ПОНОВО РОЂЕН НА ДАН СВОЈЕ СМРТИ

БРАНА ЦРНЧЕВИЋ

(8. фебруар 1933 − 14. април 2011 − 14. април 2017)

Од одласка Бране Црнчевића прошло је шест година. За Печат, ова годишњица је и тренутак сећања и пијетета упућеног драгоценом сараднику и пријатељу. Као и у многим ведријим приликама, и овим поводом поносно истичемо да је током три године, од оснивања нашег листа, па до своје смрти, Брана био међу Печатовим најзначајнијим ауторима, елитни сарадник, одани пријатељ. Подсетимо, поред публицистичког рада и духовног „расипања по штампи“, Црнчевић је оставио за собом осамнаест вредних књига. Био је не само један од најзначајних српских писаца за децу, сјајни афористичар и сценариста, духовит и интригантан песник већ и аутор чија се прозна остварења (приповетке и романи) памте, а посебно она која га сврставају у најуспешније сатиричаре српске књижевности.
Сећајући се Бране Црнчевића, у овом и наредном броју Печата (подударношћу коју би Брана можда пропратио и неким својим тумачењем чију духовитост не можемо да досегнемо, актуелни број носи датум 14. април – управо дан када је пре шест година он преминуо) објављујемо његову причу Поново рођен на дан своје смрти. Ова прича посвећена Александру Леки Ранковићу штампана је у збирци Књига задушница („Игам“, 2016), кроз коју „промичу сени пишчевих познаника и пријатеља“, и у чијем се „одблеску назире лице једног времена“.

Из ауторове збирке Књига задушница (Издавачки графички атеље М, 2006) посвећене „сенима савременика, пишчевих познаника и пријатеља”

Пише Брана Црнчевић

Лета Господњег 1964. партијско племство запазило је да господареве руке и лице нападају крупне старачке пеге. Уморио се Маршал славећи све своје чудне победе над далеко надмоћнијим непријатељима, смлатиле су га бриге о милионима деце несврстаних којој се, уз Нехруа и Насера угурао у родитеље, а одједном ето пега које најављују да је, чак и он, смртан човек. Бесмртници не љубе смрт. „Ако мене једнога дана не буде било“, умео је да каже самосажаљиво. Тај кондиционал је природан. Уверавали су га да нема дана а да њега неће бити, а он је у ту угодну вест лаковерно поверовао. Али чему онда те пеге! Прекрајајући Брозову званичну биографију весело дисидентско племство почело је да нагађа да л’ су његове пеге заиста загорске или у његовој кожи умиру пигменти руске или пољске коже способне на загорски свлак. Дивне расправе: у чијој нам је кожи Маршал дошао, у својој или туђој, још весело пламте на српским крсним славама.

[restrict]

Причало се да је излапео и да му опада коса.

Говоркало се да му кожу мажу Мелемом од црног румунског јагњета. Проширена је вест да му је спасоносни лек послао камарад Чаушеску. Таквим се мелемом, шапутало се, мазао гроф Дракула кад би се из вампира враћао у људе.

Старац је, веле, запазио да погледи његових најближих сарадника блистају гледајући његове старачке пеге. Почео је да носи рукавице и лети и зими.

Дисидентске уши радовале су се причуљцима о Маршаловој сенилности.

Данас је готово немогуће проверити причу да ли је Броз само неколико дана после свог седамдесет и другог рођендана позвао на Брионе доглавника Кардеља предложивши му да заједно напишу писмо Стаљину и Молотову и објасне Брки о чему се ради. Збуњени Кардељ му је, онако издалека и са дужним поштовањем, саопштио да је Стаљин већ једанаест година мртав и да на његову адресу више не стижу писма. Сумњичави Броз позваоје телефоном Ранковића. „Кад је, богаму, умро тај Стаљин?“ Лека је, као и увек знао одговор на фараоново питање. „Умро је у фебруару 1953. године, Стари“, рекао је Лека. Броз је ипак више веровао армији него полицији. Назвао је Гошњака. Генерал је рекао да ће тачан датум Стаљинове смрти проверити преко шефа КОС-а. Чекајући Гошњаков одговор, Броз гледа Кардељеве руке. „Зашто су, богаму, пеге на твојим рукама тако маљецке, а на мојим вељике?“ Кардељ је слегао раменима, уплашио се и поцрвенео.

„И ја ћу, ако Бог да, имати тако велике пеге“, рекао је.

„Е, нећеш“, рекао је Броз љутито.

„Не волим своје мале пеге“, рекао је доцније Кардељ својој Пепци. Зашто? „Стари ми је рекао да нећу доживети да имам велике старачке пеге, као он“, рекао је Кардељ тихо.

Од тога дана, веле обавештени, Кардељ и Пепца нису провели мирну ноћ, плашили су се да их Стари не умлати. Чекајући Гошњаков одговор, Броз је сумњичаво зурио у Кардељеве руке, то је избезумило уплашеног доглавника. „Стари, Стаљин је умро 5. марта педесет и треће“, јавља Гошњак, „КОС тврди да је умро неколико дана раније и да су Берија и компанија крили дан његове смрти договарајући се шта им је чинити.“

Могућност да је ова прича апокрифна готово је искључена. Брозу је доцније понуђен пресретнути телефонски разговор између Леке и Војкана Лукића у ком је Лека, наводно, испричао Војкану Лукићу да је Стари дебело сенилан и да је позвао Кардеља да пишу писмо мртвом Стаљину.

КОС је, прислушкујући Ранковића, утврдио да Ранковић није могао знати за Титову намеру да пише мртвом Стаљину, ако није прислушкивао Броза. То је, каже прича, определило Старог да заборави малецке Кардељеве пеге и да Бријунски пленум посвети Леки Ранковићу.

Дисидентско племство забављала је комична тврдња да су Ранковићеви људи поставили прислушне уређаје у Брозову спаваћу собу. „Шта се тамо имало прислушкивати“, кикотао се Михиз.

Када сам, пар година после бријунског стратишта, упитао Леку, већ у Андре Николића 5, већ у прописно надзираној кући у коју је Ранковић протеран из Ужичке, да ли су његови заиста прислушкивали Тита – погледао ме је иронично. „А шта је то он имао да каже што ја већ нисам знао“, рекао је.

Како да не поверујеш човеку! Ми смо једва издржавали да слушамо Брозове невероватне говоре, а Леку су оптужили за мазохизам; мало ли је што је слушао то што Тито говори, зашто би себе додатно мучио прислушкивањем?

Свако данас може ставити под сумњу приповедаче који немарно кроје Брозов животопис. Знам то. Нисам ли за Брозова живота и сам припадао кругу усмених описивача Брозовог житија. Кад је господар намакао црне наочари да заштити осетљиве очи од сунца а пегаве подочњаке од радозналих погледа партијског племства које је у његовим очима читало своју судбину, настала је паника. Шта то Стари смера, кога мерачи? Обавештен од свог амбасадора у својој Москви да су његовог потпредседника Александра Ранковића, који је посетио СССР, негде поздравили као будућег председника Југославије, Броз се разгоропадио. Било је то светогрђе. Он ће, значи, једнога дана умрети. Њега ће, изгледа, неко наследити! Било је то многобоштво у партијском монотеизму. Сумња да је партијски бог смртан паганска је, и опасна. Потрудио се, уз помоћ неколико апостола којима је кобајаги веровао, да озваничи своју бесмртност. Да ли је причу о томе да га друг Лека прислушкује измислио сам? Неко се послужио католичком комунистичком верзијом о увек спорном комунистичком православљу. Можда су га Кардељ и Бакарић, уз помоћ верног Стеве Крајачића, уверили да Лека сумња у божанску моћ Брозову. Леки је биран и изабран логичан и опасан грех. Он прислушкује Тита! А зашто? Зато што је ђаво! Бог се слуша, и ослушкује, прислушкивати комунистичког бога да би открио његове тајанствене и свете путеве, опасан је грех. Сценарио је био бљутав, али сјајан. Ко, изузев ђавола, може ставити микрофон у собу у којој бог спава?

Крунски доказ да Ранковић није прислушкивао Броза и његове апостоле данас боде очи! Да је Лека прислушкивао Тита, знао би шта му се спрема! А он то није знао.

Кад сам поверио пријатељима неопозиву намеру да у своју Књигу задушница уврстим Александра Леку Ранковића питали су ме шта ће ми то. Срби, као Срби! Ево, више од хиљаду година трају у српству кошмарне распре ко је заслужио место у каквој српској књизи, а ко не! Служећи својим привременим господарима, Срби показују чудесну режимску пробирљивост. Ако сте за Обреновиће, онда нисте ка Карађорђевиће. Колико је година било потребно да се Карађорђу призна његово, а да се при том не умањи Милошево! Склоност неразумљивој српској поданичкој пробирљивости види се у српским букварима и читанкама. Јована Дучића дуго није било у читанкама зато што је био амбасадор мртве краљевине? Колико је светосавских свечаности забрањено да Св. Сави не би било признато Савино и Србима српско? Колико ће још година и векова проћи у јаловим српским расправама ко је заслужио да не буде оно што је био, не би ли уступио место каквом скоројевићу који жели да буде оно што никада неће бити! Није ли Иво Андрић лежао у мртвачници неколико дана дуже да не би покварио свечану сахрану Вељка Влаховића? Лака им била тешка српска земља обојици!

А што се Ранковића тиче, кажем радозналом пријатељу: упознао сам га већ павшег, и упркос томе што ми се обратио са ти, изненадио сам себе сама узвративши му са ви. Зашто? Е па, јебем те радозналог, рекох, осетио сам да сваком ког је Броз одбацио дугујем свечано ви. И Краљу и Дражи, и сваком Голооточанину, и жртвама и џелатима, и буржујима и пролетерима, и Ђиласу и Ранковићу, свако ко је од Броза, ма са којих разлога, одбачен, мој је.

Било је овако. Лета Господњег 1964. требало је да узвратим посету московском Крокодилу. Ја сам био Јеж, а Крокодил је био совјетски лист за смешно. Отишао сам по пасош. „Немате право на пасош“, рекли су ми у пасошком. Зашто? Рекли су ми да ми је пасош ускраћен по дискреционом праву које има Удба. Обрадовало ме је чланство у клубу дискреционо одбачених писаца, али био ми је потребан пасош. И ето ме у Бранковој улици. За новинаре је био одговоран Миро Шаранац. Таква и таква ствар. Дао сам реч човеку да ћу, не будем ли добио пасош, емигрирати. „Не у СССР“, рекао сам. Тада нисам знао да делић моћи Мире Шаранца иде из рођачких веза са Војканом Лукићем, великим чином у Удби. Оде Миро Шаранац да се распита о чему се ради, када се вратио рекао ми је да је гарантовао за мене. То ми се допало. Први пут ме види, а гарантује. Имао сам код себе слике и одговарајуће папире и док сам с Шаранцем попио два вискија и три кафе, ето мог пасоша. Ту је завршена моја слава дискреционо одбаченог писца. Удба је признала да постојим.

Доцније ми је Шаранац учинио још једну услугу. После скандала у загребачком клубу описан сам у новинама, и службеним списима, као опасан српски националиста. Припрећено ми је суђењем. Шаранац ми је дотурио цедуљицу са неколико имена сведока који су ме описали као скандалозног националисту. Шта да радим с тим? Казао је да ту цедуљицу покажем Мики Трипалу, ту су записана имена чланова усташке „Мадридске групе“ који су ме описали као национално неподношљивог јунака. Допао ми се Миро Шаранац и Удба, ја нисам радио за њих ништа, а они су за мене радили све.

Мирослав Миро Шаранац заслужује посебно место у мојој Књизи задушница, и добиће га. Цедуљица, коју ми је дотурио, била је чудотворна. Избегао сам суђење и добио суца за прекршаје. Загребачки судац одредио ми је тридесет дана затвора у Падинској скели. Гадно, згодно и корисно! Кад је после Брионског пленума и Шаранац остао без посла, узвратио сам му. Запослио сам га у Јежу као шефа продаје. То је све што сам урадио за Удбу која је, ето, и после пада, радила за мене.

И ето мене 29. новембра сад свеједно које године, враћам се однекуд мамуран, а из улице Драгослава Јовановића израњају Миро Шаранац, Војкан Лукић и Слободан Уча Крстић. Војкан Лукић и његова пратња иду на поклоњење и рођендан Леки Ранковићу. Рекох им да поздраве слављеника. Војкан ме је чикнуо да то учиним лично, има, вели, места у „олдсмобилу“. У очима Шаранца болан позив да прихватим понуду. Прихватам. Стижемо у Улицу Андре Николића. Неко је са друге стране улице шкљоцнуо фото-апаратом. Довикнуо сам да сам необријан. Човек ми је добацио да се не секирам због тога. Било ми је јасно да Леку отворено, и намерно надзиру. „Удба“, упитао сам Шаранца. „Војска“, одговорио ми је.

Улазимо у двориште. Ранковић је пред улазним вратима. Лукић му прилази први и објашњава му, верујем, откуд ја са њима. Пре него што смо присели, Ранковић ме пита шта ћу да попијем. Тврдо, комунистичко ти у његовом гласу. Частим га са ви, и питам га: шта нудите? Он вели да има домаћу ракију из његовог краја, вотку, коњак и виски. Сви се опредељују за ракију из његовог краја, а ја бирам виски. Бирам пиће које ми је правило друштво претходне нођи. „Ти, као два највећа сина свих наших народа и народности“, рекао је Лека смешећи се. Запажам леп, сигуран смешак. „Реците оба имена, премда се прво подразумева“, зачикавам домаћина. „Тито и Черчил“, рекао је смешећи се. Допао ми се одговор. „Није му промакло колико нас је Черчил задужио“, рекао сам Шаранцу у чијим очима видим силну жељу да се допаднем Леки и да ми се Лека допадне, а малчице је и забринут због сусрета за који се осећа одговорним. У разговору сазнајем да је било и већих и веселијих рођендана док са Дедиња није протеран на Сењак. Довољно далеко да се види да је у немилости, и довољно близу да га, ако буде потребно, одведу. Тамо су га у Ужичкој о рођендану виђени српски комунисти молили да их води, и спасе од нечастивог, не помињући гласно име онога ког није прислушкивао. А сад му правимо друштво одбачени Војкан Лукић, богобојажљиви Уча Крстић, члан екипе удбаша која је ухватила Дражу служећи оном ко их је доцније растурио, злосрећни Миро Шаранац, и неко, Црнотравац, човек који се није одрекао свог шефа. Ја сам, будући да сам помоћник главног уредника Јежа, најважнији званичник на овом слављу.

Намештај у гостинској соби је чврст, једноставан и обичан. Ни трага од Луја XIV у чији су укус марксисти толико заљубљени. Питам слављеника долази ли му ко од уметника, писаца и глумаца. Лека каже да уме да дође глумац Миливоје Живановић, уплашен је, али храбар, попије неку више и задрема на, оном тамо, двоседу.

Лека пуши, ставља цигарету у ћилибарску мундштиклу, а ја примећујем да мундштиклу држи као Броз цигару. Смеје се. „Могуће је“, вели подозриво, „али то је, ако си добро видео, једина сличност између њега и мене.“ Допао ми се и тај одговор. Дивим се мундштикли. И ево, сад покушавам да забележим нешто о тој мундштикли што већ негде нисам записао и објавио. Лека каже да му је ту мундштиклу послао Стаљин. Поклон му је донео генерал Арса Јовановић после једног сусрета са Стаљином у Москви. Већ сам негде записао да сам га замолио да ми на тренутак да мундштиклу, јер бих волео да додирнем предмет који је у својој руци држао Генералисимус. Лека ми је, смешећи се, поклонио ту мундштиклу. И, ђаво да ме носи, та стварчица ми је постала важна. Држао сам је у фиоци радног стола и бринуо да је не затурим. Повремено се то догађало. „Где је Стаљинова мундштикла коју ми је поклонио Лека“, питао сам своју супругу која ми је, смешећи се, однекуд доносила драгоцени предмет. Често бих је показао неком госту причајући о Леки. Мали сам, и никакав колекционар, изгубио сам много стварчица које су ми биле драге, а нисам се због тога ни приближно нервирао као кад се догоди да затурим Стаљинову и Лекину мундштиклу. Сад је, ако није негде затурена у стану мога сина, нигде нема. Какав је симбол та стварчица за мене? Понекад помишљам да ме напада отмени страх од пролазности свега и свачега, а онда се приземим. Биће да је тај ћилибар за мене ипак нека врста доказа да сам храбро, премда мамурно, посетио одбаченог онда када је то могло бити опасно. Биће да је та справица која је путовала од Стаљинове до Лекине руке, а из Лекине руке у моју руку, некаква врста ордена којим ме је прогоњени одликовао што сам, без посебног разлога, показао грађанску храброст посећујући га у кући под опасним надзором. Ја сам од Леке одликован ћилибарском мундштиклом првог реда, а то није без неког значаја. Одликовања имају, макар и привремену, моћ. Проверио сам то. На зиду моје радне собе виси грамота која сведочи да сам носилац Ордена Његоша првог реда којим ме је одликовао др Радован Караџић. Не пада ми ни на памет да ту грамоту склоним ако ме посете они који не воле Радована. Понекад ми је криво што не знам где је моја ћилибарска мундштикла и што не знам где је и како је Радован, али поштујем своја два ордена. Орден из руке прогоњеног увек ми је дражи од ордена из руке моћног човека.

Житија комунистичких светаца најзамршеније су штиво које је икад понуђено радозналом читаоцу. Кад површни антикомунисти за Ђиласово име вежу само пасје гробље, а за Лекино име Голооточане, и нехотице служе перверзном слогану: „Бравар је био бољи.“ Одавно, кад имам коме, проповедам: Бравар је био најгори! Дођите себи, говорим, свако ког је Бравар одбацио заслужује да му говорите ви. И пасје гробље и Голи, Брозов су наук и његова стратишта.

Ви се држите своје приче, а ја ћу своје. На то ме обавезују и ћилибарска мундштикла првог реда, баш као и Радованова грамота.

Ево приче о исцелитељској моћи Леке Ранковића, ево приче коју сам проверио, а први пут је записујем.

Неко, комуниста и удбаш, један од неколико Павки Корчагина, човек с којим сам се дружио у пићу, безуспешно је лечен од алкохолизма, Лека га је успешно излечио.

Седим, прича он, у „Лотосу“, пијем и нервирам се. Наша прелепа девојка крупних зелених очију, укусно одевена, седи са кешом, уз то странцем. Пију, а он јој се удвара. Бацим свој најзаводљивији поглед на њу, а она стидљиво склапа очи. Седим и пијем. Мислим, е нећеш, кешо и странче, завести зеленооку. Напијем се и приђем. Он енглески, ја руски! Он се узнемири, а ја брбљам. Она објашњава кеши да сам њен драги, а пијани рођак. За толико знам енглески. Кеша се извињава. Дигнем цуру и одведем је у гарсоњеру. Био сам мртав пијан, то је последње чега се сећам. Будим се, а ње нема. Новчаник је на месту, и пиштољ, и документа, а она збрисала. Истуширам се, обријем, и одем на посао. Зове ме Ћећа, Лекин помоћник. Иди, вели, код друга Леке. Одем ја, а он ме гледа и каже: Седи. Седнем. Пијеш ли, вели, ратни друже. Па, пијем. Попијеш ли пола киле ракије дневно, пита он. Не смем да лажем; велим, попијем. А кило? И кило, кажем. „Нека уђе другарица“, каже он некоме у слушалицу. Ето ти зеленооке. Познајеш ли другарицу, пита Лека. Врдам, велим да ми је однекуд позната. Од синоћ ти је позната, вели Лека, била је на задатку на који је Ћећа послао, а ти си је пијан скинуо. Зеленоока обара поглед. Слободни сте, другарице, каже јој Лека. Зеленоока оде, а Лека ме гледа. Тамо у орманићу је ракија, донеси флашу да попијемо по једну. Донесем флашу. Види, ратни друже, каже Лека наздрављајући ми, дајем ти часну комунистичку реч да ти је ова чашица ракије последња. Ја занемео. Ако чујем да пијеш, а ти знаш да ћу чути, наредићу да те умлате. Дајем ти часну комунистичку реч да ћу то учинити. Сад, вели, иди, слободан си. И ја се излечим. И тако сам се, вели, одрекао пића.

[/restrict]

        

Наставак у следећем броју

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *