao što sam, bez posebnog razloga, pokazao građansku hrabrost posećujući ga u kući pod opasnim nadzorom. Ja sam od Leke odlikovan ćilibarskom mundštiklom prvog reda, a to nije bez nekog značaja. Odlikovanja imaju, makar i privremenu, moć. Proverio sam to. Na zidu moje radne sobe visi gramota koja svedoči da sam nosilac Ordena Njegoša prvog reda kojim me je odlikovao dr Radovan Karadžić. Ne pada mi ni na pamet da tu gramotu sklonim ako me posete oni koji ne vole Radovana. Ponekad mi je krivo što ne znam gde je moja ćilibarska mundštikla i što ne znam gde je i kako je Radovan, ali poštujem svoja dva ordena. Orden iz ruke progonjenog uvek mi je draži od ordena iz ruke moćnog čoveka.

Žitija komunističkih svetaca najzamršenije su štivo koje je ikad ponuđeno radoznalom čitaocu. Kad površni antikomunisti za Đilasovo ime vežu samo pasje groblje, a za Lekino ime Golootočane, i nehotice služe perverznom sloganu: „Bravar je bio bolji.“ Odavno, kad imam kome, propovedam: Bravar je bio najgori! Dođite sebi, govorim, svako kog je Bravar odbacio zaslužuje da mu govorite vi. I pasje groblje i Goli, Brozov su nauk i njegova stratišta.

Vi se držite svoje priče, a ja ću svoje. Na to me obavezuju i ćilibarska mundštikla prvog reda, baš kao i Radovanova gramota.

Evo priče o isceliteljskoj moći Leke Rankovića, evo priče koju sam proverio, a prvi put je zapisujem.

Neko, komunista i udbaš, jedan od nekoliko Pavki Korčagina, čovek s kojim sam se družio u piću, bezuspešno je lečen od alkoholizma, Leka ga je uspešno izlečio.

Sedim, priča on, u „Lotosu“, pijem i nerviram se. Naša prelepa devojka krupnih zelenih očiju, ukusno odevena, sedi sa kešom, uz to strancem. Piju, a on joj se udvara. Bacim svoj najzavodljiviji pogled na nju, a ona stidljivo sklapa oči. Sedim i pijem. Mislim, e nećeš, kešo i stranče, zavesti zelenooku. Napijem se i priđem. On engleski, ja ruski! On se uznemiri, a ja brbljam. Ona objašnjava keši da sam njen dragi, a pijani rođak. Za toliko znam engleski. Keša se izvinjava. Dignem curu i odvedem je u garsonjeru. Bio sam mrtav pijan, to je poslednje čega se sećam. Budim se, a nje nema. Novčanik je na mestu, i pištolj, i dokumenta, a ona zbrisala. Istuširam se, obrijem, i odem na posao. Zove me Ćeća, Lekin pomoćnik. Idi, veli, kod druga Leke. Odem ja, a on me gleda i kaže: Sedi. Sednem. Piješ li, veli, ratni druže. Pa, pijem. Popiješ li pola kile rakije dnevno, pita on. Ne smem da lažem; velim, popijem. A kilo? I kilo, kažem. „Neka uđe drugarica“, kaže on nekome u slušalicu. Eto ti zelenooke. Poznaješ li drugaricu, pita Leka. Vrdam, velim da mi je odnekud poznata. Od sinoć ti je poznata, veli Leka, bila je na zadatku na koji je Ćeća poslao, a ti si je pijan skinuo. Zelenooka obara pogled. Slobodni ste, drugarice, kaže joj Leka. Zelenooka ode, a Leka me gleda. Tamo u ormaniću je rakija, donesi flašu da popijemo po jednu. Donesem flašu. Vidi, ratni druže, kaže Leka nazdravljajući mi, dajem ti časnu komunističku reč da ti je ova čašica rakije poslednja. Ja zanemeo. Ako čujem da piješ, a ti znaš da ću čuti, narediću da te umlate. Dajem ti časnu komunističku reč da ću to učiniti. Sad, veli, idi, slobodan si. I ja se izlečim. I tako sam se, veli, odrekao pića.

[/restrict]

        

Nastavak u sledećem broju